Pravda

– Ovo je var­ljiv mir. Sve iz­gle­da nor­mal­no, ali do­volj­na je sa­mo jed­na var­ni­ca da se pla­men su­ko­ba raz­buk­ta. Te­ško je ži­ve­ti u srp­skoj en­kla­vi okru­že­noj al­ban­skim se­li­ma, od ko­jih su Ću­ška i Gra­bo­vac ozlo­gla­še­ni po eks­tre­mi­sti­ma. Svi spa­va­mo, što bi se re­klo, na jed­no oko – ka­že Miroslav, ži­telj Go­ra­ždev­ca, ko­ji je za­mo­lio da mu se ne na­vo­di­ pre­zi­me. Pre sa­mo dva me­se­ca, ovaj deo Me­to­hi­je vr­veo je od po­li­ci­je. U ro­ku od sa­mo se­dam da­na u ovom se­lu na de­snoj oba­li Peć­ke Bi­stri­ce, se­dam ki­lo­me­ta­ra ju­go­i­stoč­no od Pe­ći, na­do­mak Peć­ke pa­tri­jar­ši­je i Vi­so­kih De­ča­na, do­go­di­la su se dva oru­ža­na in­ci­den­ta. – Pr­vo je ne­ko na obli­žnjem pro­plan­ku, iz za­se­de, pu­cao na po­li­cij­ski auto­mo­bil. Ni­ko od lokalnih Sr­ba ni­je lud da ta­ko ne­što ura­di i od­mah smo zna­li da je u pi­ta­nju pro­vo­ka­ci­ja albanskih eks­tre­mi­sta. Da smo bi­li u pra­vu po­ka­za­lo se ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je, ka­da su pu­ca­li na dva auto­mo­bi­la sa be­o­grad­skim re­gi­star­skim ta­bli­ca­ma. Ne­ki su pred­la­ga­li da uve­de­mo se­o­ske stra­že, ali smo od to­ga od­u­sta­li – ka­že sa­go­vor­nik. Po­čet­kom av­gu­sta ne­ko od Al­ba­na­ca ušao je neo­pa­že­no u se­lo i na zi­du jed­ne ku­ća na­pi­sao "Hak Mar­ja", što na srp­skom zna­či osve­ta. To je do­dat­no pod­gre­ja­lo na­pe­tost, s ko­jom se ov­de i le­že i usta­je. I ta­ko po­sled­njih go­to­vo 20 go­di­na. – Ka­da je bio po­grom Sr­ba u mar­tu 2004. go­di­ne, sa­mi smo se šti­ti­li. Al­ban­ci ni­su sme­li da uđu u se­lo, već su nas ga­đa­li mi­no­ba­cač­kom va­trom. I po­sle 16 go­di­na me­đu­na­rod­nog pri­su­stva na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, sva­ko­dnev­no stre­pi­mo za ži­vo­te na­še de­ce – ka­že član ov­da­šnjeg op­štin­skog veća. U Go­ra­ždev­cu je de­ce­ni­ja­ma, do 1999. go­di­ne, ra­dio kom­bi­nat ko­že i obu­će. Sa­da su ha­le pu­ste. Ina­če, fa­bri­ka se na­la­zi na cr­kve­nom ze­mlji­štu. Ži­te­lji Go­ra­ždev­ca, njih oko 900, uglav­nom se ba­ve po­ljo­pri­vre­dom, a po­je­di­ni ži­ve od so­ci­jal­ne po­mo­ći. Svi sa­go­vor­ni­ci tvr­de da bli­zu 80 odsto ži­te­lja se­la je­dva da pre­ži­vlja­va. – Pri­ja­te­lju, sve je ov­de… ta­ko. Mi ne­što ra­di­mo, tr­gu­je­mo, mu­lja­mo, ne­što uspe­mo da pro­da­mo, više to­ga me­nja­mo za ne­ku dru­gu ro­bu u su­sed­nom al­ban­skom se­lu i ta­ko ne­ka­ko sa­sta­vi­mo kraj s kra­jem. Ni­ko ne zna ka­ko – opi­su­je sa­go­vor­nik sva­ko­dne­vi­cu Go­ra­ždev­ca. U cen­tru se­la je sta­ro srp­sko gro­blje, na ko­me je i Cr­kva Sve­tog Je­re­mi­je, naj­sta­ri­ja cr­kva brv­na­ra na Bal­ka­nu. Go­ra­žde­vac i ova cr­kva po­mi­nju se u Žič­kom ti­pi­ku iz 1223. go­di­ne. Bi­la je na­me­ra, još 1968. go­di­ne, da se cr­kva pre­me­sti u Be­o­grad. Ka­da su do­šli iz Za­vo­da za zašti­tu spo­me­ni­ka i po­če­li de­mon­ta­žu, ce­lo se­lo se po­bu­ni­lo i di­glo na no­ge, pa se od ide­je odusta­lo. Cr­kva je na­ža­lost, da­nas u vr­lo lo­šem sta­nju i ne ko­ri­sti se. Na gro­blju, u či­jem je sre­di­štu ova cr­kva, za­ti­če­mo jed­nu ži­telj­ku Go­ra­ždev­ca. Do­šla je da za­pa­li sve­ću na gro­bu svog mu­ža. – Ubi­li su ga al­ban­ski eks­tre­mi­sti. Ov­de mi le­že otac i maj­ka i sva rod­bi­na. Ne­ću da se se­lim, ali de­cu ne znam ka­ko da za­dr­žim, jer ov­de ne­ma po­sla – ka­že nam. Ne­dav­no se na­vr­ši­lo 12 go­di­na od uža­snog zlo­či­na u Go­ra­ždev­cu, ka­da su ra­fa­li­ma iz auto­mat­skog oruž­ja, dok su se ku­pa­li u Bi­stri­ci, ubi­je­ni Ivan Jo­vo­vić (19) i Pan­to Da­kić (13). Tom prili­kom, te­ško su ra­nje­ni Bog­dan Bu­ku­mi­rić (14), Mar­ko Bo­gi­će­vić (12), Dra­ga­na Sr­bljak (13) i Đor­de Ugre­no­vić (20). Zlo­čin­ci do da­nas ni­su pro­na­đe­ni, upr­kos za­kli­nja­nju Eulek­sa da će „prevr­nu­ti sva­ki ka­men” da na­đu ubi­ce. Spo­me­nik de­ci po­bi­je­noj u Go­ra­ždev­cu i osta­lim ži­te­lji­ma ovog me­sta, stra­da­lim to­kom NA­TO agre­si­je, ošte­ćen je pre dve go­di­ne. Na nje­ga je pu­ca­no iz auto­mo­bi­la u po­kre­tu. Pre dva me­se­ca, spo­me­nik je po­li­ven ben­zi­nom i za­pa­ljen. Po­či­ni­o­ci ni­su ot­kri­ve­ni.