Pravda

Novi veoma surovi paket zakona koji Mađarska primenjuje od 15. septembra, donet zbog povećanog priliva izbeglica/migranata predstavlja ključni događaj u Istočnoj Evropi. Primena novog paketa zakona izazvala je lokalno pogoršanje situacije na srpsko-mađarskoj granici. Tačno se zna da je 2014. godine počeo novi talas migracione krize. Tada je u Evropu, samo preko Mediterana, došlo gotovo tri puta više izbeglica/migranata (oko 219 hiljada ljudi) nego za vreme Arapskog proleća 2011. godine (70 hiljada ljudi). U 28 zemalja Evropske unije 2014. godine bilo je podneto 570.800 zahteva za azil, što je za 44 odsto više nego u 2013. godini. Na osnovu podataka agencije Frontex, u periodu od januara do jula 2015. godine 340 hiljada izbeglica/migranata prešlo je granice EU. To je za 123 hiljade ljudi više nego za isti period u 2014, pri čemu je dinamika veoma ubedljiva – 70 hiljada u junu, i 107.500 ljudi u julu. Ogromna većina njih je nelegalno prešla u Evropu preko Mediterana – više od 300 hiljada ljudi. Većina se izjasnila kao izbeglice iz Sirije. Siriju je napustilo više od četiri miliona ljudi, od kojih se 1,9 miliona nalazi u Turskoj (koja ima ukupno 75 miliona stanovnika), 1,1 milion je u Libanu (4,4 miliona), 629.245 u Jordanu (zemlji koja ima 6,5 miliona ljudi). Poređenja radi, valja istaći da je u SAD otišlo svega 1.500 ljudi, dok u zemlje Persijskog zaliva (Saudijsku Arabiju, Kuvajt, Katar i Ujedinjene Arapske Emirate) nije otišao ni jedan čovek. Ovde je reč o zvaničnim ciframa s obzirom da je nemoguće utvrditi stvarni broj nelegalnih izbeglica. Krajem avgusta 2015. godine u UNHCR su zvanično saopštili da se migracionoj krizi koja dolazi sa Bliskog Istoka ne nazire kraj, posebno onoj koja potiče iz Sirije. U uslovima uzajamno neproduktivnih konsultacija, neke zemlje EU počinju da preduzimaju mere bez presedana. Prvo je Nemačka uvela graničnu kontrolu, a posle nje i Austrija, Češka, Slovačka i Danska. Dok su Španija, Bugarska i Mađarska postavile fizičke barijere.

Zašto je cilj Nemačka?

Mađarska je na putu iz Mediterana u Evropu postala glavno tranzitno čvorište. Za poslednja tri meseca u Mađarskoj je azil zatražilo 171 hiljada ljudi. U ovu zemlju je samo u avgustu došlo 50 hiljada izbeglica/migranata iz ukupno 74 zemlje, od kojih je najveći broj iz Sirije, Iraka i Avganistana. Mađarska vlada je tokom nekoliko meseci uzaludno pozivala EU da obrati pažnju na dramatičnu situaciju sa izbeglicama/migrantima. Od početka godine pa do 16. septembra broj nelegalnih migranata zvanično je registrovan na nivou od 200.778 ljudi.Broj izbeglica/migranata na srpsko-mađarskoj granici samo je 14. septembra 2015. dostigao cifru od 8.850 ljudi. Odmah upada u oči to što izbeglice/migranti imaju vojnički pristup dolasku do konačnog odredišta, a cilj im je Nemačka. To objašnjavaju krajnje jednostavno – „visokim životnim standardom i humanim pristupom“. Međutim, nema samo Nemačka ovako dobre uslove – zašto bi u principu bilo lošije u Švajcarskoj, Holandiji, Francuskoj, Belgiji, Italiji ili Velikoj Britaniji, zemljama gde je talas izbeglica znatno manji? Veoma je indikativno što je u poslednjih nedelju dana preko Austrije prešlo 30.000 izbeglica i gotovo svi su nastavili put Nemačke iako se uslovi zbrinjavanja izbeglica u ovim zemljama praktično ne razlikuju. Ipak, Nemačka se, po jednoj geostrateškoj stvari, veoma razlikuje. Reč je o sporazumima koje je u leto 2015. godine potpisala sa Rusijom. To su sporazumi o izgradnji gasovoda neposredno iz Rusije u Nemačku (tačka u kojoj treći i četvrti cevovod Severnog toka iz Rusije ulazi u Baltičko more je Kingisepski rejon Lenjingradske oblasti u rejonu Ust-Luga, a tačka u kojoj cevovodi izlaze u Nemačku nalazi se u rejonu Grajfsvalda). To je tzv. drugi krak Severnog toka, čiji je godišnji kapacitet 55 milijardi kubnih metara prirodnog gasa. Ukoliko su SAD uspele da blokiraju Turski tok u Makedoniji preko lokalnog Majdana, u Grčkoj zakulisnim pritiscima a u Turskoj iznenadnim unutrašnjim terorizmom, onda Vašington za sada nema sredstava da kontroliše Severni tok 2. Ovde nije reč samo o prefinjenom zaobilaznom manevaru, koji isključuje Ukrajinu iz isporuka gasa, on umnogom obesmišljava napore SAD na ukrajinskom pravcu i dovodi do delimičnog gubitka kontrole nad Evropom.

Turska i falsifikovani pasoši

Da bi Nemačka smestila više od 200 hiljada migranata, izvršena je iznenadna „mobilizacija izbeglica i plovnih sredstava“. Samo je od 4. septembra na njenu teritoriju stiglo više od 50 hiljada migranata. U subotu 12. septembra Minhen je prihvatio 12 hiljada izbeglica. Ovo nedmosmisleno govori da je reč o uvodu u ozbiljnu institucionalnu socio-političku i konfesionalnu krizu ne samo u Nemačkoj već i u čitavoj Evropi. Izbeglice će biti „raspoređene“ po čitavoj zemlji, dok će nezadovoljstvo stanovništva naglo rasti. Ne mogu da ne brinu prognoze o naglom porastu broja izbeglica u Nemačkoj na milion ljudi do kraja 2015. godine, kao i informacija o zaplenjenim kutijama, sa 10 hiljada falsifikovanih sirijskih pasoša, na putu iz Bugarske u Nemačku. Indikativno je da su falsifikovani pasoši izrađeni baš u Turskoj. Ovde se postavlja logično pitanje – koliko se ekstremnih islamista i predstavnika raznih obaveštajnih službi uvuklo među prave izbeglice? Pošto ni jedan problem vezan za migrante Brisel nije mogao da reši, mađarska vlada se odlučuje za mere bez presedana. Na granicu sa Srbijom izgrađena je ograda od bodljikave žice duga više od 170 km; 4. septembara mađarski parlament usvaja izmene i dopune Zakona o zaštiti granica i migraciji; 5. septembra hiljadu policajaca koji patroliraju granicom dobija pojačanje od 2.106 ljudi; formirane su zajedničke austro-ugarsko-nemačke patrole za kontrolu vozova na pravcu Budimpešta-Beč-Minhen. Novi zakon, koji je 15. septembra stupio na snagu, omogućuje i armiji da kontroliše granicu i da sve koji nemaju šengenske vize deportuje iz zemlje (u Srbiju); svi koji zatraže azil takođe će biti deportovani ozbirom da je trebalo da traže azil u zemlji iz koje su pokušali da uđu u Mađarsku (u Srbiji); za nelegalni prelazak granice i oštećenje ograde povešće se sudski postupak, i to bez prevodioca, za ovo krivično delo predviđena je zatvorska kazna do pet godina. Od 16. septembra Mađarska primenjuje represivne mere: proglašeno je vanredno stanje u dve oblasi na jugu Mađarske – u Čongradu i Bač-Kiškunu; prekinut je saobraćaj na graničnim prelazima Reske (Horgoš 2) i Ašothalom (Bački Vinogradi); vojni helikopteri i policija kontrolišu svaki santimetar ograde, policija je naoružana automatskim oružjem; blokiran je i prelaz preko graničnog prelaza Horgoš 1, a 3.000 ljudi se nalaze na ničijoj zemlji; specijalni vozovi prevoze hiljade migranata iz sabirnog centra Reske na granici sa Srbijom u Austriju – bez evidentiranja i zvanične procedure. „Mirni migranti“ 16. septembra u poslednjem momentu počinju organizovani juriš na ogradu, policija koristi suzavac i vodene topove, a nedugo zatim dolaze borbene jedinice na blindiranim „hamerima“ i naoružani mitraljezima. Mađarska na taj način rešava opšteevropski problem. Međutim, očigledno je da se sa evropskom birokratijom jednostavno ne može ni razgovarati, a kamoli rešavati krizne situacije. Viktor Orban je srpskom premijeru A. Vučićem preneo stav mađarske vlade „da zemlje u regionu moraju biti spremne za situaciju u kojoj će migranti tražiti nove puteve i zaobilaziti Mađarsku“; „zahtevi onih koji budu tražili azil u Mađarskoj, a da to prethodno nisu učinili u Srbiji, biće odbačeni“; „u Mađarskoj se neće graditi nikakvi logori“. Štaviše, Mađarska i Bugarska imaju nameru da pojačaju granicu i u Izraelu nabave ogradu visoku 5-6 metara opremljenu senzorima za pokret i kamerama.

Šta radi Srbija

Mnogostradalna Srbija, čija je vlada izabrala strategiju i taktiku beskonačnog napuštanja svih frontova, treba da se sprema za najcrnji scenario. Visoki komesar UN za izbeglice Antonio Gutereš 16. septembra je u opštiim crtama opisao ovaj scenario, rekavši: „U Srbiji treba organizovati selekciju izbeglica na one koji imaju pravo na azil i one koji ga ne mogu dobiti. Odavde bi se oni koji su dobili azil transportovali u evropske zemlje koje bi ih primale, a oni koji su odbijeni treba silom vratiti u zemlje iz kojih potiču“; „Srbija je zemlja na koju ćemo se koncentrisati, to je neizbežno“; „ako ne iskoristimo Srbiju kao platformu za relokaciju, imaćemo velike probleme“. Srbiju su izabrali za eksperimentalni poligon, za svojevrsni prostorno i vremenski neograničen izbeglički koncentracioni logor. Probleme Srbije koji proističu iz ove mere Evropska unija neće rešavati osim beznačajnim jednokratnim finansijskim injekcijama. Verovatno je zato državni sekretar u Ministarstvu za rad Srbije Nenad Ivanišević, svestan značaja pretnji i beskorisnosti poziva evropskim činovnicima da pomognu, reagovao neuobičajeno oštro, rekavši: „Srbija neće primiti izbeglice koje Mađarska vraća, njih treba slati u Grčku“. Ali ni Turska, ni Grčka, ni Makedonija neće izdavati izbeglicama/migrantima dokumente na osnovu kojih bi mogli biti vraćeni na njihovu teritoriju. Takve dokumente, overene pečatom i potpisom, izdaje samo Srbija. Novi talas migranata preti da u Srbiji stvori niz klanovski povezanih enklava koje bi se rasno, konfesionalni i sistemom vrednosti razlikovale od lokalnog stanovništva. Duhovno-kulturni identitet i civilizacija srpskog naroda dugoročno su se suočili, u najširem smislu te reči, sa višeslojnim problemom. Srbija je ovim problemom institucionalno, politički i ekonomski stavljena pod kontrolu. NJoj je dodeljena uloga kordona koji treba da apsorbuje deo izbegličkog talasa. Međutim, u meri kako bude rasla zona ciljno usmerene destabilizacije i kontrolisanog haosa, koju je na Bliskom Istoku i Severu Afrike stvorila evroatlantska elita, ovaj talas će se samo pojačavati. Srpska vlada, koja bezpogovorno izvršava vašingtonske direktive, praktično nema manevarski prostor. Ostaje slaba nada da izbeglice neće poželeti da ostanu u Srbiji. U suprotnom, Srbija će se naći pred dinamičnim razvojem rizika koji neprofesionalni partijsko-birokratski aparat jednostavno neće biti sposoban da ispravno oceni i sa njima izađe na kraj. U ovom momentu oko 3.500 izbeglica ulazi u Hrvatsku na zvaničnom graničnom prelazu Srbije. EU i Srbija imaju potpisan sporazum o readmisiji, koji, pored državljana Srbije, uključuje i građane trećih zemalja koji na teritoriju EU dolaze sa teritorije Srbije. Hrvatska ima obavezu da registruje izbeglice i razmotri njihov zahtev o davanju azila. Ukoliko izbeglice/migranti odbiju da se registruju i zatraže azil, dužni su da se vrate u svoju zemlju ili u treću državu iz koje su došli, ukoliko je reč o „pouzdanoj“ državi – u konkretnom slučaju Srbiji. Ovde se postavlja pitanje: ko će i kako vršiti proceduru utvrđivanja ličnosti i državljanstva? Ovo je nemoguće uraditi u uslovima kada pristižu stotine hiljada ljudi. I ko će nakon utvrđivanja ličnosti ovim licima platiti povratak u njihovu zemlju u slučaju da odluče da se vrate? Ako ne bude moguće utvrditi zemlju njihovog porekla ili ako odbiju da se u nju vrate, znači li to da će Srbija imati obavezu da ova lica zadrži kod sebe?

Uloga američkih „humanitarnih fondova“

U novoj fazi sistemske krize vezane za migrante koja je upravo počela, umesno je primetiti da kosovski Albanci – koji su u jesen 2014. godine iznenada počeli masovno da beže sa „Kosova“ – imaju mnogo pitanja na koja nikada neće dobiti odgovore. Prvo, kako to da su hiljade ljudi dobile mogućnost da bez dokumenata i prepreka doputuje u Evropu iz najrazličitijih regiona Bliskog Istoka i Severne Afrike. NJihovo putovanje je veoma skupo. Informacije govore da ih plaćaju američki „humanitarni fondovi“. Drugo, zašto nema organizovane kontrole državne granice? Nemačka je konačna odrednica izbegličkog pohoda na proizvoljno izbaranoj maršruti, na kojoj je stalno uključeno zeleno svetlo. Zašto za vreme Arapskog proleća 2011. godine nije bilo toliko aktivnih plovnih objekata (od luksuzih brodova, pa do trošnih čamaca, koji jedva plove) za masovni prevoz izbeglica u Evropu? Upada u oči i izmena maršrute: do Arapskog proleća talas afričkih izbeglica ulavnom je išao preko Gibraltara, a posle pada Libije, rata u Siriji i nastanka Islamske države, ova linija ide preko Turske, Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske i Austrije pravo u Nemačku. Turska potiskuje izbeglice i time problem prebacuje na Evropljane. Za prvi sabirni punkt izabrana je Grčka, koja, iako je dužna, ne registruje izbeglice i s lakoćom ih upućuje u Evropu. Evropska unija ne zna šta da radi sa izbeglicama, nije spremna za izazove, nije svesna odgovornosti za ono što se događa i praktično ne pruža otpor haosu na svom prostoru. To nesumnjivo govori da se na nju vrši pritisak koji može da potiče samo iz SAD. Moguće je da zvanični Beograd pokušava da dobije neke garancije upravo u Vašingtonu i NATO. Tako je ministar odbrane Srbije 16. septembra posetio Komandu združenih snaga NATO u Napulju i u razgovoru o vojnoj saradnji sa komandantom tih snaga Markom Fergusonom (u čiju zonu odgovornosti ulaze teritorije 105 zemalja) potvdio kurs na partnersku saradnju Srbije i NATO, i to na višem nivou od okvira programa Partnerstvo za mir. Trenutno je u toku trodnevna poseta srpskog premijera SAD tokom, koje su planirani susreti sa potpredsednikom SAD DŽ. Bajdenom, državnim sekretarom SAD DŽ. Kerijem, direktorom MMF K. Lagard, predsednikom Svetske banke DŽ. Kimom, potpredsednikom Saveta bezbednosti za Evropu i Centralnu Aziju K. Milerom, bivšim zamenikom američkog državnog sekretara i stručnjakom za Rusiju i zemlje postsovjetskog prostora i predsednikom Instituta Brukings Strobom Talbotom. Za sada je poznato da je Bajden posebno istakao da je zadovoljan zbog namere Aleksandara Vučića da diferencira izvore isporuka gasa. Dakle, koren problema nisu ni Islamska država ni Al Kaida, već želja SAD i njihovih evropskih saveznika da likvidiraju prosperitetne države na Bliskom Istoku i Severu Afrike. Migraciona kriza će u Evropi biti duga i trajaće sve dok SAD ne ostvare određene ciljeve vezane za Nemačku. Za sada se na maršrutama kojima se kreću izbeglice održava „nestabilna ravnoteža“, dok izbeglička kriza neizbežno dobija obrise sociokulturnog problema. Odsustvo želje da se spozna nivo pretnji i izazova, odustajanje od namere da suvereni interesi zemlje budu formulisani i zaštićeni, preti da u skoroj budućnosti dođe do veoma dramatičnog razvoja situacije.

Pročitajte još:Geostrategija izbeglica, Rusija i BalkanKobni migracioni bumerang

Izvor: Fond strateške kulture