Pravda

Evropska unija je jedan od najbogatijih delova sveta, ali u opadanju. Poznata je činjenica da kada novac presuši, ksenofobija se budi, javljaju se stare priče o tome kako izvesne države hoće da dominiraju i kako jedni žive na grbači drugih. Od takve Evrope se danas očekuje da bude dorasla civilizacijskom iskoraku prihvatanja hiljada unesrećenih ljudi bez žica i sa policajcima koji nose ćebad umesto pištolja. I dok briselski mediji uglavnom sa zgražavanjem izveštavaju o zidovima, Orbanovoj odbrani hrišćanske Evrope, slovačkom "nemuslimanskom uslovu" niko u Briselu ne postavlja pitanje kako je došlo do takve situacije i o ulozi evropskog prekookeanskog partnera: Sjedinjenih Američkih Država. Sasvim je izvesno da su reke ljudi krenule putem Evrope usled ratova, koje je podstrekivao ili započeo Vašington. U tim ratovima su, istini za volju, učestvovale i pojedine evropske zemlje bez ikakve ideje da će posledice osetiti i one same. EU je uložila silne novce za razvoj ekonomije i društva svojih južnih i istočnih suseda. Previše da ne bi znala posledice loših geopolitičkih odluka. Vašington je sigurno bio svestan takođe mogućeg izbelgličkog scenarija. No, novci su protraćeni na skupim projektima od kojih su samo ostali debeli računi izvođača i podizvođača. Evropa za SAD predstavlja poželjnog partnera u tri situacije: kada treba tražiti saveznike za bombardovanje i vojne intervencije, prilikom trgovinskih pregovora i kada je treba razjediniti, što Vašington često čini za račun Londona. London ne želi da ostane van EU, jer bi to značilo gubljenje bilo kakvog poilitičkog uticaja i prepuštanje nemačko-francuskoj lokomotivi i rastućoj Poljskoj. Ali ne želi ni da ostane u bloku kakav postoji, te se tako trude da EU oslabi i razvodeni njena ovlašćenja. SAD u svom samodovoljnom svetu velike svetske moći žele trgovinskog partnera ali ne i politički ujedinjenu Evropu. Otuda i pregovori o čuvenom i kontroverznom transatlantskom sporazumu slobode trgovine, koji bi stvorio najveću svetsku zonu slobodne razmene. Vašington se kratkovido plaši ujedinjene Evrope u kojoj Velika Britanija ne bi imala uticaja, jer bi izgubio malog brata koga sada ima u Briselu. Kratkovidost se ogleda u neshvatanju nepobitne činjenice da se Amerika i Evropa samo zajedno mogu suprotstaviti rastućim ekonomskim silama istoka. Ono što je zabrinjavajuće jeste odsustvo bilo kakve debate o prirodi transatlantskog prijateljstva i gde nas je ono dovelo. A tema pored ratova i prisluškivanja ima na pretek. SAD su gotovo na ostrvu, a svoje zidove prema Meksiku su odavno izgradili. Evropa ostaje razapeta i politički razjedinjena sa očima uprtim u najvoljeniju i najomraženiju političku figuru našeg vremena, Angelu Merkel, tražeći spas. Jedno je sigurno, Evropa 2020. će biti miljama daleko od one kakvu poznajemo danas, svojom zaslugom ali i zaslugom prekookeanskih partnera.