Pravda

Ranka i Simo Radanović bili su za volanima svog i komšijskog traktora. U tom delu kolone nalazili su se meštani sela Čremušnica, sa Korduna. Bio je već treći dan kako su se formirali zbegovi, a Korudnaši su poslednji krenuli od svih Krajišnika. Kad su prolazili kroz Baniju već ih je opkoljavala hrvatska vojska, a srpski otpor je bio prestao. – Majci su tada bile 43, a ocu 48 godina. Otac je bolovao od okoštavanja zglobova, bolest je bila poodmakla i kretao se pomoću štapova – kaže njihova ćerka Vesna, koja sada živi u Kleku pored Zrenjanina. Otac joj je ispričao da je kolona prošla Glinu i stigla do Nogića Križa, a to je raskrsnica na kojoj se, na putu prema Dvoru, odvaja saobraćajnica za Petrinju. Tada su se s prednje strane čule eksplozije, traktori su se zaustavili, a vozači su počeli da silaze, nebi li se sklonili pored puta. Simo je primetio da im prilazi vojnik i da besno puca rafalom iz automatske puške. Tada je poslednji put video suprugu Ranku. Šta se dalje događalo, više nije bio svestan. Kad se osvestio, u neki komad noći, čuo je glasove i osetio krv po telu. Tada su ga prebacili u bolnicu u Sisak, pa odmah u Zagreb, jer su lekari konstatovali da je teško ranjen. Bio je pogođen u lice: metak je prošao kroz gornju vilicu, oštetio oko na koje je odmah obnevideo, pa je prošao kroz rame. Čovek koji je i pre ranjavanja bio invalid, na koga je pucano dok je bežao od onih koji su mu ubili suprugu i nekoliko prvih komšija, dok su spasavali onoliko imovine koliko stane na prikolicu, u zagrebačkoj bolnici imao je tretman ratnog zarobljenika. Bio je sam u sobi pod stalnom, naoružanom stražom, posete su mu bile zabranjene. Tri meseca nije mogla da ga vidi ni rođena sestra, koja je živela u Zagrebu. U decembru te 1995, još neoporavljen od teškog ranjavanja, Simo je morao na Kordun, da u rodnom kraju napravi hrvatske dokumente. Potom mu je dozvoljeno da preko Mađarske vozom otputuje u Srbiju. Ispunjena mu je želja da ode da živi sa ćerkama. – Kad smo ga dočekale na stanici u Novom Sadu dva puta je prošao pored nas a nismo ga prepoznale. Bio je oslabio trideset kilograma – kaže Vesna, koja dugo nije znala za majčin grob, a onda su je obavestili da je pronađena u zajedničkoj grobnici u Petrinji. Identitet posmrtnih ostataka Ranke Radanović potvrđen je DNK analizom. Isporučeni su i pokopani u Kleku. Tu je sahranjen i Simo, koji je umro 2005. godine. Kad je Vesna išla ostavinsku raspravu u Vrginmost, ništa od pokretne imovine ni ona ni sestra nisu mogli da naslede. Rodna kuća bila je devastirana, a nije bilo ni traktora ni prikolice. Otac je za života podneo tužbu protiv hrvatske države. Presuda je stigla posle njegove smrti, a njome se traži da plati Hrvatskoj "dvije tisuće kuna" za sudske troškove, jer je presuđeno u korist nezavisne države. A od Vesne je, prilikom ostavinske rasprave, zatraženo da vrati očev pištolj koji je bio ratni trofej njegovog oca partizana. Vesna nije znala šta je s oružjem, ali su joj „progledali kroz prste”. Snimci s puta od Gline do Dvora na Uni, nastali u "Oluji", više puta su prikazivani na hrvatskim televizijama. Međutim, pratio ih je komentar da je pogrom pravila komanda srpske vojske koja je "prilikom bežanja tenkovima gazila vlastiti narod".