Patrijarh Pavle rođen je 11. septembra 1914. kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, Donji Miholjac, Slavonija, u porodici zemljoradnika.
U rodnom mestu je završio osnovnu školu, a nižu gimnaziju u Tuzli. Ispit zrelosti položio je u Šestoj muškoj gimnaziji u Beogradu koju je pohađao vanredno da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Šestorazrednu bogosloviju završio je u Sarajevu 1936, a Bogoslovski fakultet u Beogradu, u kojem je prethodno završio i dve godine Medicinskog fakulteta. Drugi svetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka, a kao izbeglica nalzio se u manastiru Sveta Trojica u Ovčaru i Banji Koviljači od 1944. kao veroučitelj za decu u izbeglištvu. Godina 1957. zabeležena je kao početak Pavlovog arhijerejstva - za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja, a 22. septembra ga je, u Sabornoj crkvi u Prizrenu hirotonisao tadašnji srpski patrijarh Vikentije. Službovanje u Eparhiji raško-prizrenskoj u znatnoj meri je posvetio obnovi crkava i manastira i posebno obnovi monaškog života. Početkom decembra 1990. episkop Pavle je imenovan za 44. srpskog patrijarha nasledivši na tronu Svetog Save patrijarha Germana. Bogoslovski fakultet SPC dodelio mu je 1998. zvanje počasnog doktora bogoslovlja. Patrijarh srpski gospodin Pavle preminuo je u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji posle duže bolesti, u nedelju 15. novembra 2009. godine oko 10.45 časova.
Poruke koje nam je ostavio u amanet
Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi. Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina. Pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečoveštvo. Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade. Kao Patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jedinkama, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatam kao prvenstvo služenja, žrtve i krsta. Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe. Smatram da smo za tragediju u Jugoslaviji odgovorni svi. Da su se u ovoj situaciji raspada Jugoslavije našli danas oni ljudi koji su je na miran, ljudski način, sporazumom stvorili 1918. godine, mislim da bi je oni i razložili na miran, ljudski način, sporazumom. Da je i svima nama, kao ljudima i hrišćanima, jasno načelo da „zlo dobra donijeti neće“, da je „krv ljudska hrana naopaka“, stvari bi išle sretnije.
Anegdote po kojima ćemo ga se sećati
Kad su ga lekari VMA pitali kako se oseća, u dahu je izustio: "To me pitajte kada ostarim, još sam ja mlad." Kad se sa ortopedskom hodalicom pojavio u Patrijaršiji, prvo se našalio na svoj račun:"Eto, ja sam samo malo pao, pa sad moram da guram ovo čudo." Jedan beogradski boem istrčao je iz kafane "?" kad je video patrijarha da ulazi u Sabornu crkvu. Preplićući jezikom rekao mu je: "Nas dvojica smo najbolji ljudi na svetu", a patrijarh mu je na to odgovorio: "Jesmo, al' kad popijemo ništa ne valjamo." Upozoravajući na štetnost duvana, često je umeo da kaže:"Da je Bog hteo da čovek puši, ugradio bi mu odžak." U vreme građanskog rata u bivšoj SFRJ, jedan karikaturista ga je nacrtao kao ratnika opasanog bombama i sa "škorpionom" o pojasu. Na to je rekao:"Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabačak, a evo kako me drugi vide." Pošto je bio poznat da ide kroz Patrijaršiju i gasi sijalice kako se "uzalud ne bi trošila struja", jednom je uhvatio mladog činovnika da posle radnog vremena na kompjuteru gleda zabavne sajtove. Kad je čuo patrijarhov glas iza leđa, sledio se, a Pavle mu je rekao:"A ti na to trošiš struju?" Idući u crkvu na Banovom brdu usred leta bio je uporan da se koristi autobus. Kad je njegov pratilac potegao argument da je vrućina, da su autobusi "prepuni razgolićenog ženskog sveta koji ide na plažu na Adu Ciganliju" i da nije zgodno, patrijarh nije popustio:"Znate, svako vidi ono što želi." Izlazeći iz Patrijaršije, upitao je svog pratioca:"Čija su to tolika luksuzna kola parkirana? Naših vladika. Došli su njima na Sabor", odgovorio je pratilac. "O, Bog ih video! Šta li bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?!" duhovito je prokomentarisao gospodin Pavle. Kad je na jednom prijemu bivši ambasador SAD Voren Zimerman pitao patrijarha Pavla šta može da učini za SPC, patrijarh mu je odgovorio:"Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći." Kad je jedan fotograf poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: “Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio:“Kad sam već svetlost, šta će ti blic”? Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe „fiću“ (u to vreme najmanji automobil), da bi se njime dopremale potrepštine za manastir, i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je: „Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!“ Jednom prilikom, dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet je nenadano ušao nepoznati čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao:“Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro 50 godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.” Na isti način vladika Pavle nastavio je da živi i kada se preselio u Beograd, kada je izabran za najvišu crkvenu dužnost. U to vreme, kao i obično, imao je samo jednu mantiju. Sestra od tetke Agica, koju je često posećivao, zadirkivala ga je:„Kakav si ti patrijarh kad imaš samo jednu mantiju?“ Na to će novoizabrani patrijarh: „Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!“
Navike po kojima je bio osoben
Ustajao je vrlo rano, živeo u potpunosti po Jevanđelju i u skladu s onim što je govorio. Nije koristio televizor, ni radio, niti je čitao novine, znajući da su „prilike takve da će ono što je od važnosti doći i do njega”. Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočale, roletne. Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak. Kada je tek postavljen na tron patrijarha i kada se preselio sa Kosova u zgradu Patrijaršije u Beogradu, još dugo su ga zaticali kako rano ujutro pere stepenište. Iako su mu govorili da "ima ko to radi u Patrijaršiji", on je uzvraćao da je navikao i da mu nije teško. Često bi iz Patrijaršije odlazio da se i ne javi, kako bi bez pratnje obavio sve što je trebalo. Kada je sa episkopima vozom putovao za Austriju na jedan od ekumenskih susreta, baš u njihovom vagonu nije bilo grejanja. Po izlasku iz voza, sve vladike su se žalile na hladnoću i kako su se smrzli, a patrijarh im je, aludirajući na višak kilograma i njihovo salo rekao: "A meni nije imalo šta da se smrzne." Uzrečica mu je bila: "Bog te video..."
Pročitajte još:Patrijarh Irinej: Mnogi bi hteli da odvoje Srbiju od Rusije, ali neće moćiALARMANTNO DEMOGRAFSKO STANJE: U poslednjih 35 godina broj dece u Srbiji je opao sa 110.000 na 65.000!
Izvor: Tanjug