Pravda

Pored dirljivih, mada prilično komičnih napora režimskih propagandista da neuspeh predstave kao politički trijumf, i ambasador Kirbi je, razume se, davao pohvalne izjave i previjao diplomatske obloge na premijerovu glavu, što, uostalom, jednim delom i spada u opis njegovog ambasadorskog posla, a delom je verovatno i prao svoju potencijalnu odgovornost zbog ne baš najbolje organizovane posete. No, po svemu sudeći, Vučić se ovaj put mnogo bolje pripremio i u Vašington nosi neke konkretne darove u vidu novog paketa briselskih sporazuma, hrpe EU pohvala za filantropsku politiku prema migrantima sa Bliskog istoka (plus samarićansko držanje i pomirljive izjave povodom napada u Potočarima), kao i – za Amerikance ne od manje važnosti – prvih presuda za paljenje američke ambasade nakon protesta „Kosovo je Srbija“ u februaru 2008. Taj trud nije ostao nezapažen i nepohvaljen od domaćina. Koji, međutim, ne bi bili to što jesu kada bi propustili da visokom gostu u torbu ne natrpaju još malo političkog i diplomatskog kamenja. Tako je pomenuti gospodin Kirbi, uz pohvale za izrečene presude za napad na američku ambasadu, istakao da je neophodno „utvrditi ko je odgovoran za to što je policija napustila obezbeđivanje zgrada ambasada SAD, Nemačke i Hrvatske tokom mitinga 2008. kako bi ti slučajevi konačno bili zaključeni“. (Drugim rečima, stavio je do znanja da se SAD neće zadovoljiti samo „sitnim ribama“, neposrednim izvođačima, huliganima i navijačima.) A posebno je naglasio da će teme Vučićeve posete biti biti „put Srbije ka EU, biznis, ali i slučaj braće Bitići“. Takođe, iako to ambasador ovaj put nije pomenuo, nema gotovo nikakve sumnje da će se od Vučića verovatno tražiti i još konkretnije ograđivanje od Milorada Dodika i independističkih ambicija Republike Srpske, kao i neko dodatno distanciranje od Rusije. Što zbog svog karaktera, što zbog statusa najveće svetske sile, Amerikanci ne vole polovnjačka i nedorečena rešenja, a pogotovo ne balkansko političko foliranje – osim ukoliko je ono samo za unutrašnju upotrebu, to jest, zarad lakše prodaje zacrtanih direktiva lokalnom javnom mnjenju. Kao nekada Staljin od Tita, tako i sada Vašington od Vučića zahteva punu poslušnost i kooperativnost u sprovođenju američkih interesa i evro-atlantske politike u regionu. Danas bi Rusi, kao nekada Zapad, bili zadovoljni našom, makar i delimičnom neutralnošću – što, pored ostalog, pokazuje i koliko se u međuvremenu promenila i nagnula svetska geopolitička osa. Realnost je da će svako ko bude na vlasti u Srbiji biti pod ogromnim pritiskom da čini krupne i bolne ustupke zarad sitnog – i najčešće ličnog – političkog ćara. Pa šta je onda problem, to jest, šta se menja i u čemu je razlika između aktuelne vlasti i ostalih pre i, eventualno, posle nje? Samo u tome što, nasuprot svemu onome što nam se svakodnevno emituje sa oficijelnih i nezvaničnih režimskih govornica, zbog svoje političke biografije i načina na koji je došao na vlast, Aleksandar Vučić naprosto ima manje poverenje i mora da čini mnogo veće ustupke od gotovo svih drugih, bivših i sadašnjih, na srpskoj političkoj sceni. I to je istovremeno i njegov i naš najveći problem. Iskreno govoreći, ukoliko bi zaista uspeo da zadovolji Amerikance bar upola kao što je, navodno, usrećio Angelu Merkel, i pri tom ne razočara Putina i sačuva vitalne srpske nacionalne interese, Vučić bi – bez sve šale – zaslužio (nepostojeću!) Nobelovu nagradu za političku veštinu i ličnu genijalnost. U protivnom, ostaće mu samo medalja za demagogiju, političko konvertitstvo i medijsko spinovanje.