Pravda

Godine 486. pao je poslednji iver Zapadne Rimske imperije – takozvano Sijagrijevo kraljevstvo u severnoj Galiji. Rimski vojskovođa (duks) Afranije Sijagrije, kojeg su varvari nazivali „kraljem Rimljana”,održavao je administraciju imperije u zemljama budućih Il de Fransa, Normandije i Anžua i pokušavao da zadobije pozicije zakonitog naslednika imperije. Međutim, u bici kod Soasona pretrpeo je poraz od franačkog kralja Klodviga I koji je državu Sijagriju pripojio svojim posedima. Bitkom kod Soasona propao je poslednji pokušaj da se očuva rimska civilizacija u Zapadnoj Evropi. Odlazak kontinenta u „mrači vek” bio je neminovan. Današnja situacija u EU često se upoređuje sa Velikom seobom naroda koja je uništila Zapadnu Rimsku imperiju. To upoređivanje se oslanja na talas izbeglica iz Afrike i sa Bliskog Istoka, koji zapljuskuje Evropu. Ipak, priliv izbeglica u donedavno uspešnu EU, kao i napadi varvarskih plemena na granice imperije u V veku naše ere – samo su spoljni simptomi krize. Milion ili čak pet miliona afro-azijskih izbeglica tako malo su sposobni da u praksi poljuljaju temelje EU sa pola milijarde stanovništva (čak i zajedno sa nekoliko miliona koji u njoj već žive), kao što su varvari malo bili sposobni da budu pretnja Rimskoj imperiji, kojih je ukupno bilo malo više od milion ljudi, a uz to su tradicionalno i međusobno bili u neprijateljskim odnosima. Rimska imperijalna vojska je bez problema izlazila na kraj ne samo sa takvim opasnostima, a EU je apsorbovala ne samo takve talase migranata. Prema tome, opasnost nosi ne samo preseljavanje, koje navodno slabi evropsku civilizaciju, nego i već postojeća slabost evropske civilizacije, koja joj ne ostavlja mogućnosti da se klasičnim sredstvima snađe u onome što se sasvim nedavno ne samo nije smatralo za opasnost, već se pozdravljalo kao mehanizam za stimulisanje evropske ekonomije. Upravo je ekonomija ključna reč u definisanju problema Evropske unije, kao što je ona bila ključni problem u slabljenju i padu Rima. Pre više od 1500 godina bili su iscrpljeni resursi antičke rimske ekonomije. Trgovina je bila izrazito smanjena, kao i prihodi državne blagajne. Imperija je bila primorana da vojsku i činovnike plaća, ne novcem već sledovanjem. U stvari, počeo je prelazak na ekonomsko zatvaranje određenih regiona u sebe sa tendencijom daljeg prelaska na naturalnu privredu, koji se u potpunosti ostvario u Srednjem veku. Raspad jedinstvenog tržišta dovodi do raspada političke celovitosti. Regionima postaje suvišno da izdržavaju centar koji upravo i obezbeđuje jedinstveni ekonomski i trgovinski prostor. Sem toga, centar čije izdržavanje nije jeftino, postaje pretežak teret. U regionima se pojavljuju svoji feudalni posednici koji na račun svojih grupa obezbeđuju zaštitu stanovništva, kao i interese lokalne ekonomije i lokalnog tržišta. Interesi regiona postaju različiti, između njih nastaju konfrontacije, a vojske različitih provincija, formalno jedinstvene države, međusobno ratuju i još angažuju varvare da im pomažu. One kojima se ne dopada poređenje sa Rimom mogu da podsetim da je u periodu feudalne usitnjenosti Stare Rusije, kada su jedinstveni privredni sistem zamenili zatvoreni sistemi pojedinih kneževina, bilo zapisano: „A kneževi što sami sebi zaveru kovaste… Vi ste svojim bunama počeli poganštinu da navodite u zemlji Ruskoj.” Sada se to isto dešava u EU. Neslaganja između „mlado-Evropljana” orijentisanih na SAD, i „stare „Evrope”, izbijala su još 2003., kada je Širak primetio da su centralno-evropski novo- preobraćeni, koji su podržali namere SAD da počne rat u Iraku, „propustili dobru priliku da otćute”. Raskol Evrope na „staru” i „novu”, proameričku, kasnije se ispoljavao tokom svake ozbiljne krize ne izuzimajući ni ukrajinsku. U međuvremenu je raskolu dodato još nekoliko unutrašnjih razdvojenosti. To je konfrontacija suverenih evropskih lidera i briselskih evrobirokrata. To je konfrontacija bogatog Severa i siromašnog Juga Evrope. To je konfrontacija Velike Britanije, koja pretenduje na poseban položaj u Evropskoj uniji, i kontinenta koji smatra da Albion nema pravo da dobija pogodnosti statusa člana EU, a da odbija da snosi zajedničke evropske rashode. Na kraju, konfrontacija između razorene Grčke i onih koji su je razorili – kreditora, na čelu sa Nemačkom. Razgovori o izlasku Grčke iz evrozone iznenada su počeli da se materijalizuju kada su Grci na referendumu izglasali da odbijaju da ispune zahteve kreditora. I mada se premijer Grčke, Cipras, uplašio neizvesnosti krize koja sledi posle potpunog raskida sa EU, i evro-birokratija je bila ozbiljno uplašena. Jer, prvi put – otkad postoji taj savez - jedna zemlja nije glasala za pripajanje „opšteevropskom domu”, nego za izlazak iz njega. Uspeli su da uplaše i prinude slabu Grčku da popusti (iako je neizvesno koliko dugo), ali su evroskeptična raspoloženja toliko osnažena u Velikoj Britaniji da je parlament bio primoran da glasa za održavanje referenduma o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, a kraljica se složila da se referendum održi između 2015. i 2018. Nešto mi govori da što se kasnije održi referendum tim više će preko La Manša biti onih koji žele da kažu „Doviđenja, Evropo! Zbogom, Evropo!” A to je Britanija – a ne Grčka. Britanija je jedna od najvećih i u principu stabilnih ekonomija Evropske unije. Svi ovi, kao i hiljade drugih unutarevropskih konflikata, zasnovani su na ekonomskim protivrečnostima između različitih država, koje je EU ranije, pre početka globalne sistemske krize, uspešno prenosila napolje, na neokolonijalnu periferiju. Sistemska kriza, izazvana iscrpljivanjem baze resursa ekonomije Pax Americana, u kojoj je EU zauzimala privilegovan položaj, lišila je Brisel mogućnosti da izglađuje unutarevropske ekonomske protivrečnosti na račun prebacivanja resursa globalne periferije u Evropu, a sada ih nedostaje čak i za obezbeđivanje stabilnosti ekonomije SAD. Posledica toga je da Vašington, koji je ranije napljačkano delio sa Briselom, sada već pokušava da opljačka svog evropskog saveznika. Nedostatak resursa koji su ranije podržavali opšteevropski ekonomski i trgovinski prostor i činile ga isplativim za sve učesnike (za nekog više, za nekog manje), izaziva sve veću potrebu evro-birokratije da za finansiranje skupih opšteevropskih potreba angažuje sve više i više novih resursa koje povlači iz nacionalnih ekonomija. EU - od donosioca dobara za svoje članove - postaje njihov potrošač, od izdašnog darodavca otimač. Osnovno je da su u okolnostima nestajanja opšteevropskih mogućnosti da se problemi iznose izvan granica EU nezadovoljni postaju jaki članovi njene lokomotive. Zemlje poput Nemačke i Francuske počele su da sve više koriste opšteevropske mehanizme za prebacivanje problema na pleća svojih mlađih partnera i da to motivišu opšteevropskim jedinstvom. Međutim, male zemlje EU nije zanimala sa stanovišta podele tereta, one su želele da podele dobit. A briselski centar postaje breme, ekonomski nepotreban i politički opasan. Čak i Nemačka sve češće počinje da rešava svoje (prilagođene opšteevropskim) probleme tokom bilateralnih susreta kako sa članicama EU, tako i izvan njenih granica. EU je ušla u očiglednu sistemsku krizu koja pre nje nije uništila samo jednu imperiju. I situacija sa izbeglicama, koja je iznenada do temelja potresla jedinstvenu Evropu – samo je rezultat, a nikako uzrok te krize. Varvari ruše samo onu imperiju koja je već trula iznutra. Uostalom, kriza može da se završi propašću, a može i – obnovom. Još samo pre dve godine, EU je imala sve šanse za obnovu. Ali, tokom poslednje dve godine ona je suviše usrdno sledila put spoljne politike SAD i na kraju suviše daleko skrenula na put samouništenja. Centrifugalne snage postale su suviše očigledne, čak ne samo evroskeptici, nego i otvoreni evrofobi dobijaju sve veću podršku na nacionalnom nivou. Ima li Evropa dovoljno snage, odlučnosti, i osnovno, vremena za potrebne reforme koje bi mogle da spasu jedinstvenu Evropu? Neizvesno je, ali dok se nije desila bitka kod Soasona kraljevstvo Sijagrija imalo je šansu da se održi.

Pročitajte još:Smisao i cilj Putinovog sirijskog gambitaZapad pretvara Srbiju u logor za migrante

Izvor: fakti.org