Pravda

Cilj ugovora bio je da se ukinu i harmonizuju granični prelazi između zemalja potpisnica. Po njemu, državljani države potpisnice mogu se slobodno kretati u bilo kojoj drugoj državi potpisnici ne pokazujući bilo kakav dokument na granici (pasoš, lična karta). Trenutno su 26 država u potpunosti članice Šengenskog sporazuma. Državljani manjih država nečlanica kao što su Andora, Monako, San Marino i Vatikan i teritorije Grenland i Farska ostrva mogu slobodno da se kreću po državama potpisnicama Šengenskog sporazuma. Iako je sporazum dosta kritikovan na početku, gotovo svi državljani Unije danas su veliki pobornici putovanja bez pasoša. Štaviše, slobodu kretanja cene kao najveće dostignuće. Međutim, novi izazovi poput terorizma i masovnog priliva izbeglica, doveli su do toga da i to počne da se dovodi u pitanje, što Evropska komisija odbija da uradi. Zbog najveće izbegličke krize koja je pogodila Evropu posle Drugog svetskog rata, pojedine države odlučile su da reaguju na način koji se kosi sa osnovnim idejama EU, šengenskog sporazuma i slobode kretanja. Posle šokantnih poteza Mađarske, a potom ograničenja koja su uvele Nemačka, Austrija, a planiraju Poljska, Francuska, Slovačka i dr, ozbiljno se postavilo pitanje opstanka Šengena i EU kakvu poznajemo. Iako postoje primeri privremenog suspendovanja ovog ugovora od strane neke države potpisnice, gde ona zadržava (ponovo uzima) pravo kontrole dokumenata na granici (Francuska, 14. jul 2005.), ono što se danas događa je potpuna zloupotreba tog pravila. "Privremeno ponovno uvođenje graničnih kontrola između država članica je izuzetna mogućnost, izričito predviđena i regulisana Zakonom o šengenskim granicama u slučaju kriznog stanja", ističe jasno Evropska komisija. Ona se uvodi na najviše 30 dana, ako se dokaže da jedna država za to ima razloga. Od početka migrantske krize, Komisija je jedino u slučaju Nemačke izjavila da je ponovo uvođenje kontrole granica (prema Austriji) bilo zakonski opravdano. De fakto, Šengenski sistem se raspao u Evropi, pošto migranti apsolutno slobodno prolaze preko teritorija zemalja koje su odgovorne za zaštitu šengenskog sistema. De jure on i dalje "trza". Jasno je da na članicama ostaje odluka o tome kakva će Evropska unija izaći iz ove krize. Osećanje nepostojanja bezbednosti je oduvek bio najjači katalizator promena koje obično uvode ograničena pojedinih prava i sloboda (poput američkog Patriotskog akta, nakon 11. septembra). Pretnje terorizmom i prepirke država članica o zbrinjavanju izbeglica ozbiljno su doveli u pitanje opstanak režim slobodnog kretanja unutar EU. Čak toliko da se, prema anketi, ova dva izazova identifikuju kao najveći problem, daleko veći od ekonomskih problema i nezaposlenosti. Komisija je i dalje čvrsta u odluci da se o Šengenu "ne može pregovarati", i za sada ne podleže pritisku članica koje strahuju za bezbednost svojih članica. Međutim, svaki novi incident poput onog u Briselu, kada je naoružani Marokanac pokušao da izvrši napad u vozu, ide na ruku strani koja traži promene. Da li će na kraju biti pronađen neki modul koji će omogućiti kontrolu identiteta putnika, a da to ne bude isto kao granična kontrola, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno - svaka reforma koje donosi oštrija pravila ukinuće slobodu kretanja kakva je postajala ranije ili će od nje učiniti mrtvo slovo na papiru šengenskog sporazuma.