Srbija se mesecima suočava sa problemom migranata. Građani Srbije su pokazali svoje plemenito i lepo lice. Adekvatno se ponašaju i nadležni državni organi. Migranti u medijima izjavljuju da su oduševljeni prijemom u Srbiji. Sve se to dešava u odnosu na migrante koji su samo u „tranzitu“ i koji u Srbiji borave kratko. Šta bi se moglo desiti ako bi migranti u Srbiji morali da borave duže, pa i neodređeno? Oni sami to ne žele, njihov cilj su bogate države EU, ali šta ako ne budu imali izbora? Zar sami Srbi nemaju poslovicu – „svakog gosta za tri dana dosta“. Piše: Milan Škulić
Kad se „gosti“ suoče sa tužnom istinom da im je onemogućen ili jako otežan put ka „svetloj budućnosti“ u EU, dobar deo njih će biti veoma frustriran, što se može odraziti i u činovima nasilja, počev od demonstracija, pa do nasilnih ataka na privatnu svojinu, jer ima u Srbiji i polupraznih sela i kuća u kojima niko ne živi. Tada bi morali da reaguju i nadležni organi, a pre svega policija. Neminovno bi došlo do niza neprijatnih situacija i scena, koje bi se brzo našle u masovnim medijima širom sveta. I tada bi isti oni koji sada hvale Srbiju i Srbe, kao plemenite i bolje od Grka, Makedonaca, Mađara itd., vrlo brzo počeli da odapinju otrovne strele na ksenofobične, pa i rasističke Srbe. Sve dok migranti mogu da relativno lako napuste Srbiju, što oni i žele, velikih problema neće biti. Stvari se mogu drastično promeniti ako mađarska ograda postane zaista nepropusna. Sa stanovišta migranata i sama Mađarska je uglavnom tranzitna zemlja. Zašto onda Mađari podižu ogradu? Da li je mađarski zid u stvari „evropski zid“ ? Jer ako skoro svi migranti, žele u Nemačku, da li to znači da zid na srpsko-mađarskoj granici u stvari, štiti Nemačku? Bogata i pravno uređena Nemačka već je primila ogroman broj migranata. Nemačka je njihov cilj zbog liberalnih propisa o azilu, ali pre svega jer misle da će tamo dobiti posao i obezbediti bolju budućnost za sebe i svoju decu. Većini tih ljudi je cilj da zauvek ostanu u Nemačkoj. To nije tipično za „klasične“ izbeglice, pod kojima se podrazumevaju ljudi koji u drugoj državi traže spas od političkih progona, građanskog rata i sl., a koje se kada takve nedaće prođu, vraćaju u svoju zemlju. Toga su Nemci svesni i oni sada traže racionalno rešenje, zalažući se za pravičnu „raspodelu“ migranata u zemljama EU. Druge države EU to nerado prihvataju i izgleda da se većina rukovodi logikom „brigo moja pređi na drugoga“. Zato je Nemačkoj suštinski u interesu da migranti ne uđu u Mađarsku, jer odatle se relativno lako stiže na njihov primarni cilj. Neko ciničan bi sada mogao da kaže da je u EU došlo do „režirane“ podele na „dobre“ i „loše“, gde je Mađarskoj pripala uloga „lošeg“ momka, koga će većina jako „grditi“ uz zgražanje zbog „neevropskog ponašanja“, ali će mu potajno „namigivati“ i ohrabrivati ga u podizanju „evropskog bedema“. Da li su isto migranti i izbeglice? Mnogi migranti nisu zaista i izbeglice. Tipičan primer su Pakistanci. Tamo nema rata, već oni beže od teške ekonomske situacije. I same „prave“ izbeglice su „atipične“, jer „klasične“ izbeglice svoj spas nalaze u prvoj bezbednoj zemlji, a to je za većinu ovih migranata – Turska. Oni iz Turske u kojoj nisu životno ugroženi, odlaze pravo u EU, tj. u Grčku, a odatle preko država „kandidata“ – Makedonije i Srbije, opet „nazad“ u EU, tj. u Mađarsku, sa idejom da konačno dospeju u bogatije „evropsko „jezgro“. Neki iz severne Afrike idu morem direktno u EU – u Grčku i Italiju. Često i masovno stradaju. Imaju Srbi još jednu poslovicu koja je poučna, a po njoj su „dobar i lud braća“. Treba biti „dobar“, ali dobrota ne sme prerasti u ludost. Ako Mađarska, odnosno EU „zatvori vrata“ migrantima, Srbija ne sme prihvatiti da preveliki broj tih ljudi ostane na njenoj teritoriji, jer tim ljudima Srbija nije cilj, a u nju su ušli iz bezbednih zemalja. Najpoštenije bi bilo da EU čim se izbeglice prvi put nađu na njenoj teritoriji, a to je kada su u Grčkoj ili u Italiji, o njima preuzme brigu na teritoriji država koje su njene članice. Takvi dogovori su teški i komplikovani, pa EU može lako doći na ideju da državama kandidatima „da ponudu koju ne mogu da odbiju“. Srbija mora biti veoma oprezna. Moramo poštovati svoje međunarodne obaveze, ali ne smemo zaboraviti vitalne nacionalne interese. Ne smemo olako preuzimati obaveze koje se brzo mogu pokazati kao preveliki teret, jer se tako olako kockamo ne samo bezbednošću i stabilnošću države, već i budućnošću svoje dece.