Pravda

Ako analiziramo istorijski primer Reč-Pospolite videćemo da savremenoj Poljskoj više nije bilo suđeno da u svom sastavu okupi svoje ranije delove bez obzira što su takvi pokušaji činjeni tokom 1919.-1939. godina. Takva je sudbina multietničkih država na geopolitičkim prelomima. Kao nekad Reč-Pospolita, danas se Ukrajina našla na prelomu između glavnih sila Istočne i Zapadne Evrope. Nastavljajući paralele sa Reč-Pospolitom, može se reći da je Ukrajina delom njen naslednik i produkt, da je stvorena pod uticajem poljskih imperijalnih strategija razdvajanja zapadnih i istočnih Rusa i stvaranja ukrajinske nacije. Isto kao i u Reč-Pospoliti,osnovni poredak u Ukrajini je oligarhijski i interesi magnata, koji su uvek iznad državnih, čak i ako mora da se žrtvuje celovitost države. Kao što su u drugoj podeli Reč-Pospolite (1792.-93. godine) glavnu ulogu odigrali poljski magnati Potocki, Branicki, Kosovski, koji su se, nezadovoljni tada donetim novim poljskim nacionalno-demokratskim ustavom, obratili za pomoć Rusiji, tako su i u formiranju DNR i LNR u proleće 2014. najvažniju ulogu odigrali oligarsi Ahmetov i Jefremov „koji nisu sprečavali“ sprovođenje referenduma o samostalnosti tih republika i mekom prenošenju vlasti. Blok magnata koji se tokom 1790-ih zalagao za podelu Poljske, inače, nazvan „konfederalisti“, Ukrajina može da vidi kao analogiju svoje buduće konfederalizacije. Pravi uzrok podele bila je multietničnost istočnoevropskih država. Pod multietničnošću zemlje ,koja naglo povećava rizik podele, podrazumevam prisustvo dva ili nekoliko krupnih etničkih jezgra, a ne famoznu multi-nacionalnost pod kojom se realno podrazumeva samo prisustvo malih nacionalnih manjina i dijaspora. Inače, Ruska Federacija zato realno nema rizik podele, jer su 90% stanovništva Rusi. U Ukrajini je rizik podele veoma visok jer ona ima najmanje dva krupna etnička jezgra - rusko i ukrajinsko. U Reč-Pospoliti, pre njenog kraja, sem zapadno-ruskog, ukrajinsko-beloruskog jezgra, postojalo je i litvansko jezgro koje je takođe bilo ograničavano u pravima. Posle Reč-Pospolite,deobu su preživele mnoge istočnoevropske države – Austrougarska, Jugoslavija, Čehoslovačka. U izvesnoj meri desila se i podela Finske koja je izgubila Kareliju. U deobama nema ničeg fatalnog, kroz njih su prošle sve države. To je logika velike geopolitike. I SSSR je imao rizik podele. Kao što je poznato, podela se realizovala 1991. kao rezultat antiruske revolucije u Moskvi. Suprotna šansa za obnavljanje ranijeg sastava i modela uređenja SSSR-a više ne postoji. Reintegracija evroazijskog prostora odvija se po drugom modelu i direktno zavisi od unutrašnje integracije ruskog naroda. Upravo će ruski narod sprečiti podelu postsovjetskog prostora. Sve ostalo nije ništa više sem kula od karata, a u odnosu na Ukrajinu i rusko-ukrajinsko pitanje od toga i treba polaziti. Ruska politička struktura treba da donese zdravu, promišljenu odluku o podeli Ukrajine upravo sada, ali da tu odluku realizuje postepeno - uz puno razumevanje stvari. Danas se Ukrajina ne može demontirati i odmah delimično integrisati zbog rizika od neuspešnog rata sa Zapadom. Zato se podela Ukrajine nije ni desila za vreme „Ruskog proleća“ 2014. godine. Posle Majdana-2, Jugoistok zemlje bio je u principu spreman za izlazak iz Ukrajine, ali nije mogao samostalno da ga realizuje zbog nedostatka odgovarajućih snaga. Rusija nije donela takvu odluku, iako je stala na put podele Ukrajine, počev od Krima i Donbasa. Rusija nije želela podelu Ukrajine, ali je bila primorana da je prihvati makar delimično. Takva je logika istorije. Kod dela ruske političke strukture formirao se negativan odnos prema narušavanju jedinstva Ukrajine iza kojeg se, navodno, nalaze nekakvi posebni rizici. U stvari, razvoj projekta jedinstvene antiruske Ukrajine glavni je i sasvim realan rizik, a mantre o „istom narodu“ samo su prikrivanje krajnje negativne činjenice, tj. – stvaranja od ukrajinske nacije antiruskog„dubokog proboja“, strogog deljenja stanovništva Ukrajine na Ruse i ne-Ruse i potiskivanja ruske manjine. Strah od odustajanja od projekta jedinstvene Ukrajine realno je – relikt sovjetske prošlosti kada su svi projekti alternativni ruskom smatrani za „svete krave“ koje se ne smeju dotaći. O „ukrajinskom bratskom narodu“ se i govorilo sa aspekta nepovredivosti lenjinskog uređenja. Uopšte, svi rusofobi su protiv toga da se dira u Ukrajinu, jer oni tu vide krah svog modela dominacije nad ruskim narodom, koja je i izgrađena na njegovoj podeli. Za njih je povratak istoka Ukrajine u ruski svet – poseban rizik! Inače, podela Ukrajine po liniji Dnjepra ne znači odustajanje Rusije od borbe za zapadni deo Ukrajine, ali povećava šanse ruskog sveta u toj borbi. Koliko god da je paradoksalno, reintegracija sa Rusijom i Evroazijskim savezom čitave Ukrajine, njenog pravoslavnog zapadnog dela, moguća je samo putem podele i integracije, prvo, njenog istočnog dela i pretvaranjem Ukrajine sa Leve obale Dnjepra u instrument integracije Ukrajine sa Desne obale Dnjepra. Zavadi pa vladaj! – to je princip realne politike. Ovakva razmišljanja imaju politički smisao, za razliku od praznih nada u dolazak na vlast u Kijevu „svoje“ vlade. Nade u svoju vladu u Kijevu zasnivaju se na neshvatanju ili ignorisanju suštine ukrajinstva kao sistema proizvodnje „Ukrajinaca“ i „Ukrajine“. Jedinstvena Ukrajina se ne može ni ukrotiti, niti uvesti u sistem „ruskog sveta“, budući da je njen uspeh i lični i materijalni uspeh njenih građana izgrađen na antiruskoj strategiji i merkantilnom ekonomskom iskorišćavanju odlomaka ruskog sveta. Ukrajinska elita i biznis – definitivno su „protiv“ zatvaranja projekta jedinstvene Ukrajine pošto je to izvor njihove hrane i smisla života. Ipak, ukrajinska elita moraće da se pripremi za geopolitički prelom. Vreme je da se shvati činjenica da već danas nije suđeno da se deo istočne ukrajinske elite, koja se našla u emigraciji, vrati u bivšu jedinstvenu Ukrajinu. To je pokazalo i hapšenje Markova u Italiji. Ukrajina prolazi kroz nepovratnu revoluciju, a potpuno obnavljanje režima od pre 2014. nije moguće. Da li je realna međunarodna podela Ukrajine? Bez obzira što je Zapad prihvatio minske sporazume i obustavljanje rata, ipak, on neće dati celu Ukrajinu pod ruski protektorat, jer to protivreči njegovim interesima i višegodišnjoj strategiji u Istočnoj Evropi, kao i ciljevima Majdana koji je organizovao. Očigledno je da će u multipolarnom svetu Zapad, ipak, morati da se pomiri sa gubitkom jugoistočne polovine Ukrajine, naravno, ako Rusija bude htela i mogla da nad njom uspostavi svoj protektorat. Odnosno, minski sporazumi nekako prećutno potvrđuju spremnost Zapada na trgovinu u vezi sa podelom Ukrajine prema uslovima koji su za njega povoljni i koji su za sada u celini takvi. To nije ništa drugo nego „trening“ modela međunarodne političke podele Ukrajine. A za pet godina - koji će uslovi podele biti korisni Zapadu – ko zna? Možda, već i linijom Dnjepra, ali uz garanciju formalnog očuvanja spoljnih granica Ukrajine. U SSSR-u i uopšte u svetu posle Jalte, situacija sa ruskom integracijom građana USSR bila je donekle drugačija, konkretno, dvosmerna (i ukrajinizacija i rusifikacija), ali je postojanje USSR ipak, vodilo ka sazrevanju rusko-ukrajinskog konflikta zbog Novorosije i Leve obale Dnjepra i njihovog stanovništva. Problem je upravo u nacionalno-državnom jedinstvu Ukrajine. Ruskoj naciji nije potrebna jedinstvena Ukrajina ni u kakvom obliku. Sve ostalo je pitanje kratkoročne strategije i taktike. U montiranom obliku Ukrajina će uvek biti neprijateljska – ona je tako uređena. Podela Ukrajine kao težak i veoma riskantan proces nije optimalan scenario za Rusiju, ali nikako ne mora da označi geopolitičku katastrofu. Među drugim realnim scenarijima koji se predlažu - taj scenario je  strateški najviše prihvatljiv. Krajnji cilj podele Ukrajine je – stvaranje velike jedinstvene ruske države koja računa na uključivanje u svoj sastav čitave Novorosije do Dunava i Ukrajine na Levoj obali do Dnjepra i Kijeva. Ako se odbaci ukrajinska nacionalistička propaganda i licemerje rusofoba svih boja, onda se u velikoj meri radi o ponovnom ujedinjenju ruskog naroda po obrascu ujedinjenja Nemaca posle pada Berlinskog zida. Međutim, rešenje tog zadatka ne može biti momentalno, kao povratak Krima ili ponovno ujedinjenje Nemačke. Razlozi za to su i neprijateljski nastrojen svetski poredak i prisustvo prilično velike ukrajinske nacionalne grupe na Levoj obali (Poltavska, Černigovska, Sumska, Kijevska, delimično Dnjepropetrovska i Zaporoška oblast), koja se može integrisati samo postepeno za razliku od Krima ili Donbasa gde je neznatan ukrajinski element. Polazeći od navedene situacije, nameće se pitanje o stvaranju Istočne Ukrajine – Novorosije sa centrom u Harkovu, koja će da polaže pravo na ukrajinsko nasleđe u celini, odnosno, može da postane legitimni pravni naslednik dela Ukrajine. U suprotnom, ujedinjenje ruskog naroda u Ukrajini izgledaće kao njena okupacija i neće potpadati pod predmet međunarodne legalizacije. Razume se da lakrdije zapadnog političkog rasuđivanja mogu svaki proces da prikažu kao njegovu apsurdnu suprotnost. Podela Ukrajine može da ima različite forme, kako vojne tako i miroljubive. Kad je reč o vojnim, ne treba da govorimo o okupaciji, već o vojno-političkim faktorima uključujući i one unutar Ukrajine. Na primer, Majdan 2014. bio je većim delom vojno-politički projekat, a ne mirni protest. Mnoge revolucije su vojno-politički projekti kontrolisanog građanskog rata. Ukrajina je bila određena za vojno-politički kolosek, teorijski rečeno, mobilisana za etnički građanski rat i u celovitom obliku ona više ne može da siđe s puta te mobilizacije, čak ni u slučaju završetka ratnih dejstava na Donbasu. NJen kraj će takođe biti vojno-politički, i naravno, neće nastupiti sam po sebi. Podela Ukrajine može da se odvija i u obliku mirne konfederalizacije njenog državnog uređenja. Konfederalizacija bi omogućila da se očuva jedinstveni ekonomski i humanitarni prostor Ukrajine i SNG u celini. Konfederalizacija bi mogla da se kamuflira u federalizaciju, odnosno, da federalizacija u suštini znači konfederalizaciju i mirnu podelu. Uostalom, pristalice ukrajinstva u Kijevu zbog toga i odbacuju svaku federalizaciju i u njoj vide poguban put. Naravno, svaka federalizacija ne znači put ka podeli Ukrajine. Naprotiv, ona bi mogla da spreči podelu i na to su ukazivali ukrajinski nacionalisti, pored ostalih, lider Ruha Černovol, pisac Prohasko i neki drugi. Međutim, federalizacija i sami njeni motivi protivreče dogmi i mantri ukrajinstva o tobožnjem etničkom jedinstvu i u trenutku krize ukrajinske države koju danas posmatramo povećava šanse za njen raspad. reba istaći da miran način podele Ukrajine ne ulazi u planove globalnih i američkih stratega budući da on minimalizuje rashode Rusije, Istočne Evrope i Evrope u celini. Rusija treba da polazi od kombinacije mirnog puta konfederalizacije i vojno-političkog puta, kao što se, u stvari, desilo sa Reč-Pospolitom tokom 1790-ih godina. Kao što je pokazalo Rusko proleće 2014. i istorijsko iskustvo drugih država, teško da se može nadati u trenutni raspad Ukrajine. Predstave o trenutnom raspadu su naivne i izražavaju mišljenje običnih ljudi koji se malo razumeju u mehanizme istorijskog i političkog procesa. Zbog toga njima izgleda da, zapravo, nema nikakve podele i neće je biti, da za to nema nikakvih pretpostavki i treba se smiriti u jedinstvenoj Ukrajini. Međutim,  proces podele već se dešava. Podela Reč-Pospolite takođe se dešavala u fazama: tokom prve podele 1772. bile su odsečene samo teritorije na periferiji, a osnovni deo zemlje je ostao uključujući i glavna strana etnička jezgra stanovništva –litvansko, zapadno ukrajinsko i zapadno belorusko. Na primer, Rusiji su pripale samo neke istočno-beloruske i smolenske zemlje, Austriji – Galicija, Pruskoj – Pomeranija. Ipak, prva podela stare Poljske koja podseća na današnje odvajanje Donbasa i Krima od Ukrajine pripremila je dalji proces preraspodele koji se desio nakon 20 godina tokom pogoršanja međunarodne krize zbog Francuske revolucije 1792.-1795. Formiranje Novorosije, koja formalno ostaje unutar Ukrajine, čak i zahvaljujući tome, nesumnjivo je – deo budućeg procesa podele zemlje u slučaju nastanka sledeće u nizu kriza. U mirnoj podeli Ukrajine ključnu ulogu mogla bi da odigra upravo „partija konfederalista“ – krupnih magnata – oligarha, koji bez obzira na ishod, odgovaraju za svoje vlasništvo. Važno je da se pristupi formiranju upravo takve konfederativne partije. Želeo bih da opovrgnem takoreći metafizičke argumente protiv podele Ukrajine, koje često iznose konzervativno nastrojeni sledbenici istočno-slovenskog jedinstva. Suština je u tome što je svako nacionalno usitnjavanje oruđe svetske revolucije i snaga rasula (npr., po K. Leontjevu). Navodno, zašto da se toga dotiče, i tako će se sve objediniti. Gospodo, već odavno je počelo drobljenje, a jedinstvena Ukrajina je – rezultat i instrument takvih deoba. Problem je u tome da se spasi zdravi deo tog drobljenja. Ne može se oslanjati na filozofiju sovjetskog nacionalnog uređenja i biti protivnik deoba ruskog sveta. Treba jasno označiti granicu odbrane, a zapadna granica Ukrajine nikako nije ta granica. Podsetimo, podela Reč-Pospolite u XVIII veku i Poljske 1945. po liniji Kerzona dovela je do ponovnog ujedinjenja istočnih Slovena uključujući i pripadnike iste vere. Vreme je da prestanemo da se igramo „jedinstvene Ukrajine“! U toj igri Rusija i ruski narod neće moći da pobede, iako su mnogi u iskušenju da nastave.