Pravda

Četiri meseca kasnije, milijarder iz NJujorka najjači je kandidat Republikanske stranke za šefa Bele kuće. Uspon milijardera i političkog autsajdera danas više nikoga ne iznenađuje. Jasno je da su građani razočarani u vašingtonsku elitu koja održava status kvo, zbog čega se okreću političkim marginalcima koji obećavaju da će propisno prodrmati sistem. Ništa tako dobro ne pokazuje da su liberali besni zbog porasta nejednakosti a konzervativci kivni zbog novca koji država rasipa koliko rejtinzi Donalda Trampa, Bena Karsona i Bernija Sendersa. Na drugoj debati republikanaca, održanoj prošle srede na Si-Enu-Enu, istakla se i Karli Fiorina, nekadašnja direktorka kompanije HP, koja, baš kao ni neurohirurg Ben Karson nema političkog iskustva, a što im trenutno ide u korist jer je biračima preko glave iskustvo Bušovih i Klintonovih koje i krive za mnoge od svojih nevolja. Dok ekonomiji dobro ide, lako je i konzervativcima i liberalima. Prvi veličaju kapitalizam i tvrde da slobodno tržište funkcioniše, dok drugi raspodeljuju dovoljno bogatstva da umire javnost, besnu zbog nejednakosti i povlastica u kojima uživa ekonomska i politička elita. Posle velike ekonomske krize bogati su postali još bogatiji, srednji sloj ne postiže pređašnji standard i podnošenje nepravdi i problema postaje sve teže. To je prilika za političare izvan mejnstrima poput Trampa kome se oprašta što izgovara sve što mu padne na pamet, čak i to da su meksički imigranti silovatelji i narko-dileri, a TV voditeljka koja mu postavlja nezgodna pitanja – histerična žena u mesečnom ciklusu. Ranije je svaka politički nekorektna izjava političara koštala karijere. Ministar poljoprivrede Erl Bac je, na primer, 1976. podneo ostavku nakon što se saznalo da je, putujući avionom na republikansku konvenciju, izneo nekoliko rasističkih stereotipa o Afroamerikancima. Vremena su se promenila, pa prema poslednjem istraživanju javnog mnjenja "NJujork tajmsa" i Si-Bi-Es njuza, Tramp i dalje uživa najveću podršku glasača republikanaca – 28 odsto, i pored toga što je hvalio velikog američkog neprijatelja Vladimira Putina. Građanima su dozlogrdile fraze koje ponavljaju političari. Za mnoge je bolji čak i Tramp sa svojim nepromišljenim izjavama jer je, smatraju, makar iskren i autentičan. On ide protiv sistema i to im se sviđa. Stranačke kolege naziva gubitnicima i nesposobnjakovićima, što godi glasačima koji Republikanskoj stranci ne opraštaju neuspeh u pronalaženju kandidata dovoljno snažnog da se suprotstavi uzdanici demokrata Hilari Klinton. Na drugom mestu najpopularnijih konzervativaca s 23 odsto podrške nije pripadnik moćnog klana Bušovih, DŽeb Buš, niti Lindzi Grejem koji 25 godina biran za Senat, već Ben Karson, dosad daleko poznatiji po operacijama razdvajanja sijamskih blizanaca nego po političkim idejama. Sličan trend vlada i u suprotstavljenom taboru, među demokratama. Istina, bivša šefica diplomatije i dalje je njihov najjači kandidat na nivou cele zemlje, ali je Berni Senders uspeo da je pretekne u Ajovi i NJu Hempširu, državama u kojima će se održati prvi stranački izbori početkom sledeće godine. Levičarskog senatora tamo bodri 43 odnosno 52 odsto birača, dok nekadašnju prvu damu 33 odnosno 30 odsto glasača Demokratske stranke. To je neverovatan uspeh za čoveka koji važi za socijalistu u zemlji u kojoj je socijalizam najgore prokužen. Senders je večito bio na margini kao da se era mekartizma i lova na veštice nikada nije završila, mada njegove ideje u evropskom kontekstu nisu ništa više od socijaldemokratije, recimo, nordijskog tipa: državno zdravstveno osiguranje za sve građane, veći porezi za bogate, besplatno obrazovanje na državnim univerzitetima, plaćeno bolovanje i porodiljsko, povećanje minimalnih zarada i regulacija banaka i finansijske industrije. I pored toga što bi prema istraživanju Galupa više Amerikanaca glasalo za muslimana nego za socijalistu, Sendersu je rejting dosad samo rastao, ali bi to moglo da se promeni posle njegove podrške novom lideru britanskih laburista, levičaru DŽeremiju Korbinu čiji je ekonomski program daleko radikalniji i uključuje, na primer, prelazak železnica i komunalnih usluga u ruke države. Još strašnije iz američke perspektive, Korbin traži da Britanija izađe iz NATO-a, prestane sa stranim vojnim intervencijama i razgovara s Hamasom i Hezbolahom, što mnogim Amerikancima zvuči kao da im je neko opalio šamar. Prema rečima jednog Sendersovog savetnika, dosadašnji uspeh levičarskog senatora može se objasniti potrebom ljudi da konačno čuju nešto spontano, da neko govori šta stvarno misli, makar se oni i ne slagali s njim. Politička korektnost, povlađivanje javnom mnjenju i apsolutna posvećenost kapitalu ispili su svaku spontanost iz politike zbog čega je čak i konzervativni kapitalista Rupert Merdok podržao Korbina izjavljujući da ovaj "makar u nešto veruje". Kandidati koji ranije nisu imali nikakvih šansi sada dobijaju svojih pet minuta koji će trajati onoliko koliko je potrebno da se pritisne kočnica i uspori sistem, podešen tako da odgovara isključivo jačanju ekonomske i političke elite.