Analiza svetskih medija tokom poslednje dve nedelje pokazuje da se sa prvog mesta informativnog dnevnog reda u svetu tema „Građanski rat u Ukrajini ” naglo premestila barem na treće, posle tema - „Nova politika Rusije u Siriji ” i „Evropa i izbeglice ”. Piše: Jurij Barančik
Čini se da je to dugoročna tendencija, a u prilog te pretpostavke govori priličan broj faktora. Prvo, nakon dugotrajnih napora Rusija je, ipak, uspela da po pitanju građanskog rata u Ukrajini konačno „zabije klin ” između SAD i EU. Amerikanci i dalje insistiraju da Porošenko otpočne rat, ali je Evropa posle dugih razmišljanja i premeštanja sa noge na nogu (što je i zabeleženo na poslednjem susretu A. Merkel i Olanda sa Porošenkom), ipak, rekla „ne ” ratnom scenariju rešenja unutrašnjeg ukrajinskog problema. Avgust je bio poslednja mogućnost za realizaciju američkog scenarija. Sada se već približava zima, a u sklopu problema sa energijom zvaničnom Kijevu nije do ofanzive na DNR i LNR. Drugo, prekid aktivnih ratnih dejstava i priprema za ofanzivu od strane Kijeva, pred ukrajinske vladajuće grupacije odmah stavlja čitav niz problema koji za njih postaju prioritetniji od rata i, blago rečeno, sa nejasanim personalnim izgledima za njihovu budućnost. Utoliko pre što će se uoči lokalnih izbora održati „smotra snaga ” pre odlučujućih bitaka, kao i pre drugog glasanja za izmene u Ustavu, što samo po sebi može da dovede do rata svih protiv svih, ali tada već u samom Kijevu. Treće, za interpretaciju nesposobnosti čitave političko-finansijske elite hunte da problem Donbasa reši vojnim putem potrebno je vreme. Ali, nema sumnje da je posle evropskog „ne ” taj proces počeo. U tom mozaiku najvažniji je, naravno, „fenomen ” Evrope i to upravo određivanje onih faktora koji su je priklonili u korist mirnog rešenja problema Donbasa, dakle, u korist scenarija Moskve. Među mnoštvom faktora koji su do takve odluke doveli Merkel i Olanda, ključna su dva. Prvo, nekontrolisani ali očigledno vođeni priliv izbeglica u EU, što je ubrzano primoralo vodeće zemlje EU da se prebace na unutrašnje političke probleme koji mogu izazvati raspad zajednice. Drugo, poimanje da svi scenariji daljeg razvoja situacije neće umesto Kijeva platiti Rusija, koja je sa sebe skinula taj teret, ili SAD, koje su daleko i samo će dodavati drva u vatru, nego Evropa. Pri tom je Rusija svim prethodnim tokom događaja jasno stavila do znanja da što bude gore, tim više će za Ukrajinu platiti EU. To je, ipak, stiglo do svesti lidera EU i u svetlu unutrašnjih problema to im, naravno, apsolutno ne odgovara. Čak se može reći da su evropski mediji namerno digli galamu o izbeglicama radi toga što su evropski lideri imali ozbiljan povod da pred Amerikancima brane svoje stavove po pitanju Ukrajine. O tome, pored ostalih, piše crimsonalter u članku „Putin prinudio Evropu da plati račune Ukrajine ”: „Možda bi za Kijev mogla da se smatra pozitivnom situacija u kojoj EU nerado, ali ipak kreditira ukrajinski gasni tranzit, da ne postoji jedno veliko „međutim ” koje se nalazi u sporazumu o izgradnji „Severnog toka-2 ” u koji su se uklopile najveće evropske energetske kompanije. Histerija Jacenjuka propraćena poljsko-slovačkim povlađivanjem, koja oplakuje 2 milijarde evra izgubljenog godišnjeg prihoda, pokazuje da su šanse za blokiranje projekta na nivou Evropske komisije sami ocenili kao nikakve. Novom gasovodu posebnu simboliku pridaje činjenica da je završni sporazum akcionara „Severnog toka-2 ”, potpisan na samitu u Vladivostoku, u koji su namerno doletele evropske birokrate za energetiku da bi svima koji to žele bilo jasno koliko snažno je Rusija izolovana od sveta. Niko ne želi da plati obnovu onoga što su razrušili „skakači ”, pošto u doglednoj budućnosti neće biti profita od investicija na toj teritoriji (izuzimajući neke ključne grane), a tek za reindustrijalizaciju teritorije današnje Ukrajine uopšte ne postoji interes. Upravo na to ukazuju postupci Kremlja koji ubrzanim tempom u svim proizvodnim lancima zamenjuje ukrajinska preduzeća ruskim, a ukrajinski gasovodni sistem „Severnim tokom-2 ”. U vezi s tim zanimljivo je to što se pokazalo da su se propagandom migracije u Evropu aktivno bavile strukture Soroša i drugih američkih organizacija, koje svoj biznis grade na „obojenim revolucijama ”: „Organizacijom The Ayn Rand Institute (jedan od vodećih sajtova za reklamiranje Evrope kao najboljeg mesta za izbeglice – prim. autora) rukovodila je naša bivša sunarodnica, Alisa Zinovjevna Rozenbaum. Ona je otišla u SAD gde je i stalno mesto njenog boravka i postala cionistkinja koja nije mogla da podnese Palestince, nazivala ih je gomilom primitivnih divljaka koji mrze Izrael i energično se zalagala za izvođenje ratnih dejstava protiv njih. U Evropi su je nazvali „glavnim ideologom američkog prava ” (Chef ideologinder amerikanischen Rechten). I upravo se ta organizacija zbog nečeg latila da pomaže baš tim ljudima (Arapima) da pređu u Evropu. Nešto se ne slaže. Kopali smo dalje. Pokazalo se da je organizacija koja je tesno povezana sa The Ayn Rand Institute – na slici se vidi njen naziv i elektronska adresa na koju je registrovan domen – Riseup, poznata po svom stanovištu: „Mi insceniramo revolucije i slobodna društva ”. Oni su već stajali iza organizovanih nereda u Makedoniji kada su gomile demonstranata protestovale protiv rukovodstva zemlje i tražile ostavku premijera. Aktivisti Riseup, podržani od strane Fonda Soroša, nisu skrivali svoja lica. Jednog od njih su intervjuisali i pitali: „Novac DŽordža Soroša distribuiran je po čitavoj planeti za podršku takozvanih obojenih revolucija. Ne činili vam se da ovo što se sada dešava u Makedoniji veoma liči na događaje u Ukrajini? ”. On je na to odgovorio: „Ovo nije revolucija, ovo je mirni protest. Nadam se da on neće prerasti u revoluciju kao u Ukrajini ”. I to nije sve. Pokazalo se da „upravo te američke organizacije aktivno pozivaju sve koji žele u Evropu i obećavaju razna dobra. Pri tom se akcenat stavlja na saosećanje, humanost i potrebu za pružanje pomoći ljudima u nevolji. Zanimljivo je da evropski istraživači nisu našli nijedan slučaj pozivanja izbeglica u Meksiko, Ameriku ili Kanadu. Zato u Evropi oni gostoljubivo svima otvaraju vrata. Međutim, te izbeglice se ne obraćaju ambasadama za vizu, već specijalnim nelegalnim prevoznicima, a usluga tih prevoznika mnogo košta. Otkud siromašnim ljudima 7 do 14 hiljada evra? Veoma jednostavno. Put im se plaća i uzima potvrda o dugovanju, koje će obavezno morati da se izmiri… čime? Pa, na primer, onim čime im kažu. Postoje činjenice koje ukazuju na dobro organizovanu povezanost između nelegalnih prevoznika i Međunarodne organizacije za migracije. Tom organizacijom rukovodi Vilijam Lejsi Sving, bivši ambasador u nekoliko afričkih država i agent CIA. Danas je on jedna od ključnih ličnosti u finansiranju prevoza izbeglica, organizacija kojom on rukovodi plaća prevoznike. Zatim takođe njegova organizacija informiše obalsku stražu države u koju se upućuju plaćeni brodovi sa izbeglicama. A dalje države odlučuju: da li da te brodove prime, da li da ih potope – kako bude ”. Prema tome, proizlazi da je Moskva na račun Evrope rešila ukrajinski problem odvojivši je od pozicija SAD, a čim se to desilo u drugoj polovini avgusta, Rusija se odmah aktivirala u sirijskom pravcu. U udaljavanju od američkog stanovišta o vojnom uplitanju u Ukrajini ogromnu uslugu Evropi pružili su sami inicijatori vojnog pritiska na Rusiju organizujući pritisak na Evropu pomoću migranata. Treba istaći da su istu takvu grešku učinili u odnosu na Kinu kada su počeli da vrše pritisak na nju sa ciljem da je primoraju da odustane od saradnje sa Rusijom. Odnosno, to nije jednokratni već sistemski promašaj kad jedna glava orla ne zna šta radi druga, ili, pak, ne obraća pažnju na to šta ona radi. U Vašingtonu je prisutna neusklađenost o ključnim momentima strategije i taktike spoljne politike o čemu smo, inače, prošle godine više puta pisali. Saradnja sa Moskvom omogućava EU da izađe iz grubog američkog spoljnopolitičkog presinga i povrati makar delimični geopolitički subjektivitet. Rešenje ukrajinske krize omogućiće EU da u decembru ukine antiruske sankcije, što je u današnjim okolnostima za Rusiju veoma važno, jer odustajanje EU od politike daljih sankcija neće dozvoliti SAD da pređu na njihov sledeći krug. Otuda i sve veća histerija u SAD, koja se manifestuje u oblasti informisanja. A tu je još i Sirija gde Moskva aktivno traga za okvirom u kojem će moći da počne realni, a ne lažni rat sa Islamskom državom. Razume se, taj okvir će se naći ranije ili kasnije. Glavno je da će njegovi učesnici biti i Rusija i SAD, a tada Vašington neće imati šta da kaže ni svojim tajnim, ni svojim javnim saveznicima na Bliskom Istoku. Svaki format po pitanju Sirije u kojem se nađu Rusija i SAD, značiće pobedu Moskve i na sirijskom pravcu. Sada se upravo u vezi s tim i formira spoljnopolitička igra Rusije u sirijskom pitanju: ako Amerikanci ne budu hteli da učestvuju u zajedničkim dejstvima protiv Islamske države – činiće to Rusiji samostalno, za to ima snage. Ako – budu htele – to će uništiti njihov ugled kod svih igrača na Bliskom Istoku, naročito kod bojovnika i terorista koje su sami odnegovali. Tako se oblikuje i veoma interesantan kontekst posete Vladimira Putina zasedanju Generalne Skupštine OUN-a krajem septembra na planu njegovog mogućeg susreta sa predsednikom SAD, Obamom. Obama se našao u klasičnoj mat-poziciji: ako odbije susret – svi će ga shvatiti kao slabića. Ako pristane – Putin je već pobedio, posebno posle Obaminih reči da je Rusija druga na spisku pretnji u svetu. Ako se susret završi bez rezultata – Obama je opet slabić, nije mogao da nadigra Putina koji proširuje uticaj Rusije. Ako se završi sporazumima – opet je pobedio Putin, pošto je on od početka nudio saradnju, a ne ratovanje… Generalno, prostor za spoljnopolitičke manevre SAD naglo se smanjuje.
Pročitajte još:Putin nudi rešenje za migrantsku krizuPravo borbeno vozilo: Šta sve može oklopni transporter BTR-82A (VIDEO)
Izvor: fakti.org