Pravda

Napisali ste nekoliko knjiga i u svakoj od njih dešavaju se zločini i ubistva. Odakle vam potreba da se bavite baš takvim temama i gde pronalazite inspiraciju? Kada su romani u pitanju, ja sam do sada napisala tri kriminalistička '“Greh, gnev i grad“, „Magični teatar ljubavi i smrti“  „Supermodel za ubistvo“ i jedan koji nije žanrovski „Gospođo, Quo vadis?”. No moje trajno opredeljenje kao pisca jesu kriminalistički romani i to ponajviše zato što sam oduvek bila njihov strastveni ljubitelj, pogotovo kada su u pitanju romani koji pripadaju tzv. whodunit  (što se svodi na pitanje „ko je ubica“)  podžanru. Moja spisateljska karijera je počela tako što sam se, nakon decenija čitanja majstora žanra i divljenja njihovom umeću, zapitala  da li bih bila u stanju da i sama pokušam nešto slično. Tako je nastao prvi roman koji je bio svojevrsni eksperiment i koji bih sada, mada mi je definitivno najdraži, rado podvrgla maloj uredničkoj intervenciji. A onda mi se osladilo.  Osim toga, pomislila sam da je vreme da se, u zemlji u kojoj u trenutnoj izdavačkoj ponudi nema domaćih krimića, pojavi nešto te vrste, za razliku od upotrebe žanra kao medijuma za nešto drugo što pisac želi da kaže čitaocima, kao što to sjajno rade neki naši autori. Što se inspiracije tiče, za njom ne treba mnogo tragati. Zlo je svuda oko nas, pa ako u životu često ostanemo uskraćeni za satisfakciju koja dolazi sa njegovoim kažnjavanjem, možemo to sebi priuštiti makar u pričama. Kao što kaže glavni protagonista mojih krimića, privatni detektiv Andrej Avakumović Kum, taj osećaj satisfakcije je vrlo stvaran, makar ono što je do njega dovelo bilo fiktivno.  "Ko želi da bude supermodel?" To je jedno od pitanja koje se provlači kroz knjigu "Supermodel za ubistvo".Iako se priča zasniva na zločinu, da li roman šalje još neku poruku mladim osobama? Radnja ovog romana je bazirana na nekoliko rijaliti programa uz pomoć kojih su učesnici pokušavali da se izbore za karijeru u modnoj industriji. Ja se trudim da moji romani uvek imaju temu nezavisno od toga ko je koga, kako i zašto ubio, a tema ovoga je zapravo bio „presek“ takvih programa, razlozi „za“ i „protiv“ toga da se u životu nešto postigne na način koji često uključuje ''borbu na krv i nož“. Verujem da sam bila objektivna. Ja sam od onih koji ne misle da su svi rijalitiji „isto đubre“ mada, definitivno, nisam pristalica fenomena. U jednom od romana napisali ste " Da li se ikada pitate kako bi izgledao vaš život da ste umesto odluka koje ste doneli-doneli neke druge". Šta biste vi odgovorili na to pitnje? Ovo je pitanje iz romana „Gospođo, quo vadis?“ koji, kao što sam rekla, nije krimić. I upravo je ''fenomen odluka“  koji se, zapravo, svodi na ono pitanje na koje čovek kao vrsta odgovara sve otkako je naučio da formuliše svoje misli, i koje je završilo kao trajni filozofski spor između ideja determinizma i indeterminizma, razlog što sam ga napisala.  U njemu sam ponudila neke odgovore na to pitanje, onako kako ja to doživljavam.  Povod je zapravo bilo jedno trajno ''iščuđavanje“ nad činjenicom da je moj trenutni život, u svakom smislu, od toga sa kim živim, gde živim i čime se bavim, ovo uključuje i pisanje, posledica prihvatanja jednog poziva na kafu, koji sam vrlo lako mogla i da odbijem. Da li sam ja donela tu odluku, ili je to negde već bilo ''zapisano“? Koliko sam sličnih poziva u životu odbila, i šta bi se desilo da nisam? Interesantno, zar ne?  Koliko je teško biti žena i pisati o temama koje su često rezervisane za muškarce? Susrećete li se sa predrasudama zbog toga? Rekla bih da nisu u pitanju predrasude koje se svode na pol  jer konačno, mnoge autorke whodunit – a su isto tako cenjene ili čak cenjenije od svojih muških kolega, uzmimo za primer samo Agatu Kristi, ali je činjenica da kod  nas još postoji izvesno nerazumevanje, nedovoljno poznavanje ''materije“, pogotovo podžanrova i njihovih karakteristika. Tako da se dešava da se od romana ove vrste očekuje akcioni triler, što je tradicionalno, čast izuzecima , više ''muški teren“.  I mada se moj privatni detektiv bolje snalazi u fizičkim okršajima  nego, na primer, Herkul Poaro – konačno, ja sam ga i zamislila kao neke vrste ''opasnog momka“ – činjenica je da želim  da njegova privlačnost bude zasnovana na nekim drugim osobinama, i da privlačnost mojih romana ne počiva na ''akciji“, nego na onome što bi trebalo da bude okosnica ovog podžanra: na dobro postavljenim nagoveštajima ko je ubica, da bi čitalac bio u stanju da to i sam zaključi što je jedan od apsolutnih zahteva whodunit-a, na likovima koji deluju autentično, psihološki opravdanim  motivima koji, neminovno, uključuju malo podrobniju razradu emocija nego što se to, obično, radi u trilerima,pod uslovom da nisu psihološki)itd.  Zbog te, nazovimo je uslovno ''mekoće pristupa“, na račun ''akcije“, ja svoje romane ponekad nazivam „ženskim krimićima“. Pretpostavljam da se zbog toga ženama dopadaju više nego muškarcima.  Živite na Malti, da li ste razmišljali da svoje romane plasirate na njihovo tržište? Engleski je jedan od dva zvanična jezika na Malti, a ja trenutno privodim kraju „doterivanje“ mog prvog romana na engleskom.  Ali Malta je premalo tržište  i stoga nema tipičnu izdavačku industriju , gde izdavač snosi troškove izdavanja knjige. Stoga ću za svoj engleski prvenac pokušati da nađem izdavača u nekoj većoj zemlji engleskog govornog područja. To neće biti lako, ponuda je prevelika, ali mislim da je izvodljivo. To je fini izazov, prilika za kontakt sa iskusnim urednicima, prilika da saznam šta radim dobro a šta bi moglo da bude bolje; u svakom slučaju – prilika za lično napredovanje kada je u pitanju moja spisateljska  ''ќrimi karijera“.  Kako nastaju vaši romani? Da li napravite ceo koncept ili se prepustite da vas priča sama vodi? Da li se dešava da imate žrtvu, a ne znate koga da učinite ubicom?  Ja ne umem da napravim koncept, moj mozak jednostavno ne radi na taj način, iskreno  zavidim svima koji to mogu.  Počinjem tako što znam žrtvu, ubicu i motiv za ubistvo. Sve ostalo je stvar trenutne inspiracije.  Trudim se da osluškujem likove, jer želim da zvuče autentično.  Ima mnogo krimića gde su likovi čak i glavni „papirnati“, krokiji sazdani od fizičkog opisa i egzotičnih talenata i psihološki nelogičnih postupaka, jer ili pisac ne ume da ih oživi, ili smatra da je uzbudljiva fabula sasvim dovoljna.  Često i jeste zašto bi se, inače, DŽejms Paterson  i njegov neverovatni psihologdetektiv Aleks Kros prodavali u tim količinama? Meni nije.  Ja volim Le Karea, čiji likovi oživljavaju u jednoj jedinoj rečenici.

Pročitajte još:Petar Božović: Ćuti i sedi dok još imaš za leba(INTERVJU) Duško Zeja Jovanović: U Srbiji osporavan, u svetu prihvaćen

Izvor:Pravda/Marija Gojković