Pravda

Postoje, međutim, i neka sasvim drugačija tumačenja, kao i činjenice koje o upotrebi levičarskih ideologija daju neku sasvim drugačiju sliku. Kod nas je, na primer, gotovo nepoznat rad veoma značajnog američkog ekonomskog istoričara Entonija Satona, bivšeg saradnika Huverovog instituta. U svom trotomnom delu o zapadnoj tehnološkoj pomoći kao glavnom izvoru sovjetskog ekonomskog razvoja, kao i u čuvenoj trilogiji o ulozi Volstrita u dovođenju na vlast boljševika, Hitlera i Frenklina Ruzvelta, Saton je veoma uverljivo postavio drugačiju paradigmu. On tvrdi da je krupni kapital svuda gde može podržavao uvođenje neke vrste korporativnog socijalizma: logika kaže da, ako nastojiš da stvoriš monopole, onda nema ničeg boljeg od državnog, prinudnog monopola, kojim uklanjaš tržišnu konkurenciju. Čuveni primer je način na koji su 1913. stvorene Federalne rezerve, a štampanje dolara kao globalne valute postalo domen privatnika koji poseduju državni monopol. Drugo veliko zaveštanje levice u dvadesetom veku je onaj put koji je Antonio Gramši naznačio u svojim "Zatvorskim sveskama", a koji su, opet uz pomoć Volstrit fondacija (Rokfelerova, Karnegijeva ili Sorosova), razni akteri sproveli posebno nakon šezdesetih godina prošlog veka. To je čuveni marš kroz institucije kojim je u pola veka potpuno promenjena nekada hrišćanska priroda zapadnih društava i koji je doveo do razaranja tradiconalnog društva, klasične porodice, demografskog pada, te širenja korporativnog, potrošačkog hedonizma i svakovrsnih "alternativnih seksualnih praksi" kao jedine relevantne ideologije. Za istočnoevropske narode, koji su jedva dočekali pad spolja im nametnutog komunizma, ogroman šok je bio kada su shvatili da im sa zapada u isto vreme dolazi sofisticiraniji i stoga opasniji novi levičarski fundamentalizam političke korektnosti. Tek ako pođemo od ovakvog modela, postaje nam jasnije šta se dešava sa ovim novim talasom navodno spontanog uspona radikalnih levičara u nekoliko važnih evropskih država. Ciprasa i Sirizu je podizao i popularisao čitav Sorosov sistem nevladnih organizacija. Globalni mediji ogroman prostor daju Podemosu, a DŽeremi Korbin je hit tema nakon izbora za prvog čoveka laburista. Uzgred, na čelo jedne od dve vodeće britanske stranke ne dolazi se bez podrške ozbiljnih korporativnih igrača. Postoji direktan praktičan interes zbog kojeg globalna korporativna elita podiže novu levicu. Ona se najpre nudi razočaranim biračima kojima je muka od postojećeg evropskog konsenzusa elita, kao protivteža talasu radikalne desnice koji je postao ozbiljna pretnja u poslednjih pet godina. Drugo, politika štednje koju su zbog sprečavanja bankrotstva evropskih država lideri uveli i uz teške muke sprovode, ozbiljno ugrožava poslovanje bankara i finansijske oligarhije. Evo, i kod nas se najavljuje uvođenje negativne stope štednje jer banke kukaju kako nemaju gde da zarade novac. Dakle, bankarska finansijska oligarhija, slično kao i lideri nove levice, traži novo upumpavanje para u sistem i veštačko podsticanje tražnje koje se može podstaći samo novim zaduživanjem. Korbina je upravo to izdvojilo od protivakandidata u stranci. Konačno, ako se pažnja pomeri od njihove „kritike neoliberalizma” na mnogo važnija pitanja društvenih vrednosti i organizacije, vidimo da svi ovi novi lideri idu još dalje u promovisanju levičarskog antiporodičnog i antitradicionalističkog sistema vrednosti koji korporacije promovišu već pola veka. Korbin je jedan od najstarijih promotora LGBT prava u Britaniji (isto važi i za Sirizu i Podemos), a na pitanju imigracije protivi se Kameronovim planovima za njeno smanjenje i promoviše multikulturalizam. Kad smo mi u pitanju, logično je što "Peščanik" slavi i podržava ovu novu ultralevicu, ali je čudno da to prihvataju i patriotske i navodno desne stranke, poput Dveri i DSS. No, zanimljiva ilustracija za našu tezu je uvaženi kolega Jovo Bakić, koji sebe vidi i predstavlja kao domaćeg promotora nove radikalne levice, spremne da sarađuje sa trockistima, maoistima itd. Bakić je oštar kritičar domaćih tajkuna i političara, dok je u isto vreme član organizacije pod imenom "Ist vest bridž" u kojoj sedi zajedno sa ministarkom Mihajlović, tajkunima Kostićem i Mitrovićem, itd. Ova organizacija, inače, predstavlja ovdašnji ogranak Trilateralne komisije, čuvene organizacije korporativne tajkunske elite iza čijeg rada stoji Dejvid Rokfeler. Gde su tu radnička prava?