Pravda

Neki će danas reći da se ovaj zločin "morao dogoditi" kako bi se zaustavio Japan, ali mnogi se slažu da to nije tako i ističu da je za japansku kapitulaciju bilo dovoljno da SAD demonstrira svoje razorno novo oružje na prostoru gde se ne bi desile ljudske žrtve. Japanska kapitulacija očigledno nije bila jedini cilj - želja je bila da se "uživo" vidi kakav će učinak ovo smrtonosno oružje imati ako se upotrebi protiv jednog grada. Ovih dana obeležena je 70. godišnjica atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija. U vestima se spominje broj žrtava i japanska poruka da se svet mora razoružati kada je reč o nuklearnim arsenalima. Gotovo da se više ni ne spominje počinitelj, kao ni činjenica da je tog strašnog 8. i 9. avgusta 1945. počinjen jedan od najvećih ratnih zločina u ljudskoj istoriji. Ubijeno je preko 250.000 ljudi, što od direktnog napada, što od strašnih posledica. Danas je neko drugo vreme, Japan i SAD su saveznici, a nuklearni holokaust oko kog su mnogi strahovali za vreme Hladnog rata, srećom po nas i celu planetu, nije se dogodio. Danas SAD, jedina zemlja koja je iskoristila atomsko oružje protiv druge države i civila, celom svetu određuje šta se sme, a šta ne. Uprkos činjenici da je svet danas, 70 godina kasnije, poprilično drugačiji, naročito kada je reč o odnosima između zemalja i sila, tragedija Hirošime i Nagasakija ne sme pasti u zaborav.

Hirošima

Predložene mete za bacanje atomske bombe su bile Hirošima, Kjoto i Jokohama. Izbor je pao na Hirošimu, pre svega zbog urbanističkog položaja grada. Procenjeno je da će, zbog koncentrične arhitekture, bacanje bombe na Hirošimu rezultirati najvećim razaranjem. Takođe, jedan od važnih razloga zbog kojih je izabrana Hirošima je taj što u gradu nije bilo zarobljeničkih kampova. U noći 6. avgusta 1945. iz pacifičke baze Tinian poletela su 3 američka aviona na šestočasovni put prema Japanu. Bili su to nosač bombe - Enola Gej, u pratnji dva teška bombardera B29 - Grejt Artist (Veliki umetnik), koji je nosio instrumente za precizno merenje i meteorološke prilike i Neseseri Ivl (Nužno zlo) čiji je cilj bio fotografisanje i snimanje. Atomska bomba punjena s 60kg uranijuma-235 s kodnim imenom Litl Boj (Mali dečak), stavljena je u pogon tek 30 minuta pre dolaska na cilj. Kapetan Vilijam Parsons i njegov asistent Moris DŽepson isključili su sve bezbedonosne sisteme na bombi. Bomba je osposobljena tek u vazduhu kako bi se smanjio rizik od eventualne aktivacije za vreme leta. U tačno 08:15 ispuštena je bomba na centar grada. Eksplozija ekvivalentna 13 kilotona TNT-a uništila je 90% grada. Sat vremena pre izbacivanja bombe radarska stanica u Hirošimi je primetila približavanje američkih aviona, ali zbog procene da se radi o tek 3 manja aviona nije uključena ni sirena za vazdušnu opasnost. Da nešto nije u redu prvi su primetili radio operateri u Tokiju. Radio stanica Hirošima jednostavno je prestala emitovanje. Pokušali su da ih kontaktiraju drugom telefonskom linijom, ali bez uspeha. S druge strane žice više nije bilo signala. 20 minuta kasnije dolaze vesti da je Hirošimska telegrafska stanica prestala da radi. Iz male željezničke stanice 20-ak kilometara severno od Hirošime dolaze prve neslužbene i konfuzne informacije o nekakvoj katastrofalnoj eksploziji u Hirošimi. Sve informacije prenošene su direktno u generalštab. Kontakt s vojnom bazom u Hirošimi nikako nije mogao biti uspostavljen. Ove informacije potpuno su zbunile vojni vrh. Naime, znalo se da se nije dogodio nikakav veći napad na Hirošimu. Takođe, znalo se i da u samoj Hirošimi nema eksplozivnih zaliha niti arsenala, stoga je odmah eliminisana teorija nekakve nezgode. Mladom oficiru generalštaba naređeno je da smesta poleti za Hirošimu. Prema uputstvima, trebalo je da sleti na pistu u Hirošimi, proceni stanje u gradu i eventualnu štetu i da javi relevantne podatke Tokiju. U to vreme u generalštabu se još uvek čvrsto verovalo da je došlo do nekakvog prekida telekomunikacionih sistema. Sve ostalo okarakterisali su kao obične glasine. Oficir je poleteo prema Hirošimi i nakon 3 sata leta, još uvek na udaljenosti od 160 km od grada, on i njegov pilot videli su ogroman oblak dima koji je dolazio iz pravca grada. Približivši se gradu, usred sunčanog poslepodneva, na mestu gde je nekad stajala Hirošima ostao je samo veliki ožiljak u zemlji. U šoku su kružili vazduhom, a pred njima ležale su samo zapaljene ruševine. Sleteli su južno od gradskih ruševina odakle su javili strašnu vest. U isto vreme Tokio takođe saznaje istinu iz američkog javnog obraćanja naciji u Vašingtonu. 8. avgusta 1945. sve novine sveta prenele su opis strašne devastacije koju je objavio službeni radio Tokio: "Sva živa bića, ljudi i životinje, bukvalno su spaljeni do smrti." U samom trenutku eksplozije na licu mesta ubijeno je 70,000 ljudi. Do 1950. od posledica radijacije umrlo je čak 200,000. U obraćanju naciji tadašnji predsednik SAD-a Hari Truman je istakao: "Ako ne prihvate naše uslove predaje, mogu da očekuju kišu ovakvih bombi, uništenje kakvo nikada nije viđeno na ovoj planeti!"

Nagasaki

Amerikanci nisu dozvolili Japancima ni 48 sati predaha. 9. avgusta 1945. druga atomska bomba već je u jutarnjim časovima bila ukrcana i spremna za let prema Japanu. Koristeći gotovo identičnu taktiku iz Hirošime, s malim brojem aviona poleteli su iz iste baze Tinian. Originalan plan je bio da se drugo bombardovanje izvede tek za nedelju dana, ali došlo je do promene, zvanično, da bi izbegli loše vremenske uslove. Cilj bombe bio je grad Kokura. Nagasaki je bio tek sekundarna meta u slučaju ako nešto ne krene po planu. Ipak okrutna sudbina htela ja da Nagasaki postane cilj nove nuklearne katastrofe. Američki avioni, leteći iz različitih pravaca kako bi smanjili mogućnost da budu primećeni, trebalo je da se susretnu ispred obale Japana. Avion kojim je upravljao DŽejms I. Hopkins kasnio je. Ostali su ga čekali gotovo 30 minuta i nakon toga krenuli prema Japanu sami. Zbog kašnjena od pola sata nad Kokurom već su se grupisali jutarnji oblaci. Zbog smanjene vidljivosti koja je iznosila 7/10, nije bilo moguće izbacivanje bombe. Stanovnici grada Kokura koji su se upravo spremali za rad u fabrikama nisu znali da iznad oblaka kruži njihova sigurna smrt. [caption id="attachment_496649" align="alignright" width="308"] Nagasaki pre i posle bombe (Foto: Vikipedija)[/caption] Američki bombarderi, noseći atomsku bombu kodnog naziva Fet Men (Debeli čovek) kružili su iznad grada još tri puta. Nakon što je počelo da im ponestaje goriva, naređenje je bilo da se usmere na sekundarnu metu - Nagasaki. U ovim trenucima već je postajalo jasno da avioni neće imati dovoljno goriva da se vrate u bazu na Ivodžimu i da će morati da slete na Okinavu. Na putu od Kokure prema Nagasakiju primljena je komanda da ukoliko je vreme u Nagasakiju takođe oblačno krenu prema Okinavi i bombu ispuste u okean. I zaista, dolaskom nad Nagasaki, ponovo je primećena delimična oblačnost. Nekoliko oblaka više moglo je tog kobnog jutra spasiti hiljade nedužnih života. Kad je već izgledalo da se napad prekida, kapetan Kermit Bihan iz drugog aviona, možda tek nekoliko sekundi pre otkazivanja misije, u tačno 11:01 javlja: "Cilj je vidljiv". Bomba se ispušta. Pri eksploziji jednakoj 21 kilotona TNT-a stvara se temperatura od 3.600 stepeni i vetar brzine od 1.005 km/č. Od eksplozije u trenutku nestaje 75.000 života. Kao i u bombardovanju Hirošime, grad je do temelja uništen.

Kapitulacija Japana i nuklearna trka

Japanski car Hirohito već 12. avgusta potpisuje kapitulaciju. Da kapitulacija nije potpisana tako brzo, broj žrtava bi sigurno bio i veći. Danas se zna da je Amerika imala u planu da baci još najmanje 6 atomskih bombi u samo 3 naredne nedelje. Nakon završetka drugog svetskog rata počela je užurbana proizvodnja nuklearnih bombi u SAD-u i SSSR-u. Obe velesile strahovale su od nuklearnog napada svojih protivnika. Užurbana proizvodnja dovela je do skladištenja velikog broja bombi. Osim količinski, atomske bombe bivale su i sve snažnije. Nakon bombardovanja Japana testirano je preko 2.000 bombi, većinom na pustim ostrvima, pustinjama ili u podzemlju. Ovi nuklearni testovi imali su zadatak da detoniraju što jaču bombu kako bi na taj način zastrašili protivnike. Do vrhunca atomske snage došli su Sovjeti detonirajući 30. oktobra 1961. tzv. "Carsku Bombu" na arhipelagu Novaja Zemlja. Carska Bomba detonirala je snagom 50 miliona tona TNT-a. Poređenja radi, atomska bomba koja je u potpunosti uništala Nagasaki imala je snagu od "samo" 13 hiljada tona. SAD i Sovjetski Savez do sredine 60-ih zajedno su posedovali čak preko 7.000 atomskih bombi.

Pročitajte još:

• TRUMANOV UNUK: Nikada se nećemo izviniti za Hirošimu i Nagasaki!
• Nariškin: Formirati međunarodni tribunal za zločine u Hirošimi i Nagasakiju!
• SAD SPREMA SOPSTVENU PROPAST: Prethodiće joj atomska eksplozija u nekom većem gradu!

Izvor: advance.hr