Pravda

Ona je 2004. osnovala analitički Fond istorijske perspektive, čiji je jedan od glavnih pravaca rada – međunarodni odnosi i uloga Rusije na Balkanu i centralnoj Evropi. Od 2008. Naročnicka rukovodi i Evropskim institutom za demokratiju i saradnju sa sedištem u Parizu. Za našu zemlju, „moju voljenu Srbiju”, vezuju je brojne uspomene, još mnogo pre nego što je u proleće 1999. stajala na beogradskim mostovima u jeku NATO bombardovanja. Predsednik Tomislav Nikolić odlikovao ju je 2013. zlatnom Medaljom za zasluge. Pre šest godina ušla je u sastav, nedavno ugašene, predsedničke komisije Dmitrija Medvedeva za suprotstavljanje pokušajima falsifikovanja istorije, što je i danas važno polje njenog interesovanja i delovanja. Naročnicka je prošle nedelje u Beogradu učestvovala na konferenciji OEBS pod nazivom „Pouke Drugog svetskog rata: Sećanja i javne politike”. NJen interviju za Politiku prenosimo u celosti. Kako tumačite izjave da je Beograd oslobađao Treći ukrajinski front, uz izostavljanje Crvene armije? — U Sovjetskom Savezu nikada nije bilo takozvane milicijske regrutacije, kada vojni obveznici iz neke oblasti služe u svojoj sredini. Frontove su nazivali po teritoriji vojnih dejstava, pa je „Ukrajinski front” bio tako nazvan jer su se borbe vodile na teritoriji Ukrajine. U njegovom sastavu su se borili i žitelji Moskve, i Vladivostoka, i Novosibirska i Kijeva. Imali ste i Pribaltički front, Lenjigradski front… Podela na „frontove” bila je samo element strateškog planiranja krupnih vojnih operacija. Divizije su se stalno prebacivale sa jednog „fronta” na drugi. Niko od boraca nije se smatrao pripadnikom nekog „fronta”, već pre svega Crvene armije. Ali, ukrajinski eksperti tvrde da je njih bilo najviše u tim jedinicama? — Bilo ih je mnogo, nesumnjivo. Ukrajinci su bili drugi po brojnosti narod i istorijske ruske države i SSSR-a. Ogromna većina Ukrajinaca vatreno se borila za našu zajedničku domovinu, rame uz rame sa svima ostalima. Najveći deo Ukrajinaca borio se u sastavu Crvene armije, a ne na strani Hitlera, poput grupice pristalica Stepana Bandere. Sve je to jedna igra sa stereotipima, terminima i semantikom, čemu ih obučavaju u centrima za tehniku propagande. Crvena armija nije pomenuta među oslobodiocima ni u Aušvicu – i tu je izražena zahvalnost ukrajinskim vojnicima. Da li je to za vas pokušaj revizije novije istorije? — Naravno, jer je i taj logor oslobodila Crvena armija. Ovakve manipulcije smišljene su da odvuku pažnju od ponovnog buđenja nacizma u Ukrajini i radi kompenzacije istorijskih grehova. Pojave antisemitizma i pogroma nad Jevrejima, u najvećem stepenu bile su na teritoriji današnje Ukrajine i Moldavije. To je umanjivanje uloge Sovjetskog Saveza, jer je danas na delu demonizacija čitave sovjetske istorije. U memorijalnom muzeju u Japanu, posvećenom bacanju atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, nigde se ne pominje ko je bombardovao. Ali zato, kad pređete u sledeću salu, tamo vidite kartu Japana, nad kojom se nadvila ogromna, monstruozna Rusija. Da li stvarno mislite da se ni kod koga od posetilaca, učenika osnovnih škola, ne rađa asocijacija da je upravo Rusija bacila te bombe? Hoćete da kažete da se propagandom bave timovi psihologa? — Još u studentskim danima sam pročitala nekoliko ozbiljnih radova američkih filozofa i psihologa na temu teorije semantike. Stereotipi se uvode u govor, gde dobijaju određeni smisao kao kliše, a zatim ostaju fiksirani i veoma je teško odbaciti ih kao lažni utisak. Ali zar se i Rusija ne bavi takvim stvarima? — Kao naučnik, ja se time sigurno ne bavim. Ali, videći koliko su SAD i Zapad zabrinuti, do histerije, zbog uspeha ruskih medija kao što je Raša tudej, oni verovatno smatraju da su ih ruski stručnjaci dostigli. Lično smatram da su emisije Raše tudej dobro dokumentovane i da nisu propagandističke. Kako tumačite to što se Prvi svetski rat sve češće ponovo zove Veliki rat? Ima li to političkog značaja? — U odsustvu Rusije na Versajskoj konferenciji, Anglosaksonci su sami sve odlučili. I da će Austrougarska biti rasturena, i ko će dobiti nezavisnost, a ko neće. U Rusiji smo posmatrali Prvi svetski rat kroz prizmu marksističkih klišea i Oktobarske revolucije. A treba obrnuto: posmatrati tu revoluciju kroz prizmu Prvog svetskog rata. To je bio prvi ratni sukob koji je doveo do nepredvidljivih rezultata. Potresi i promene bili su toliko veliki, da plodove pobede nisu pobrali čak ni neki formalni pobednici. Na primer, Francuska, iako je bila u grupi pobednika, bila je podvrgnuta takvom uništenju da se nikad nije vratila u status velike država koji je imala tokom četiri stoleća. Svetski ratovi 20. veka bili su upravo takvi, a naredni – još užasniji. To je imalo dugoročne posledice? — Današnja situacija umnogome podseća na vreme uoči Drugog svetskog rata. Vidimo odsustvo poverenja, namere provociranja opasnih tendencija u nadi da se one mogu kontrolisati u svoju korist. Mislite li da danas imamo pretnju novog globalnog sukoba? — Mislim da takva opasnost postoji. I to me veoma uznemirava, zbog čega stalno pozivam da se uči na lekcijama Drugog svetskog rata. Pre početka rata, tridesetih godina, ambicije Nemačke moguće je bilo ukrotiti samo sveobuhvatnim sporazumom o kolektivnoj bezbednosti, sa obaveznim vojnim garancijama. Tada zapadne zemlje nisu želele da se dogovore sa SSSR-om, već su težile da okrenu Hitlera na istok. Svi su mislili da će Hitler odbaciti Ruse iza Urala, a onda ćemo „mi, Zapad, njega da zaustavimo”. Ali, kad pustite džina iz boce, njega više ne možete da kontrolišete, kao što je sada učinjeno na Bliskom istoku. Da li se, poredeći stepen opasnosti, može reći da je radikalni islamizam novi nacizam? — Ciničan odnos nekih zapadnih stratega prema ID podseća na planove korišćenja Hitlera za slabljenje suparnika. Svima je dobro poznato kome oni prodaju naftu po 15 dolara za barel, i ko je, i kome, potom preprodaje. Radikalne sile islama su najpre legalizovali, radi rušenja vlada koje se nisu u potpunosti potčinjavale američkoj volji. Zar nije bilo bezumlje rušiti glavne države oslonce bliskoistočne ravnoteže – Egipat, Irak, Libiju i Siriju? Namerno i proračunato, ulog je stavljen i na islamiste, sa ciljem rušenja ostataka bipolarnog svetskog sistema, koji je zadržan na Bliskom istoku. Ali, izbeglice ne idu u Ameriku, već u Evropu i tamo vrbuju nove fanatike. Možda takvom ponašanju doprinosi upravo neznanje, izazvano revizijom istorije, uključujući i Prvi svetski rat? — Važno je razumeti da je istorija Prvog svetskog rata zapravo istorija rušenja Austrougarske i Rusije. Po teoriji američkog predsednika Vudroa Vilsona, ove dve multinacionalne države trebalo je da budu raščlanjene, a umesto njih da nastane niz malih, nesamostalnih država. Britanija je još od kraja 19. veka intrigirala na Balkanu, sprečavajući nastanak krupnih, homogenih balkanskih nacija. Srbi, heroji-pobednici u oba svetska rata, našli su se sada pocepani u šest kvazidržava. Vidimo pokušaje da se Srbija okrivi ne samo za događaje iz novije istorije već i za početak Prvog svetskog rata? — Komisija za utvrđivanje odgovornosti za otpočinjanje Prvog svetskog rata još na Versajskoj konferenciji je utvrdila da je krivica na Nemačkoj i Austrougarskoj. Nezavisno od toga što srpska elita često nije bila okrenuta prema Rusiji, za Zapad je uvek bila opsesija fragmentacija srpskog naroda i nedopuštanje njegovog ujedinjenja i izlaska na more. Optužbe za mitologizovane velikosrpske ambicije i slično, što posmatramo već duže od veka, smišljene su samo sa tim ciljem. Posredi je monstruozna nezahvalnost Evrope prema Srbima, koji su dali proporcionalno najveće žrtve u oba svetska rata. Ali, ako Evropa Srbiji ne veruje, mi u Rusiji ćemo uvek verovati u istorijsko srpstvo, ma kako se ponašala elita. Čvrsto verujem da srpski narod još nije rekao poslednju reč u evropskoj istoriji i da će ta njegova reč biti poziv na pravdu i čast.

Pročitajte još:Narod Donbasa želi da se vrati u Otadžbinu – da bude deo Velike RusijeRusija sa ruskom Ukrajinom treba se ujedini po modelu ujedinjenja Nemačke

Izvor: Politika