Pravda

- Kako vam izgleda ova Srbija u poređenju s onom koju ste ostavili pre 13 godina, kada ste dobrovoljno otišli u Hag? - Prva i najvažnija stvar je da nema rata i neće ga biti. Ima mnogo problema, ali imamo mir, a to je najveća pozitivna promena. Sledeća promena koju sam zapazio jeste da su neki bitni elementi ekonomskog sistema, nažalost, u teškoj poziciji. Sadašnja vlada ima teže i komplikovanije ekonomske probleme od onih koje sam ja imao dok sam sedeo u Vladi, pa čak i za vreme sankcija.  - Šta mislite o radu sadašnje vlade? - Vlada je povukla hrabre korake ka stabilizaciji i ušla je u reformski proces u izuzetno teškim uslovima. - Nedavno ste se vratili u SPS kao član glavnog odbora, da li u planu imate neki ozbiljan politički angažman i kako vam stranka deluje sada? - Pozvali su me, a ja sam to razumeo kao jedan lep gest. Ipak, meni ne treba nikakva funkcija da bih funkcionisao. Ja sam već sve to bio i ne pretendujem opet ka tome. Osim toga, ja ne želim ovim ljudima što sad rade da smetam. Tu sam da im pomognem ukoliko i kada oni misle da je potrebno. SPS se menjao dosta, treba i nadalje da se menja i prilagođava. Srbiji je mesto u EU, i to je moje čvrsto uverenje, pa je SPS na tom putu neophodan. Moja poruka glasi: "Čuvajte SPS, trebaće vam." - Da se vratimo na vaš boravak u Hagu, kako su izgledali vaši dani tamo? - U prvom periodu kada sam otišao, dan je bio kratak da u njega smestim razmišljanja i trud, da shvatim optužnicu koja je bila crna i strašna, a tako neodređena. Onda je počelo suđenje. Dve godine od jutra do mraka. Onda period čekanja i neizvesnosti, onaj najgori, ne zna se kad će da bude presuda niti šta će biti u njoj. - Kako je izgledao momenat izricanja presude? - To je bio sudbonosan momenat. Svi smo bili u istoj sudnici. Prvo je ustao Milutinović i rekli su da nije kriv. Za njim sam ustao ja i čuo 22 godine. Kao da je Milan bio u Argentini, a ja u nekoj desetoj zemlji, drastična razlika. To je bio najteži momenat kog se sećam, ali bio sam svestan da je presuda na mojim leđima napisana samo zato što nema Slobe, da je Sloba ostao živ, bila bi na njegovim. - Kako ste se nosili s tim? - Kako je vreme prolazilo, menjala se situacija, menjao sam se ja. Smisao sam našao u odbrani, ali nije to ono ja se branim nisam kriv. Moj zadatak bio je da branim svaku kategoriju koja se može braniti, svestan da možda izlaza neće biti. Tih dana pitao sam se da li sam u bunaru ili tunelu. Iz bunara nema izlaza, a iz tunela možda nekad ima. Prihvatio sam sve to kao svoj život, našao sam smisao u tim ograničenjima i, najbitnije, uspeo sam da istreniram sebe da isključim vreme, da mi ne bude važno da li je četvrtak ili subota. To nije lako, ali sam uspeo. Sad imam problem, moram da uključim vreme. - S kim ste se družili u Hagu? - U zatvorenom prostoru ste upućeni na ljude koji su tu, a tamo su bili sve ozbiljni, stariji ljudi i vrlo lako ukapirate o čemu ne treba razgovarati jer se o tim pitanjima nećete složiti. Ja sam s jedne strane, na primer, imao generala Ojdanića s druge strane hrvatskog generala Praljka, pa Ojdanić mi je bio kao brat, a ovaj kao sused s kojim sam vremenom napravio jedno razumevanje. Družio sam se i sa Šešeljom, imali smo otvoren odnos s uvažavanjem razlika. Evo, sad se viđamo i u Beogradu. Baš večeras mu idem u posetu. S Pavkovićem i mnogima se i danas svakodnevno čujem. - Šta vam je najviše nedostajalo dok ste bili u Hagu? - Pa sloboda. Taj ključ u vratima je opaka stvar, on vam oduzme neke naizgled obične i ljudske stvari, da se vidite s decom. Nedostajala mi je porodica. I supruga i sinovi su pretrpeli mnogo. Niko od nas nije bez ožiljka, ali sada smo svi ponovo na okupu i ožiljci će zarasti. - Da li biste sve isto ponovo uradili da se vratite 20 godina unazad? - Meni niko nije kriv, u onoj krizi bio sam na mestima gde sam bio. Ja sam izgrađen kao državni službenik, a državni službenik ima obavezu da u momentu uradi ono što je potrebno, a ne ono što može ili što hoće. A onda sam kao državni službenik morao da branim branljivo, nikako zločine. Zločini koji su se desili, u kojima su učestvovali naši ljudi, nisu se smeli desiti, za njih nema nikakvog opravdanja i Srbija to mora da osuđuje u kontinuitetu. Kada vidite mene, koliko god da je to za mene neprijatno, možete reći Srbija ne podržava zločine. Država nije osuđena, osuđeni su pojedinci. Na osnovu toga što sam osuđen ja, Srbija nema nikakve međunarodne i pravne posledice u smislu ratne štete. Ključna stvar je da smo mi tamo osuđeni za zločinački poduhvat proterivanja Albanaca. Ali presuda jasno kaže da na državnom nivou nismo planirali likvidacije civila i da su to dela pojedinaca. Isto tako, presuđeno je da su se zločini desili tek posle početka bombardovanja, a ne pre kako su neki inputirali. - Niste se mnogo promenili za ovih 13 godina, kako? - Nemam neki specijalni recept za to, sve je individualno, za mene je ključ da sam uhvatio da u toj borbi nađem neki smisao. Ima smisla, koliko god ceo ambijent i ceo proces deluje da vam ubije smisao. Šainović je otkrio i od čega boluje. - Kada sam stigao u zatvor u Švedskoj, upravnik me je pitao da li imam neku bolest zavisnosti. Rekao sam da imam. Pitao je šta. Odgovorio sam mu: "Zavisnost od vesti." Pošto nisam imao TV u ćeliji, upravnik je naredio da mi svakog dana štampaju s interneta srpske novine i donesu da čitam. Šainović objašnjava da je to što se veliki broj Srba razboli u Hagu posledica ogromne neizvesnosti, s kojom se tamo suočavaju. - Sve što se u Trubunalu događa je ad hok. Ja sam tek u proleće prošle godine saznao da mi ne preti doživotna. Do prošle godine mi je pretila. Ta duga neizvesnost i ad hok postupak, gde se sve menja preko noći i gde nema pravila toliko da ono što važi u jednom ne važi u drugom procesu stvara atmosferu produženog stresa i ovaj naš tako težak zdravstveni bilten je posledica toga. Taj produženi stres dovodi do lomova. Samo se odjednom puca kao staklo, naročito kod vojnih lica, njima ponos ne dozvoljava da se požale na zdravlje. - Sve u životu mi se vrti oko broja 11. U Hagu sam bio 11 godina, 11 meseci u zatvoru u Švedskoj, 11 godina u vladama i 11 u Boru u rukovodstvu. Ne znam šta to znači, moraću da pitam neke numerologe.