Pravda

Nedostatak empatije prema sopstvenom narodu nadomešćujemo solidarišući se sa velikim svetskim nepravdama. Time zapravo prikrivamo izostanak stvarne akcije da se nekome pomogne, a pomoć nudimo isključivo deklarativno. Kako objasniti činjenicu da Srbi imaju puno razumevanja prema emigrantima sa Blisog istoka, a netrpeljivi su prema prognanim sunarodnicima? S koliko razumevanja smo prihvatili da hiljade izbeglica iz Sirije, Iraka i Avganistana osnuju kamp u centu Beograda („Mala Sirija“), s toliko hladne surovosti smo našim izbeglicama iz Krajine zabranili da stupe na teritoriju glavnog grada i naterali ih da se nasele na Kosovu i Metohiji, gde su postali meta novih napada. Neko će reći da to nismo uradili mi već tadašnji režim Slobodana Miloševića, ali je istina da se niko od nas nije ni pobunio protiv takve odluke. Tada nismo izašli na ulice i palili sveće, kao u slučaju tragične pogibije Brisa Tatona. Nismo se masovno okupljali ni kada su turski huligani brutalno ubili Zvezdinog navijača Marka Ivanovića, ili kada je ispred diskoteke na Ohridu ubijen srpski državljanin Dejan Novaković. Za nas je smrt našeg sunarodnika samo još jedan naslov u crnoj hronici, a smrt tuđina pretvaramo u nacionalnu tragediju. Tugujemo zbog tragične sudbine sirijskog dečaka Alana, što je svakako hrišćanski, ali te suze izostaju kada su u pitanju srpski dečaci Pantelija Dakić i Ivan Jovanović, koje su neindentifikovani šiptarski teroristi ubili u Goraždevcu. Skupljala se i humanitarna pomoć za „komšije“ iz Japana, dok je zemljotres u Kraljevu ostao samo incident u dalekoj provinciji. Ko će još da se cima da putuje iz Beograda do Raške, kad je lakše okupiti se na Trgu republike i usput pokupiti besplatnu sadnicu trešnje. Još ako usput pregaziš nekog, da bi umesto jedne – prigrabio dve ili tri sadnice, tvoja humanitarna misija je u potpunosti ispunjena. I da, naravno, onaj isti „Šarli Ebdo“, kojeg sada svi pljuju zbog poslovično neumesnog humora, postao je u jednom trenutku predmet svesrpskog sažaljenja, a niko se ne obazire na činjenicu da ubistva novinara u Srbiji godinama nisu rasvetljena. Šta je smrt jednog malog novinara iz tamo neke Jagodine, naspram velike svetske nesreće u centru Pariza? Samo mizerni broj „šerova“ na Fejzbuku. Etiopski car Hajle Selasije I je jednom rekao: „Dok god filozofija da je jedna rasa superiornija od druge ne bude konačno i trajno diskreditovana i napuštena, svuda će biti ratova i dok god postoje građani prvog i drugog reda bilo koje nacije i dok boja čovekove kože ne postane značajna kao boja njegovih očiju i dok se osnovna ljudska prava ne garantuju jednako svima bez obzira na rasu, tu je rat“. Trenutno stanje u svetu je takvo da još uvek postoje superiorne rase i povlašćeni građani, a ratova nikad nije bilo više. Dodao bih još da će ratova uvek i biti, dok god ljudi ne postanu jednaki i u životu i u smrti. Žrtve su žrtve, bez obzira koje su vere, rase ili nacionalnosti. Kada ekstremisti iz terorističke grupe Boko haram ubiju 2000 ljudi u Nigeriji, taj zločin zaslužuje istu svetsku pažnju kao i 11. septembar. U stvarnosti, na žalost, jedan američki marinac vredi više od 1000 nevinih civila! Solidarnost se rađa iz iskrene ljubavi, a ne zbog pomodarstva i lične promocije. Ako mi Srbi ne umemo da ukažemo poštovanje sopstvenim žrtvama i negujemo solidarnost jedni prema drugima, ne možemo očekivati da nas bilo ko u svetu poštuje kao narod. Ponovo će nas bombarovati, ubijati i tlačiti, a mi ćemo se izvinjavati i tražiti repete. Da bi se dopali drugima izgubićemo svoj identitet, kulturu, duh, pa čak, poput našeg premijera i zdrav razum, pa ćemo se truditi da „Evropske vrednosti odbranimo i od Evropske unije“! Vratovi će nam se umoriti od stalnog zavirivanja u tuđe dvorište, a naše će zauvek ostati zapušteno. Istorija nam je takva da smo često bili žrtve, pa je i prirodno da se solidarišemo sa svima kojima je naneta napravda. Ali dok god ne budemo prestali da sami sebe tretiramo kao naciju drugog reda, naša solidarnost prema drugim narodima i saosećanje sa svetskim nepravdama biće potpuno lažni i rođeni iz pogrešnih pobuda.

Pročitajte još:HAŠKI CIRKUS: Presuda Šešelju ni na vidikuDVERI UPOZORAVAJU: Gej propaganda ulazi u srpske škole i vrtiće!

Izvor: Beogradski sindikat blog / Pravda