Dušan Mars je iz Krajine. Iz Kistanja. Vajar i miner. Piše: Nebojša Jevrić
Mars ima samo jedno oko i jednu ruku. Ostalo su odnele mine. Sa tom preostalom rukom slika. Krku, Zrmanju, kamen, vodu i vatru Krajine. Krajine koje više nema. Srpske krajine. Kod njega u ateljeu pijemo pivo. Mlako. Hladimo ga u izvoru Cetine. Onda je hladno kao guja iz krša Dinare. Dinare sa Marsovih slika. Kad nestane piva Mars mi kaže: „Dvonogi ,“ tako me on zove, „Idi po pivo“. I krstio sam se i venčao u manastiru Krka. Sa kolonom koja se za ljetnjih dana vidi na nebu među oblacima došla je Krajina u Srbiju. Neko je na mostu Uni napisao: onaj koji izađe poslednji, neka ugasi svetlo. Ostala je pusta Krajina. Vinogradi koje nema ko da bere. Zarasla u draču. Poharani dvori Stojanovi, srpskog plemića Valdana Desnice.
Čitajte ratne reportaže Nebojše Jevrića:Ratna reportaža: Miner
Janko je godinu dana pre pada Krajine znao da će Krajina pasti. Te noći kad je saznao da će Krajina pasti otišao je na splav na Dunavu. Cele noći je sedeo sam i gledao u reku. Prljavu reku koja je nosila prazne plastične flaše, klade, nadutu krmad. O čemu si mislio, Janko? O čemu, nesrećniče? Kosa, do tog dana crna, do zore je pobelela. Istinu koju je znao ni sa kim podelio nije. Nije rekao ni ocu ni majci. U koloni koja se kasnije protegla od Knina do Rače, od Rače do Beograda, od Beograda do Kosova Polja, bili su i njegovi roditelji. Ni njima nije rekao strašnu istinu koju je godinu nosio u sebi. U leto 1999. među sedamsto Srba koje sam zatekao u Prištini bila je i Jadranka. Ona je mene prepoznala. Bila je đak kninske gimnazije kada sam sa Borom Čorbom dolazio tamo. „Dovoljno sam bježala. Više ne mogu.“ rekla mi je Jadranka. A svakoga dana neki Srbin je prebijan ili ubijan. Ne znam kakva je njena sudbina. Kao što ne znam kakva je sudbina izbeglica iz Krajine u napuštenoj školi u Mitrovici. Blagoje Guska, komandant oklopnog voza iz Knina, stigao je do Prokuplja. Svakoga jutra se umivao na česmi u centru grada posvećenu topličkim junacima. Zeka, komandant topličko-kosovskog dobrovoljačkog odreda, iz Benkovca je doterao kamen. Kamen kojim je popločao prostor oko česme. Svakoga jutra Blagoje Guska dolazi da prohoda malo po benkovačkom kamenu i da se umije. Sada je u Kanadi, Australiji, Americi... Praši mitskim oklopnim vozom. Zemlja ga ne drži. Rasula se po svetu Krajina. Ono što je ostlao opet ganjaju ustaše puštene sa lanca. Oni što su ostali i koji su se vratili, opet su na crnim listama. Oluja još traje i trajaće dok u Hrvatskoj bude i jednog Srbina.
Pročitajte još kolumni Nebojše Jevrića:Tri ubice SrebreniceNebojša Jevrić: Tetoviranje mozgaNebojša Jevrić: Bik autonomaš
Izvor: Pravda
