Pravda

Kako trenutno stvari stoje izgleda da je to dopušteno svima sem Srbima. Kao da su svetski moćnici samoproglašeni u „međunarodnu zajednicu“ dali sebi za pravo da odlučuju o tome koji su mitovi dopušteni a koji ne. Svedoci smo da se podgrevaju bošnjački mitovi u Srebrenici i da se dozvoljava da se od hrvatske, po mnogim pokazateljima zločinačke, operacije „Oluja“ stvara mit neophodan za homogenizaciju nacije. Samo se u srpskoj borbi za slobodu traže tragovi zločina. Dosledno dvolično ali logično, što veća imperijlna sila to veća dvoličnost i licemerje. Ipak  nekada najveća kolonijalna sila Velika Britanija, imperija u kojoj „sunce nikada ne zalazi“, bila je i uz SAD ostala šampion licemerja. Brianci su uvek bili tu da ukažu na srpsku „mitomaniju“ i posavetuju kako se ne živi od prošlosti već da se treba suočiti sa, obično zločinačkom prošlošću i okrenuti „svetloj budućnosti“. A kako to izgleda u njihovom slučaju, možemo analizirati na malom segmentu književnog dela njihovog najznačajnijeg pisca, Viljema Šekspira. U opsežnom literarnom opusu Viljema Šekspira posebno mesto zauzima pozorišni komad Henri V. Specifičnost ovog komada ne ogleda se u njegovom kvalitetu ili literarnom dometu već u činjenici da on, u mnogome, odstupa od uobičajenog načina pisanja po kome je Šekspir poznat. „Henri V je hvalospev u slavu Engleske, a Henri je ovapoćenje svega što je vredno u duhu i karakteru nacije: pravičan je i pobožan, a iznad svega preduzimljiv i neustrašiv ratnik i veliki patriota. U njegovoj vojsci kod Azenkura simbolično su ujedinjeni sa Englezima i drugi narodi Velike Britanije: Velšani (Fluelin), Irci (Makmoris) i Škoti (DŽemi), a patriotizam je glavni i veliki motiv koji prožima ceo komad.“ „Šekspirov Henri V udaljen je koliko je god to moguće od onoga što se obično naziva dramom. On nema intrige ili zaplete; ne iznosi nikakve probleme psihologije; njegov određeni motiv nije ni komičan ni tragičan; žene u njemu igraju najneznatniju ulogu; njemu nedostaje fabula u uobičajenom smislu. Uistinu, komad je epska naracija ili, bolje, herojska biografija  podešena za svrhe pozornice… Ni u jednom komadu Šekspir nije izlio čoveka tako potpuno u herojskom kalupu kao kralja Henrija. NJegove vrline obasjane su mlazom svetlosti. Šekspir je naslikao mnogo savršenih heroina, ali je Henri njegov jedini muški lik koji, naslikan u potpunosti, ne odaje ni jedan presudan ili nesavladiv nedostatak volje, uma ili naravi.“ Šekspir se pri pisanju svojih dela koristio literaturom pa je tako i za događaje opisane u pozorišnom komadu Henri V činjenice potražio u Holenšedovoj Hronici, Holovoj hronici  Ujedinjenje slavnih domova Jorka i Lankastra i dramskoj hronici Slavne pobede Henrija V. Ali važno bi bilo da sa istorijske distance koristeći relevantne istorijske izvore potražimo odgovore šta se zaista desilo kod Azenkura i kakav je zaista bio „slavni“ Henri V. Od posebnog značaja je to za nas koji živimo u vremenima kada se Velika Britanija promoviše za zaštitnika „ljudskih prava“, kada pokušava da srpskom narodu utisne žig genocidnosti a svaku kritiku svoje kolonijalne prošlosti, po tvrdnjama britanskog ambasadora u Beogradu Klifa, tumači kao „sumanute teorije zavere“. Bitka kod Azenkura se odigrala 25.oktobra 1415.godine, nedaleko od mesta Azenkur u severnoj Francuskoj, za vreme Stogodišnjeg rata između Engleske i Francuske. U biti je engleska, po broju ljudi daleko inferiornija vojska, potpuno porazila francusku vojsku. Ključni, moralni aspekt bitke je pogubljenje nekoliko hiljada zarobljenika u trenutku kada je bitka, praktično, već bila rešena. U trenutku kada je posada zamka Azenkur napala englesku vojsku vojsku „sa leđa“, kralj Henri je naredio da se pobiju razoružani francuski zarobljenici među kojima je bio i veliki broj plemića. Po svemu sudeći, britanski plemići su iz „moralnih i materijalnih razloga“ odbili da izvrše ovaj masakr ali je on ipak realizovan i nastavljen ubijanjem svih ranjenika na bojnom polju. Od ukupno 7-10.000 ubijenih Francuza preko polovine je pogubljeno nakon zarobljavanja dok je smrt izbeglo samo oko 1000 zarobljenika. Želeći da očuvaju čistotu svoje slavne pobede Englezi su opravdanje za svoju nepotrebnu surovost našli u činjenici da nisu imali dovoljno vojnika za čuvanje zarobljenika i da su se oni lako mogli pobuniti i na bojnom polju domoći oružja što bi moglo ugroziti malobrojnu englesku vojsku. Bez obzira na sve, bitka kod Azenkura je ugrađena u temelje britanskog poimanja vlastite nacije i vlastite moći čemu je Šekspirov pozorišni komad samo doprineo. Polazeći od činjenice da ratni zločini i zločini genocida ne zastarevaju možda bi ovo bio trenutak da se bitci kod Azenkura da i odgovarajuća pravna kvalifikacija koja bi, prateći stavove današnje britanske vlade, nesumnjivo morao biti okarakterisan kao genocid. Zarobljeni vojnici su bili Francuzii i činjenica da su pobijeni samo Francuzi ukazuje na nameru da se potpuno uništi jedna nacionalna grupa. Drugo; ubistvo najvećeg dela plemstva, koje je predstavljalo drušvene vođe francuskog naroda, ukazuje na jasnu nameru da se narod „obezglavi“ i spreči njegovo organizovanje i samostalno funkcionisanje. Ovakav pristup bi bio potpuno „principijelan“ imajući u vidu britansko zalaganje za osudu srpskih zločina u Srebrenici. I u Srebrenici su višestuko malobrojnije srpske jedinice porazile muslimansku vojsku, i u Srebrenici je deo muslimanskih vojnika pogubljen nakon zarobljavanja i u Srebrenici se to moglo opravdati strahom od njihove pobune – do koje je uistinu i došlo u zemljoradničkoj zadruzi u Kravici – i konačno i u Srebrenici, tamo gde je zaista bilo streljanja, nisu ubijani žene, starci i deca već isključivo razoružani i vojnosposobni neprijatelji. Gospodo Britanci. Možda su i Srbi u temelje nekih od svojih mitova ugradili i elemente zločina. Ali niti su bili prvi niti najveći zločinci i zato ne prihvataju da se od njih krene u utvrđivanju zločina i lepljenja etikete „genocidnih“. Izvadite iz temelja vaše istorije Henrija V, izbacite iz literature Šekspirove drame, izbacite iz britanske ratničke prošlosti sve zločine i videćete da je malo toga preostalo čime biste se mogli podičiti. Istorija Velike Britanija je istorija zločina, podlosti i izdaje od kojih smo neke, poput one izdaje generala Mihailovića i sami skupo platili. Zbog toga očekujemo da 25.oktobra ove godine, na šestotu godišnjicu bitke kod Azenkura, britanska vlada predloži rezoluciju protiv zločina genocida nad Francuzima i zatraži pravnu i istorijsku osudu Henrija V i njemu potčinjenih komandanata radi udruženog zločinačkog poduhvata. Britanci su tog dana, bez ikakvog vojničkog razloga pobili na hiljade ratnih zarobljenika uključujući i skoro svo zarobljeno plemstvo. Britanska podlost je ogromna. I dok na sam izgovor nemačkog imena svi dobiju negativnu asocijaciju i pomisao na vojničku čizmu, koncentracione logore i militarizam, Britanci su uspeli da svetu prodaju vlastitu predstavu o sebi kao uglađenim džentlmenima koji poštuju „fer plej“. U suštini, ništa se nije izmenilo, „Forin ofis“ i cela britanska elita i danas veruju da su superiorni u odnosu na druge nacije i kulture i da imaju pravo da presuđuju o tome šta je ispravno a šta ne bilo gde u svetu a po potrebi i da nasiljem i zločinom disciplinuje „varvare“ i privode ih civilizaciji. Da li su to Francuzi, Buri, Argentinci ili Iračani, kao da je važno.

Pročitajte još:„Amerikanci se ozbiljno pripremaju za rat“Vostani Serbije

Izvor: Fond strateške kulture