Pravda

Bivša potpredsednica DS Jelena Trivan postavljena je za v. d. direktora „Službenog glasnika”. Upravnik Narodne biblioteke je Laslo Blašković, a predsednik Upravnog odbora Mihajlo Pantić. Mileta Prodanović se našao na čelu Saveta za kulturu. Nebojša Bradić, ministar kulture u vladi Mirka Cvetkovića, novi je urednik kulturno-umetničkog programa Radio-televizije Srbije. Radio-televizija Vojvodine, drugi srpski javni servis, o trošku poreskih obveznika objavila je knjigu Latinke Perović, majke „druge Srbije”. Za to vreme, smenjeni su Miroslav Živković u Istorijskom muzeju Srbije, Miroslav Tasić u Etnografskom muzeju Srbije i Vladislav Šćepanović u Muzeju savremene umetnosti. Kadrovi SNS ne mogu da shvate ko ih smenjuje, DS ili SNS? Nije ni bitno. DS i SNS su postale jedno: DSNS. To je savršeno u skladu sa političkom teorijom koja naprednjake, to jest progresiste, smešta baš tamo gde se trenutno nalaze: levo od demokrata i liberala; ali nikako nije u skladu sa konzervativnim imidžom zahvaljujući kojem su pobedili DS na izborima. Zaokretom u „drugu Srbiju”, SNS nije samo izneverila svoje funkcionere, već i prevarila svoje birače. Kako će se „drugosrbijanci” odužiti Aleksandru Vučiću za specijalni tretman koji uživaju? Tako što će mu zabiti nož u leđa čim se okrene. U to smo se uverili na primeru načelnika generalštaba LJubiše Dikovića, kojeg je Nataša Kandić za ćutanje na njenu cenzuru knjige u Domu vojske nagradila optužbom za ratne zločine. „Drugosrbijancima” nijedna kadrovska usluga nije dovoljna jer smatraju da im svaka funkcija ionako pripada. Gorica Mojović je upravljala kulturom Beograda u vreme komunizma, a zatim opet nakon petog oktobra. Mislite da sada pokazuje zahvalnost što njeni saborci preuzimaju vodeće pozicije iz opozicije? Naprotiv, ona upozorava na „seču ’žutih’ knezova kulture”. Naslov knjige Latinke Perović je „Dominantna i neželjena elita”, pri čemu u dominantnu elitu svrstava svoje neistomišljenike. Naravno, svako može da objavi knjigu na televiziji o trošku građana, to uopšte nije dominantno. Svako može da cenzuriše knjigu u Domu Vojske. Svako može da izgubi na izborima i ostane vlast. Ne zavaravajmo se. To može samo „dominantna elita”. Samo „građani prvog reda”, kako je Mira Banjac pozdravila konvenciju Demokratske stranke. „Grupa malih diktatora, koja drži sva pozorišta, sve galerije, muzeje i institute”, kako ih je opisao Momo Kapor. Žuta kultura je naslednik crvene kulture. Od nje je nasledila jednoumlje, umišljenost da se nalazi na pravoj strani istorije i spremnost da eliminiše svakog neistomišljenika. Levoliberalna oligarhija dominira Srbijom tačno 70 godina, koliko je proteklo od streljanja književnika Grigorija Božovića i mnogih drugih. Srbima je 70 godina zabranjeno da se sećaju svojih žrtava. Nataša Kandić je na Starom sajmištu, u sklopu Oktobarskog salona, optužila Srbe za genocid. Staro sajmište je logor smrti u kojem su Srbi stradali u genocidu. Čak ni na tom svetom mestu liberali ne pominju srpske žrtve, već isključivo srpske zločine. Postoji li surovija orvelovska manipulacija protiv sopstvenog naroda? Postoji. Uoči Haške presude Gotovini glasilo Sonje Biserko „Helsinška povelja” objavilo je da ubistvo stotina srpskih civila u „Oluji” nije zločin. Toliko o moralizatorskoj definiciji Radomira Konstantinovića: „Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom.” Srbima je 70 godina zabranjeno da čuvaju svoje nasleđe. Sreten Ugričić je kao upravnik Narodne biblioteke masovno uništavao knjige – na osnovu slučajnog uzorka iz evidencije nedostaje oko 200.000 knjiga – od kojih su mnoge zaštićene zakonom kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. Knjige su uništavali i novi upravnik i Latinka Perović. Je li uništavanje baštine liberalna kulturna politika? Srbima je 70 godina zabranjeno da se ponose svojim identitetom. Danas je to poseban apsurd jer živimo u doba identiteta. Na teritoriji Srbije i u neposrednom okruženju stasavaju nove nacije, manjine ljubomorno čuvaju nacionalni identitet, gojazni i gluvonemi afirmišu svoju posebnost, biciklisti okupljaju kritičnu masu, homoseksualci su izašli iz ormana i paradiraju ponos, samo Srbe i dalje guraju u orman. Čišćenje kulture i politike od nacionalnih ideja i kadrova jeste vrsta etničkog čišćenja. Smene svojih ljudi nakon izborne pobede su samo jedan od simptoma. Drugi je volšebno pretvaranje desničara u ultraliberale. Prema nekim tumačenjima, takav preobražaj su prošli Čedomir Jovanović, Vuk Drašković i Aleksandar Vučić. Sa druge strane, Zoran Đinđić je ubijen kada je pokušao da napravi zaokret u suprotnom pravcu. Srpsko pitanje je u Jasenovcu i „Oluji” rešavano čišćenjem. Nikad više! Identitetska kulturna politika posvećena očuvanju nacionalnog nasleđa i sećanja ne sme biti zabranjena.

Pročitajte još:Hrvatska reporterka ućutkala rulju dok su vikali „Za dom spremni“UZNEMIRUJUĆI VIDEO: Evo kako je hrvatska vojska ubijala Srbe dok su bežali od Oluje!

Dve kratke godine identitetske kulture, bez obzira na sramno ukidanje, označile su kraj jednoumlja. Narod je video da pored internacionalnog može da postoji i nacionalno, da je moguće poštovati sebe. Primer je ćirilica, koja se prvo vratila na jedan javni natpis ustanove kulture, uz užasne liberalne progone, a onda nastavila da se širi, od gradskih autobusa u Novom Sadu i Beogradu, do flašica „koka-kole”. Oboren je mit da „mora latinica zbog stranaca”, koji nije ništa drugo nego kompleks niže vrednosti. Sedamdesetogodišnja zabrana srpstva poljuljana je u svojoj uporišnoj tački: kulturi. Kada su liberali predvođeni Teofilom Pančićem pokrenuli bojkot Kulturnog centra Novog Sada, bio je to opit: ima li kulture izvan žute kulture. Prvih nedelja programi su se proredili, zidovi galerija su zvrjali prazni. Međutim, malo-pomalo, počeli smo da otkrivamo ogromnu većinu umetnika koji nisu deo žutog monopola i bojkota. Kulturni centar ubrzo se napunio tako da i najstroži kritičari priznaju da ne pamte takav kvalitet i tu količinu sadržaja. Provereno: liberalu darivat kulturu, grehota je o tome i misliti. Izvor: Politika