Pravda

Si­dran je ostao u Sa­ra­je­vu i već ta­da mje­šao mal­ter za po­sto­lje gdje će jed­no­ga da­na po­sta­vi­ti svo­ju bi­stu. Vje­ro­vao je da će po­sta­ti na­ci­o­nal­ni ju­nak. Mo­zak mu je bio iz­ba­žda­ren na onih par sa­ra­jev­skih uli­či­ca, a sva­ki iz­let na pje­snič­ke ve­če­ri u Bo­san­ski Brod do­ži­vlja­vao kao te­žak udar na svoj ner­vni si­stem. Ka­da su ga pi­ta­li za­što ne po­ku­ša u ino­stran­stvu, on je po­no­sno go­vo­rio: – Ja ni­ka­da ne­ću na­pu­sti­ti svoj rod­ni grad. Ono „moj grad” iz­go­va­rao je ta­ko po­no­sno da su se pri­ja­te­lji za­te­če­ni za sto­lom već ta­da osje­ća­li kao iz­daj­ni­ci. Jed­no od nje­go­vih naj­u­zbu­dlji­vi­jih pu­to­va­nja bio je iz­let u Ve­ne­ci­ju na fe­sti­val gdje se pri­ka­zi­vao „Do­li Bel“. Ja sam ta­da bio u voj­sci. Strah od Ve­ne­ci­je i ve­li­kog svi­je­ta sa­vla­da­vao je „ve­ki­jom ro­ma­nom”. Na kra­ju su pi­ja­ni­ce ama­te­ri, film­ski rad­ni­ci, po­pa­da­li – pa je ostao sam. Od ita­li­jan­skog ko­no­ba­ra htio je da na­ru­či led, ali ni­je znao ka­ko se to ka­že. Pr­vo je ma­hao ru­ka­ma, a ovaj ga ni­je ra­zu­mio. Na kra­ju mu je re­kao: – Pre­go, uno pi­ko­lo Gren­land – i od­lu­čio da vi­še ni­ka­da ne na­pu­šta Sa­ra­je­vo. Si­dran ni­je vo­lio na­še fil­mo­ve. U stva­ri, on ih je na­kon pr­vih pro­jek­ci­ja mr­zio. Zbog to­ga što se film ne pi­še ne­go sni­ma. Na­tmu­ren, od­la­zio je sa ja­go­mir­skih pro­jek­ci­ja i ni­je htio da sa mnom raz­go­va­ra. Tek ka­da su fil­mo­vi po­sta­li uspje­šni, on bi sa mnom pro­go­vo­rio. I ne sa­mo to. Pre­u­zi­mao je ide­je u ko­je je sum­njao dok smo is­pi­si­va­li sce­na­ri­je. Jed­nom se raz­ga­ćio pa je fi­lo­zof­ski ob­ja­šnja­vao ne­kom no­vi­na­ru ka­ko je kao ma­li bio mje­se­čar i da je sa uži­va­njem stva­rao ovu nad­re­al­nu ka­rak­te­ri­sti­ku ju­na­ka Di­ne iz fil­ma „Otac na slu­žbe­nom pu­tu“. Za­bo­ra­vio je bio da smo se oko tog mje­se­ča­re­nja no­ći­ma sva­đa­li u Du­brov­ni­ku. Ni­ka­ko ni­je htio da pri­sta­ne da se mo­je ide­je ugra­đu­ju u sce­na­rij, a ka­da ni­je imao kud, on­da ih je pro­da­vao kao svo­je. Uvi­jek mi je bi­lo ja­sno da bi se on na­šeg od­no­sa la­ko ri­je­šio da film ni­je za­no­sna rad­nja. Film se mno­go bo­lje pla­ća od po­e­zi­je, pa je on pi­šu­ći sce­na­ri­je la­god­ni­je ži­vio od svo­jih ko­le­ga knji­žev­ni­ka. Mi­li­ji mu pra­vo­slav­ni Dru­gi fil­mo­vi za ko­je je Si­dran pi­sao sce­na­ri­je ni­su mu do­ni­je­li ve­li­ku fi­nan­sij­sku do­bit. Zbog to­ga, i ra­di po­što­va­nja pre­ma An­dri­ću, htio je da ra­di­mo „Na Dri­ni ću­pri­ja“. Je­di­na ne­vo­lja bi­la je što je opet mo­rao da pu­tu­je. Svi pu­te­vi vo­de u Ve­ne­ci­ju, ta­mo nas je če­kao rim­ski advo­kat Dra­ško­vić, čo­vjek ko­ji je spa­ko­vao de­se­ti­ne fil­mo­va. Na Si­dra­nov ra­čun je upla­tio 30.000 do­la­ra pred­uj­ma za rad na sce­na­ri­ju. Pa­re su Si­dra­na ob­ra­do­va­le, ali je iz­gle­dao upla­še­no. Dok smo pu­to­va­li iz No­ve Go­ri­ce, on je skvr­čen na zad­njem sje­di­štu „Fol­ksva­ge­no­vog” kom­bi­ja pri­čao o Sa­ra­je­vu. Već ne­ko­li­ko go­di­na bio sam u Ame­ri­ci i Fran­cu­skoj. Si­dran je bio du­ho­vit i ne­pre­sta­no se uda­rao pe­tom de­sne u list li­je­ve no­ge i obr­nu­to. Pri­znao mi je da mu od al­ko­ho­la na­ti­ču no­ge i da osje­ća sta­rost. Mi­ris do­la­ze­će tra­ge­di­je u Ju­go­sla­vi­ji tu­ma­čio je kao mi­li­tant­ni Ju­go­slo­ven. Bio je po­no­san što je u Ni­šu re­kao za Mi­lo­še­vi­ća: „Ako va­lja va­ma, va­lja i na­ma“, još je do­dao da ne shva­ta oda­kle to­li­ka mr­žnja pre­ma srp­skom na­ro­du. Re­kao sam mu da se osje­ćam ko Vla­do Pe­tro­vić, lik iz nje­go­ve pri­če. No­vi­na­ru Mi­la­nu Mi­ti­ću sam re­kao da ni­je red što Mi­lo­še­vi­ća Slo­ven­ci na­zi­va­ju Mu­so­li­ni­jem kad ni­su pod­vu­kli cr­tu pod Ti­tov ra­čun i, bo­ga­mi, re­kao sam Si­dra­nu da je to iz­gle­da­lo ko da sam re­ko da vi­še vo­lim ru­sko gov­no ne­go ame­rič­ku tor­tu. On se ni­je osvr­tao na mo­je osje­ća­nje, ali nje­mu ni­ka­da ni­je bi­lo pra­vo ka­da sam ja, čak i u ša­li, pri­sva­jao bi­lo šta iz nje­go­vog ne­ve­li­kog dje­la. Iz­gle­da­lo je da mu ni­je bi­lo sve po­ta­man u Sa­ra­je­vu zbog bla­go­na­klo­ne iz­ja­ve o Mi­lo­še­vi­ću. – Tu su ne­ke ne­či­ste rad­nje – go­vo­rio je Si­dran. – Što se me­ne ti­če, mi­li­ji su mi pra­vo­slav­ni sto pu­ta. U njih se po­po­vi že­ne i pra­ve dje­cu. Oni ka­to­li­ci su pra­vi pe­de­ri! Ne­go, naj­e­ba­li smo, dra­gi Emi­re, non-stop do­bi­jam pi­sma iz is­toč­ne Bo­sne. Pri­je­te mi da će bi­ti be­laj ako bu­dem ra­dio sce­na­rij za „Na Dri­ni ću­pri­ja“! Li­čio je na čo­vje­ka ko­ji je bio spre­man da ura­di sve sa­mo da ne mo­ra da vra­ti pa­re ko­je mu je ovaj Dra­ško­vić već upla­tio. Uči­ni­lo mi se ka­ko je iz­ne­nad­na bli­skost ko­ju je ostva­rio sa mnom za­sno­va­na na po­tre­bi da mu ona­ko pre­pla­še­nom po­na­vljam: – Ma daj, Av­do, ka­kvo vra­ća­nje pa­ra. Ja sam pri­hva­tao tu ulo­gu pa mu je to tre­nut­no olak­ša­va­lo si­tu­a­ci­ju. – Za­bo­ra­vio si ti ka­ko je ži­vje­ti me­đu pri­mi­tiv­ci­ma, moj Emi­re! Je­di­na oso­ba ko­ja mu je do­zlo­gr­di­la vi­še od is­toč­no­bo­san­skih Mu­sli­ma­na bi­la je nje­go­va su­pru­ga Sah­ba­za. U po­vje­re­nju mi je re­kao da se da­la u šverc i da on to kao pi­sac ne­će vi­še to­le­ri­sa­ti: – Ko bi­va ra­di na Aka­de­mi­ji za mu­zič­ku omla­di­nu, ja ta­mo, kad ona u kan­ce­la­ri­ji na­gu­ra­la far­mer­ke, par­fe­me sva­ko­ja­ku ro­bu! Sje­tio sam se ta­da ka­ko je mno­go go­di­na ra­ni­je Sah­ba­za od­luč­no od­bi­la mo­ju po­nu­du Si­dra­nu da u „Do­li Bel“ igra Cvi­ke­ra­ša. Re­kla je: Stih o Dri­ni – Da li si ti nor­ma­lan?! Đe će knji­žev­nik da glu­mi? Ti, iz­gle­da, od­lu­čio da ga do kra­ja po­ni­ziš? – go­vo­ri­la je Sah­ba­za. Ubr­zo po­sli­je su­sre­ta u Ve­ne­ci­ji go­spo­din Dra­ško­vić je obo­lio i umro. Ta­ko je i „Dri­na“ pro­pa­la, a Si­dran je mo­gao da odah­ne: ni­je mo­rao da vra­ti pa­re za sce­na­rij ko­ji ni­je na­pi­sao. Umje­sto sce­na­ri­ja za An­dri­će­vu „Na Dri­ni ću­pri­ju“, ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je, na kra­ju ra­ta, sa­sta­vio je stih: „Ci­je­la je Dri­na na­ša Me­ka i Me­di­na“. Du­go se Si­dran opi­rao ri­mi u po­e­zi­ji. Sa pre­zi­rom je gle­dao na „ri­mlja­ne“. Tre­ba­lo mu je da de­se­ti­ne hi­lja­da Bo­šnja­ka stra­da­ju i da mu se uči­ni ka­ko ri­ma i ni­je baš ta­ko pri­mi­tiv­na. Bar ne ono­li­ko ko­li­ko je mi­slio da je pri­mi­tiv­na ka­da ju je upo­tre­blja­vao u na­ci­o­nal­ne svr­he Raj­ko No­go. Ja mi­slim da je stih o Dri­ni kao Me­ki i Me­di­ni na­pi­sao onaj je­dan po­sto Si­dra­na. Onih de­ve­de­set de­vet po­sto je ne­is­ko­ri­šće­no za ne­su­đe­ni sce­na­rij za ko­ji je pri­mio no­vac i ku­pio vi­ken­di­cu u Ki­se­lja­ku, Sah­ba­zi „re­noa 4”, čak je i mno­štvo du­go­va sa tim nov­cem pod­mi­rio.

Pročitajte još:BALKANIZACIJA SAD-a: Fantazija ili početak nove ere čovečanstva?VIDOVITI KASTRO: Da li je Fidel zaista izrekao ovo neverovatno predviđanje?

Iz Ve­ne­ci­je je Si­dran oti­šao u Sa­ra­je­vo, ja u NJu­jork. Od­nio sam sa so­bom ide­ju da po­la­ko po­sta­jem li­te­rar­ni ju­nak Vla­do Pe­tro­vić. Iako re­če­ni­cu „Vi­še vo­lim ru­sko gov­no ne­go ame­rič­ku tor­tu“ ni­ka­da ne bih iz­go­vo­rio, znao sam da je Mi­lo­še­vi­će­va po­ja­va iza­zi­va­la ta­ko oštre raz­li­ke. Po toj po­dje­li su oni ko­ji vo­le ru­ska gov­na za Mi­lo­še­vi­ća i Ru­se, a oni što vo­le tor­tu – oni su za Ame­ri­kan­ce? Ta­ko sam ra­zu­mio onu Si­dra­no­vu po­dje­lu iz­me­đu pra­vo­slav­nih po­po­va i nji­ho­vih ka­to­lič­kih ko­le­ga. Tek ka­sni­je, ka­da sam se sva­đao sa sa­ra­jev­skim bor­ci­ma oko Ti­ta i do­ka­zi­vao da je pr­vo bio Ti­to pa on­da Mi­lo­še­vić, vuk je po­jeo ma­gar­ca. Po­seb­no po­sli­je in­ter­vjua u „Du­gi“ i „Mla­do­sti“. Ta­mo sam na po­sta­vlje­no pi­ta­nje ko će po­bje­di­ti u su­ko­bu iz­me­đu Mi­lo­še­vi­ća i Šu­va­ra re­kao – Mi­lo­še­vić. Tu vi­še ni­je bi­lo di­le­me da ja po­sta­jem Vla­do Pe­tro­vić, lik iz Si­dra­no­ve li­te­ra­tu­re. Da­kle, sr­bo­ko­mu­ni­sta sa pri­mje­sa­ma čet­ni­štva. Ano­nim­ni pi­sci su mo­joj maj­ci već ta­da sla­li pi­sma u ko­ji­ma su je oba­vi­je­sti­li da je čet­nič­ka kuč­ka i da je ro­di­la čet­ni­ka. Stvar se za­o­štri­la da je čak i Si­dran pred­la­gao da pre­spa­va u sta­nu mo­jih ro­di­te­lja. Izvor: Politika (Emir Kusturica)