Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj organizovao je u Beogradu seminar o međunarodnim odnosima „Geopolitika u eri multipolarnosti“. Bila je to prilika za ekskluzivni intervju sa Kortunovim, koji je rado prihvatio da prokomentariše situaciju u Ukrajini. — Nisam preveliki optimista kada je reč o trenutnoj situaciji u Ukrajini, jer ni sa jedne strane ne vidim dovoljno političke volje da se nađe konačno rešenje problema. Bojim se da će ovo stanje, sa iako povremenom eskalacijom sukoba, ali bez mira i dogovora, trajati verovatno još godinu dana, a možda i duže, kaže Kortunov i dodaje: — Minski sporazum će verovatno biti implementiran samo delimično. Razumno je očekivati da dođe do prekida vatre, formiranja neke vrste demarkacione linije, razmene zarobljenika, možda čak i povlačenja teškog naoružanja sa graničnih linija, ali do sada ne vidim realne mogućnosti za trajno rešenje problema. Mislim pre svega na nešto što bi podrazumevalo novi konstitutivni aranžman u Ukrajini, novi politički i ekonomski dogovor između istočnog i ostalih delova Ukrajine… Da li kao rešenje vidite federalizaciju Ukrajine, ili možda autonomiju Donbasa? — Federalizacija je samo reč. Imate federalne države koje su zapravo vrlo centralizovane, dok sa druge strane imate i one koje nisu federalno uređene, ali su de fakto vrlo decentralizovane. Zato mislim da treba da pričamo o autonomiji. Ipak, kao važnije pitanje mi se čini — kako osigurati da se Ukrajina ne raspadne? Ako ostavite po strani probleme na istoku zemlje, vidimo velike socijalne probleme, rapidno urušavanje ukrajinske ekonomije, tenzije između političara u Kijevu i drugih delova Ukrajine, političke grupe koje imaju oružje, a koje Vlada u Kijevu ne kontroliše u potpunosti… Po mom mišljenju, prvi cilj je osigurati da Ukrajina preživi. Zatim, potrebno je da ovaj krhki prekid vatre ipak potraje. Da ljudi prestanu da ginu. Takođe, nadam se većoj interakciji odnosa između Rusije i Zapada. Budućnost Ukrajine uveliko će zavisiti od sposobnosti Moskve i Brisela da nađu neku vrstu zajedničkog činioca. Jer ako Ukrajina opstane, opstaće samo ako i Istok i Zapad u tome učestvuju. U kojoj meri SAD ima udela u eskalaciji ukrajinske krize? — Mislim da je ukrajinska kriza za Vašington nešto što je udaljen problem i da trenutno nije na vrhu liste prioriteta. Bave se drugim pitanjima — Kinom, Bliskim istokom, Iranom. Ukrajina im jeste važno pitanje, ali ne i centralno. S druge strane, za Evropu je Ukrajina veoma važno pitanje, jer ima potencijalno propalu državu vrlo blizu svojih granica, nestabilnost, izbeglice, prekogranični kriminal, oružje na sve strane. I konačno, ima problem sa Moskvom, što je ozbiljno pitanje za EU. Šta bi bio dobar put ka rešenju problema? — Jedan od nedostataka Normandijskog formata je taj što Amerika nije uključena i mislim da bi SAD trebalo da budu dovedene za pregovarački sto. Jer ako nisu za stolom, ne osećaju ograničenje ili obavezu ni zbog jedne odluke donesene u Normandijskom formatu. To, na primer, znači da ako se nekome u Kijevu ne dopada Minski sporazum, može da se požali Vašingtonu da su sporazum potpisali, ali „pod prinudom“, i da sada žele da im „ujka Sem“ pomogne da obezbede bolje uslove. Mislim da svi glavni igrači treba da budu za stolom, jer trenutna politika, ograničena isključivo na sankcije protiv Rusije, ne predstavlja strategiju. Možda su sankcije jedino čega mogu da se sete, ali to svakako nije zamena za pravu stratešku viziju rešenja problema Ukrajine. Šta će se sa Ukrajinom dogoditi, da li će postati članica NATO pakta, možda dospeti na brz put ka EU, a ako ne, koji status bi Ukrajina mogla imati u Evropi i koju vrstu evropske arhitekture ćemo videti u toj zemlji u smislu bezbednosti i ekonomije u narednih pet ili deset godina? — Na žalost, o ovim stvarima se ne razmišlja previše, a to je ozbiljan problem. Da li su međunarodne sankcije Rusiji postigle očekivani efekat? — Mark Tven je rekao da ako je čekić jedini alat koji imate pri ruci, svi problemi izgledaju kao ekseri. Jasno je da je Zapad hteo da pokaže da im se nije dopalo ono što je Putin uradio, da žele da ga kazne i da pošalju signal ruskom narodu da će patiti ako budu podržavali Putinovu politiku. Rezultat, međutim, nije onaj koji su očekivali. Baza moći Putinove Rusije se ne smanjuje, njegova popularnost ne opada, a narod je spreman na teškoće, jer veruje da je ono što on radi ispravno. A i uvedene sankcije su problematične, ako ih na primer uporedite sa sankcijama UN uvedenim Iranu. Sankcije su vrsta dogovora, jedna strana nešto uradi ili ne uradi, druga strana na to odgovara. U slučaju iranskih sankcija, bilo je vrlo precizno definisano šta se od Irana očekuje. Kod sankcija Rusiji, to nije jasno. Kažu da Rusija treba da osigura potpunu implementaciju Minskog sporazuma, a da će onda možda ukinuti sankcije. Ali svi znaju da implementacija sporazuma iz Minska ne zavisi u potpunosti od Rusije, i da ima nekih ljudi u Kijevu kojima se taj sporazum ne dopada. Dalje, svi znaju da je taj sporazum dvosmislen, nejasan dokument koji je nemoguće u potpunosti implementirati, jer će uvek biti različitih interpretacija. Ja u ovim sankcijama ne vidim preciznost i šta to tačno Rusija treba da uradi, da bi druga strana ukinula sankcije. Dalje, neophodna je i fleksibilnost sankcija da bi bile uspešne. Na žalost, ni to ne vidimo, jer bez obzira na to šta Rusija da uradi, sankcije neće biti razmatrane do sledeće godine. I konačno, uvođenje sankcija podrazumeva spremnost da daju efekte tek u budućnosti, za pet ili deset godina. Da li mi sada imamo pet godina? Ukrajina za pet godina može da prestane da postoji. Sankcije nisu adekvatna zamena za strategiju, a ja ne vidim strategiju Zapada. Ponekad, doduše ne vidim ni strategiju Rusije, ali svi su toliko fokusirani na sankcije da njima zamenjuju stratešku viziju. Kako gledate na odnose SAD i Rusije? Mnogi kažu da je u toku novi hladni rat. — Nije reč o hladnom ratu, jer bi to podrazumevalo sukob država na globalnom nivou, duboki ideološki razdor, a to sada nije slučaj. Međutim, loša vest je da je na neki način, ova situacija još gora. Tokom Hladnog rata imali smo pravila igre, „vruće linije“, pregovore i konsultacije na više nivoa, dogovore o kontroli naoružanja. Situacija između Moskve i Vašingtona bila je stabilnija. Sada je većina kontakata zamrznuta, stavljena na čekanje ili potpuno prekinuta, pa je čitav sistem nestabilniji, nego što je bio tokom Hladnog rata. Dakle, sada treba prvo doći na nivo Hladnog rata, definisati pravila igre, čak i ako nam se ne dopadaju. Kada to ostvarimo, možemo polako da radimo na međusobnim odnosima, počev od onih oblasti u kojima obe zemlje evidentno imaju zajedničke interese. Ali mislim da se to neće desiti preko noći, prvenstveno zbog toga što je SAD na kraju ciklusa aktuelne politike i ne mislim da će Obama iskoristiti ostatak mandata da počne ponovo da gradi odnose sa Moskvom. Ne verujem da će se nešto značajno dogoditi do početka novog ciklusa američke politike. A šta tada možemo da očekujemo? — U svakom slučaju, doći će do promene američke spoljne politike. Bez obzira na to ko će biti predsednik, pokušaće da se distancira od zaostavštine ove administracije. Mislim da je pred SAD i Rusijom period odnosa punih tenzije, koji će verovatno potrajati nekoliko godina. To naravno ne isključuje promene na bolje, jer ako postoji politička volja, mnogo toga je moguće. A šta je sa odnosima Rusije i Evrope? — Puno toga će zavisiti od toga kako će EU prevazići trenutnu krizu, jer ima puno svojih problema. Ali Rusija je potrebnija EU nego Sjedinjenim državama, ona Rusiju bolje razume, ne doživljava Moskvu kao geopolitičkog protivnika. Ako dođe do relaksacije odnosa Rusije i Zapada, verujem da će se to prvo dogoditi u odnosima sa EU.
Pročitajte još:PUTIN SE OSIGURAO: S-400 postavljen na istočne graniceSPREMAJU UDAR NA RUSIJU: Estonija zvanično tražila razmeštanje NATO snagaIzvor: rs.sputniknews.com
