Posle godišnjica Srebrenice i „Oluje“ stvari više nisu iste ni u Srbiji ni na Balkanu. Piše: Željko Cvijanović
1.
Maske, iznova lepljene svaki put već dve decenije, pale su: većinski pogled na svet Bošnjaka i Hrvata nije se mrdnuo iz 90-tih. Kod prvih to se dogodilo tako što su, dve decenije se saživljavajući sa ulogom žrtve, apsolutizovali svoja politička prava, ostajući zapanjujuće tupi i na elementarna pitanja svoje političke odgovornosti. Drugi – Hrvati – toliko su sebe ubedili u blistavost svoje pobede i sjaj svog oružja – da su im se i rđave kame učinile sjajnim sabljama – ostajući izvan svake empatije prema bilo kome i bilo čemu što to osećanje trijumfa ne podupire. Konačno, većinsko raspoloženje i jednih i drugih ne samo da se od 90-tih nije menjalo nego je njihova nacionalistička histerija tog doba postala redovno stanje duhova danas. A i zašto bi se menjali? Ko im je od onih koje hoće da čuju – od velikih sila, dakle – rekao da to stanje duha ne može biti zasnovano ni na jednoj zemaljskoj i nebeskoj pravdi? Ko im je, potopljenim u slatku vodicu obećanja, od zapadnih sila raspršio san kako će za njih nastupiti rajsko naselje na zemlji čim Srbi padnu na kolena. Ali Srbi nisu pali na kolena. Srbi su, prvi put posle 15 godina, politički organizovano na godišnjicama Srebrenice i „Oluje“ jasno odbili da učestvuju u stvaranju regionalne građevine zasnovane na njihovoj krivici i porazu. I, kako se videlo, nisu ništa zaboravili, dugo držeći u sebi svaki poraz, šamar i poniženje, isto onako kako su pola veka nosili svoj Jasenovac, Jadovno i Prebilovce. Ne verujem ni da su bilo šta oprostili, ni drugima ni sebi, što se videlo po tome koliko su danas u većini operisani od onog samorazarajućeg tipa etnonacionalizma iz 90-tih, rodnog mesta ne malih zločina koje smo u to vreme ostavili za sobom. I po tome su Srbi danas, ako ništa drugo, bar prijatniji za gledanje i slušanje od Bošnjaka i Hrvata. („Bulajićevski“ četnici, danas su, ironijom sudbine, prekomandovani u NATO, ostavljeni retkim priredbama Vuka Draškovića, ili na Šešeljevu političku marginu, gde animistički i luzerski spaljuju hrvatske šahovnice, čak i bez osnovne svesti o tome da će njihov plamen pre oprljiti nekog iz šačice preostalih mučenih Srba u Hrvatskoj nego što će u njihovom magijskom pogledu na svet biti transferisan na Hrvatsku. Bogu hvala, preovlađujući srpski nacionalizam danas sličniji je onom ruskog stanovništva u Donbasu, koje na svojim barikadama, učeći iz srpskih grešaka 90-tih, nije stvaralo slike koje su podupirale antiruski zapadni diskurs, već je – nošeno idejom o tome kako svaki deo ruskog sveta mora da misli na celinu – podupiralo najslavnije i najnespornije stranice ruske istorije.)
2.
Nisam siguran da su kreatori Balkana iz poslednje dve i po decenije svesni toga koliki je udarac za samo mesec dana – od druge nedelje jula do prve nedelje avgusta – doživeo njihov regonalni plan. Kao što, istina, nisam siguran ni da će odustati od njega kad se suoče sa tom jednostavnom činjenicom. Ima li ikog ko bi na svetu mogao da veruje kako je onaj svet iz Potočara, nameran da Vučića skrati za glavu, u stanju da kontroliše Bosnu kao unitarnu državu, iole poštujući načela multietničnosti, tolerancije i demokratije? Da je taj svet sposoban da proizvede bilo šta osim produbljivanja konflikta? Da cena mira za taj svet ne može biti manja od toga da se 1,3 miliona Srba otera preko Drine? Misli li iko na belom svetu o tome na šta je sposobna današnja Hrvatska – koja je u EU ušla na rezultatima jednovekovnog kontinuiteta genocida i etničkog čišćenja, koja je ceo vek proživela bez ijedne vladajuće političke opcije koja se ne bi mirila s tim – od Radića i Mačeka, preko Pavelića, Broza i Bakarića, do Tuđmana i Milanovića – da bi danas svoje dugo pretvorno ćutanje pretočila u urlik trijumfa nad „Olujom“ kao svojim Čegrom, Verdenom i Staljingradom? Veruje li dakle neko da takva Hrvatska – koja, zaneta trijumfom, ne zna da slaviti „Oluju“ znači slaviti i Jasenovac – može poneti ulogu predvodnika regiona, koja joj je dodeljena, i da baš takva Hrvatska može taj isti region povesti, ako već ne putem mira i prosperiteta, a ono bar putem prostog samoodrživog primirja? Ne može, jer neko ko može sa toliko samoljublja ne skidati očiju sa svojih krvavih ruku, taj se zaustaviti ne može i taj se zaustaviti neće.
3.
Ko to ne vidi, taj ne vidi ništa: na godišnjicama Srebrenice i „Oluje“ ponovo je na Balkanu postavljeno srpsko pitanje. I postavili su ga i Srbi, ali i, mnogo glasnije, Bošnjaci i Hrvati. Naravno, bez rešenog srpskog pitanja ne može biti rešeno ni pitanje Centralnog Balkana ni Balkana uopšte, i to nije pretnja, već istorijski proverljiva činjenica. To pitanje može da bude rešeno na tri načina: (1) uništenjem Srba i njihove države; (2) njihovim punim prevođenjem na atlantističku stranu; i (3) pregovorima s njima koji bi uzeli u obzir legitimne srpske interese. Dvadesetpet godina – od kojih tradicionalnog srpskog zaštitnika Rusije nije na balkanskom horizontu bilo bar 20 – zapadne sile imale su potpuno odrešene ruke. Uz vrlo malo otpora, mogle su da biraju bilo koju od ponuđenih mogućnosti, i uspele bi. Opredelile su se za kombinaciju prve i druge varijante, postepeno ostvarujući svoje ciljeve. Taj proces išao je u jednom ekonomskom, društvenom, političkom i međunarodnom sistemu, koji se trošio brže nego što je proces tekao. Rezultat je očigledan: na prostoru bivše Jugoslavije tragove suvereniteta, i to veoma vredne tragove, pokazuju samo Srbija, Republika Srpska i Makedonija, dakle dve srpske zemlje i jedna politički sve bliža Srbiji. A Rusija je već u dvorištu, na radost ne samo srpskog stanovništva već i političkih vođa. Pritom – i to je najvažnije – kombinacija razbijanja Srbije i njenog prevođenja na atlantističku stranu, posle Kumanova, Zvornika i godišnjica Srebrenice i „Oluje“ više ne može davati stare rezultate. I to je ta promena, posle koje stvari sa Srbima i sa Balkanom više nisu i ne mogu biti iste.
4.
Da pokore Srbe nastavljajući njihovo uništavanje, zapadnim silama biće teže nego godinama ranije, kada je Srbija bila jača i manje iscrpljena. Za nekakav frontalni udar potrebno je ostvariti ceo niz uslova ili bar da Srbija natrči na postavljenu zamku tog tipa, čega se ona veoma čuva. Albanci, Bošnjaci i Hrvati nastaviće sa grubim provokacijama, ali za ozbiljniji prodor nisu sposobni, ni pojedinačno ni zajedno. Udar unutrašnje pete kolone je izvodljiv, ali prilike nisu povoljne ni za njega, jer Vučić ima apsolutnu vlast, kojom je lakše braniti se od takvih udara nego kad je ona sastavljena od većeg broja faktora. Osim toga, u odgovoru na godišnjicu „Oluje“, pa i u Potočarima, Vučić je pokazao da ume da ujedini naciju kad je potrebno. Elem, za dalje razbijanje Srbije zapadne prilike nisu sasvim bez izgleda, ali nisu ni sjajne, posebno ne za brzo razbijanje. Ni da bi se primenila varijanta (2), prevođenje Srbije u atlantistički svet, prilike nisu naročito povoljne. Krah Grčke još je više zamorio Nemce, ionako umorne od proširenja. NATO nije opcija sve dok EU ne bude na vidiku, i za to hvala Nemačkoj do neba. Treća varijanta – razgovor o legitimnim interesima Srbije – bila bi moguća kad Zapad ne bi bio to što jeste. Ipak, svest Zapada da više ne može napredovati kombinujući razbijanje i prevođenje Srbije, kao i nagoveštaji koje je sa sobom u Beograd prošlog meseca donela Viktorija Nuland, kazuju da će varijanta (3) imati svoju ulogu u razgovorima Vučića i Bajdena. Naravno, ostaje pitanje šta Amerika danas može da ponudi Srbiji? Nekog novog Arapina koji maše šuškama? Američke investicije? Ej, porasli smo malo u Potočarima i Rači.
5.
Na ta dva mesta Srbija je počela da se budi i uspravlja. I to ne može da negira čak ni onaj polusvet koga po ulicama i budžacima kupi Miškovićevo Vreme, dajući mu naslovne strane samo ako će pljunuti Vučića. Jer više se, govoreći o te dve teme, u srpskim medijima reklo za poslednjih mesec dana o našim nacionalnim i državnim interesima nego od 2008. do kraja juna ove godine. Onaj ko danas podiže Srbiju mora da zna jedno: pred pitanjima koja ga čekaju – Kosovom, Republikom Srpskom, Rusijom, promenom ustava – on danas Srbiju podiže za sebe ili protiv sebe. Trećeg ne može biti. Srbija se uspravlja, i to ne sme da uradi presporo jer se prilike zemljama poput naše događaju retko i ne smeju se propuštati. Ne sme ni prebrzo, čemu nas uči Grčka, koja je preko noći ustala i ujutro pala. Srbija mora da govori o miru, utoliko pre što to, za razliku od Sarajeva i Zagreba, može to da izgovori ne ukrštajući prste iza leđa, i zato što će joj slika koju ostavlja za sobom biti važna koliko i sve drugo. Jer, ako smo ranije govorili kako Srbija mora da prođe kroz „toplog zeca“ izlazeći iz svog smutnog vremena, valja znati da je i taj prolazak već počeo, krijući mnoge opasnosti. Valjda ćemo umeti da prepoznajemo znakove na tom putu, i valjda će nam barut, za svaki slučaj, biti suv.
Pročitajte još:
Izvor: standard.rs
