Pravda

„Bez rešenja „ruskog problema” američki projekat globalnog sveta osuđen je na neuspeh. Približavamo se opasnom trenutku svetske politike” – ocenio je politikolog stručnjak za međunarodne odnose Aleksej Fenenko, docent na fakultetu za svetsku politiku na Moskovskom državnom univerzitetu. U intervjuu listu „Vzgljad” on je svoje viđenje situacije i njen dalji razvoj objasnio ovako: Šta se može očekivati od nastupa Vladimira Putina u Generalnoj Skupštini OUN-a? Od njega se očekuje nešto sudbonosno, nešto što može da se uporedi sa Minhenskim i Krimskim govorom. I to nije slučajno – već polovinom 2015. bilo je jasno da, bez obzira na sve teškoće, ukrajinska kriza ulazi u fazu „zamrznutosti”. Završena je važna etapa u odnosima Rusije i zemalja NATO, koja je započela u zimu 2013/2014. Postavlja se pitanje: kako strane da izgrade odnose u novom, „postukrajinskom” svetu? A kakav je taj svet? Koje se osnovne tendencije savremenih međunarodnih odnosa mogu izdvojiti? Bez obzira na sve pomake, mi i dalje živimo u Jaltsko-Postdamskom poretku: po pravilima koje su uspostavile države-pobednice 1943. Od tada se mnogo toga promenilo, ali su četiri osnovna principa svetskog poretka ostala nepromenjena. To je formalno vodeća uloga OUN-a, sastav stalnih članica Saveta Bezbednosti OUN (sve one su države-pobednice u Drugom svetskom ratu), strateški paritet Rusija i SAD i Breton-Vudski sistem globalnih ekonomskih odnosa. Ostaju i ograničenja suvereniteta dve pobeđene države – Japana i Nemačke. Za sada su na snazi ovi uslovi, svet nije dobio nov kvalitet. Koliko god da je paradoksalno, ali svet je još uvek - „svet 1943. godine” … U poređenju sa pozicijama SSSR-a 1970-ih, pozicije Rusije primetno su oslabile, ali se odnos snaga nije radikalno promenio. Rusija je sačuvala status stalnog člana Saveta Bezbednosti OUN-a i raketno-nuklearni paritet sa SAD. Mogu se beskrajno ponavljati mantre o ekonomskoj slabosti Rusije, ali Amerikanci su svesni da je stvaranje potencijala sile alternativne SAD-u moguće samo na osnovu ruskog naučno-tehničkog potencijala. Ni Kina ni Indija za sada ne poseduju takve mogućnosti. Ipak, savremeni svetski poredak često se naziva „unipolarnim”… „Unipolarni svet” je samo figurativno rečeno, on takav nikada nije bio. Za uspostavljanje potpunog unipolarnog sveta SAD i njihovi najbliži saveznici treba da ispune tri uslova: da ukinu Savet Bezbednosti OUN-a u njegovom današnjem svojstvu, da demontiraju ruski vojno-industrijski potencijal i da postignu međunarodno priznanje svog prava na mešanje u unutrašnje konflikte država. Tokom proteklih četvrt veka Amerikanci su radi toga učinili niz presedana pokušavajući da sankcionišu koncepcije „humanitarnih intervencija”, „promene režima” (sa kasnijim osuđivanjem lidera suverenih država) i „prinudnog razoružanja” određenih zemalja. Ali bez rešenja „ruskog problema” američki projekat globalnog sveta osuđen je na neuspeh. Sa svoje strane, Rusija pokušava (koliko mogućnosti dozvoljavaju) da ograniči takvo američko delovanje. Mislim da se približavamo opasnom trenutku svetske politike: u svetu nastaje objektivni interes za veliki ratni konflikt. Jaltsko-Postdamskom poredak i njegove institucije objektivno iscrpljuju svoj resurs. Obratite pažnju: istovremeno sa ukrajinskom krizom, lideri Britanije i Francuske jednoglasno podnose razne predloge za reforme SB OUN radi ograničenja prava na veto njegovih stalnih članova. U narednih 10-15 godina velike sile očigledno će nastojati da revidiraju „pravila 1943.” i da zatvore tu stranicu istorije. Nisam siguran da će se revizija Jaltsko-Postdamskog poretka ostvariti bez velikog ratnog konflikta. Postoji li povezanost između pokušaja revizije posleratnog sistema sa činjenicom da je čitava plejada političara naglo pojačala antirusku retoriku koja se tiče proslavljanja 70. godišnjice završetka Drugog svetskog rata? Naravno. Tema Drugog svetskog rata krajnje je politizovana, jer čitava legitimnost savremenog poretka u svetu polazi od njegovih rezultata. Ako zemlje Zapada idu u pravcu ukidanja Saveta Bezbednosti OUN u njegovom sadanjem svojstvu, za koje postoje signali, onda za to treba stvoriti ideološku podlogu. Zašto je na Zapadu toliko popularna tema staljinizma iako je Staljin umro polovinom prošlog veka? Zato što je to podloga za transformisanje OUN-a. Ako za trenutak prihvatimo da su „Staljin i Hitler podjednako odgovorni za rat”, odmah se postavlja pitanje: „Šta Rusija, u stvari, radi u Savetu Bezbednosti OUN-a?” Mislim da će u Nemačkoj i Japanu postaviti još jedno pitanje: „A da li su pravedne granice koje je uspostavio Staljin?” Da li u okviru vojnih vežbi u Evropi NATO uvežbava praktične scenarije ratnog konflikta sa Rusijom, odnosno, priprema evropske članice NATO-a za ratni konflikt upravo na njihovim teritorijama? Strahujem da će se u narednih 10-15 godina povećavati opasnost od oružanog konflikta između Rusije i NATO-a. Sada je situacija čak opasnija nego u godinama Hladnog rata. Tada su lideri SSSR-a i SAD imali stabilan deficit razloga za početak pravog rata. Obe sile su imale svoj svet: kod nas – „blok socijalizma”, kod njih – „zemlje demokratije”. Posle delimičnog razrešenja „nemačkog pitanja” u vreme Vili Branta između nas nije bilo spornih teritorija koje su se ticale međusobnih interesa. Jedini scenario za sovjetsko-američki rat mogla je da bude samo iracionalna razmena nuklearnim udarima bez mogućnosti da se dobije politika pobeda. Ali, ni u SAD, ni u SSSR-u nije bilo političkih fanatikaspremnih da rizikuju sve radi iluzorne pobede u „nuklearnom Armagedonu”. Sada se situacija promenila. Rusija i SAD grade odnose u jedinstvenom „globalnom svetu”, pri čemu Moskva ne priznaje pretenzije Vašingtona na liderstvo. Međutim, Amerikanci su od vremena prvog rata u Zalivu 1991. uvežbali novi tip rata: „rat-kažnjavanje” nepodobnog režima (na engleskom ga nazivaju peace-enforcement operation - operacija za nametanje mira). Evidentan je i progres u tehničkim sredstvima. Vojno-transportni avioni velike nosivosti, formiranje brojnih vazdušno-desantnih formacija nenuklearnog preciznog oružja i različitih vrsta regionalnih sistema PRO, čine rusko – američki konflikt tehnički više mogućim nego 1960.-ih godina. Nije isključeno da su ratovi u Gruziji i Ukrajini bili samo proba i uvežbavanje scenarija budućeg rusko – američkog konflikta. Zaprao, situacija podseća na kraj XIX veka. Kako je pisao zanimljivi francuski pisac Marsel Prust, «još nije bio rat, ali mi smo rasli shvatajući od ranog detinjstva da je rat neizbežan». U Evropi je počela igra bez pravila», pripadnici vojske su procenjivali kako će izgledati novi ratni konflikt. Analogija je suviše očigledna da na nju i ne treba koncentrisati pažnju. Naravno, može se nadati u svemoćnost nuklearnog oružja, ali ga niko nijednom nije primenio, čak i pod pretnjom potpunog poraza i gubitka suvereniteta. Zašto vlasti SAD žele da u Rusiji vide upravo neprijatelja, a ne partnera? Anglosaksonsko razmišljanje veoma se razlikuje od našeg, evropsko-kontinentalnog. Za Ruse i Nemce „bezbednost” znači – ne preti opasnost, a to je za Anglosasonce – sistem mera da se opasnost ne pojavi u budućnosti. Britanska i američka politika formirane su tako da se otkrije najmoćnija država Evroazije i unapred razmrve njeni resursi. I u tome Amerikanci daju prioritet Rusiji, a ne Kini, jer Rusija je jedina zemlja sveta koja poseduje potencijal za uništenje SAD i za vođenje rata sa njima na bazi standardnog naoružanja. Za Amerikance se Hladni rat loše završio: sovjetski vojni potencijal nije demonstriran po obrascu Nemačke ili Japana posle Drugog svetskog rata. Zato je u „Prikazu nuklearne politike SAD” za 1994. navedeno da kao prvenstvena pretnja nacionalnoj bezbednosti i dalje ostaju ruske strateške nuklearne snage. Indikativan je odnos Amerikanaca prema ličnosti Borisa Jeljcina. Ukonfrontaciji sa Vrhovnim Sovjetom njega je podržavala Klintonova administracija nadajući se da će dobiti dve dividende. Prva: brzo smanjenje ruskog nuklearnog potencijala putem realizacije sporazuma SNV-2. Druga: pristup privatizaciji TEK - ukupnog ruskog energetskog sistema. Čim je Jeljcin odbio da ispuni te uslove odmah se u američkim medijima pretvorio iz „prvog demokrate” u „novog cara” i „ruskog imperijalistu”. Zanimljivo je pitanje: kakvog bi predsednika Rusije Amerikanci želeli da vide, ako su Jeljcina 1995. već videli kao „ruskog imperijalistu”? Svaki pretendent na liderstvo ima dve strategije. Prva je: da povećava svoje resurse. Druga: da smanji mogućnosti potencijalnih konkurenata.Otprilike do polovine 1970.-ih Sjedinjene Države delovale su u skladu sa prvom strategijom. Kasnije su prešle na drugu – i još uvek je slede. Ali, možemo li mi uopšte na nešto da pretendujemo sa ekonomskim modelom za resurse, koji potpuno zavisi od svetskog finansijskog sistema, a kojim upravljaju naši antagonisti? To je preterivanje. Rusija nije zemlja samo sa ekonomijom zasnovanom na resursima. Ona je i zemlja sa monopolom na kosmičke letove sa ljudskom posadom i lider u izvođenju satelita u orbitu. Rusija poseduje jedinstveni u svetu VPK – Vojno industrijski kompleks alternativan američkom. Rusija je treća zemlja u oblasti nuklearne energetike, posle Francuske i Japana. Kao što sam već pomenuo u savremenom svetu postoje samo dve zemlje koje pokrivaju čitav spektar fundamentalnih nauka: Rusija i SAD. Pokušaj Francuske da tokom 1970.-ih formira sličan treći spektar završio se neuspešno. „Giganti Istoka” za sada takođe nisu osnovali svoje fundamentalne naučne škole, oni izvode samo praktična naučna istraživanja, kopiranje američkih ili ruskih tehnologija. Kineski „skok u kosmos” 2003. ne bi bio moguć bez međuvladinog rusko-kineskog protokola iz 1996., koji je Kini otvorio pristup ruskim raketno – kosmičkim tehnologijama. Kad govorimo o ruskoj ekonomiji zašto se ustručavamo da se toga setimo? Druga je stvar što naš budžet veoma zavisi od izvoza ugljovodonika. Svi pokušaji koji su preduzimani da se stanje promeni još od vremena kada je na vlasti bio Andropov završeni su neuspešno. Kod nas je uobičajeno da okrivljujemo vladu, ali, hajde da budemo pošteni sami prema sebi. „Odvikavanje od zavisnosti od nafte”, o kojem kod nas svi govore, pretpostavlja neku formu mobilizacije. Međutim, mobilizacija – znači smanjenje standardne potrošnje, smanjenje naknade za rad i ograničavanje ličnih sloboda (pre svega zbog smanjenja slobodnog vremena). Jesmo li spremi za „nove1930.-te”, ili makar za „nove 1950.-te”? Nemamo drugog načina za odustajanje od ekonomije zasnovane na resursima: Rusija nema ni jeftinu radnu snagu (kao u Istočnoj Aziji), ni kontrolu nad svetskim finansijskim tokovima (kao zemlje EU i SAD). Neki eksperti se nadaju u „kreativnu klasu” kao u potencijalni izvor modernizacije. Međutim, zaboravljaju da u ruskim velikim gradovima upravo srednja klasa vodi „anti-mobilizacijski” način života. Posao se često podudara sa boravkom kod kuće ili u kafiću, visok standard potrošnje (od slobodne komunikacije na internetu do putovanja u egzotične zemlje), smatra se za prirodan način života. Da li je takva „srednja klasa” spremna za projekte mobilizacije? Ne verujem. Možda sektor resursa predstavlja svojevrsni sigurnosni pojas socijalne situacije u Rusiji: prihodi od resursa ugljovodonika omogućavaju da se održava potrošačko tržište. Koliko je aktuelna takozvana progresivna resovjetizacija koja je izgrađena na osnovu iskustva dostignuća SSSR-a? Ja bih šire postavio pitanje: u čitavom svetu se odvija oprezan zaokret prema socijalističkim idejama. Prekretnica se desila u septembru 2008., kada jeministar finansija SAD, Henri Polson izjavio da država treba da koriguje i kontroliše bankarski sistem. Posle američkog usledili su ostali: svi antikrizni planovi sinhronizovani su sa „planom Polsona”, a „dvadesetorica” su odlučili da prošire kontrolu kretanja transnacionalnog kapitala. Rehabilitovana je ideja o državnom učestvovanju u ekonomiji. Na redu je – rehabilitacija ideje socijalne države. Sve to nije slučajno. U savremenom svetu postoji ozbiljan problem – pad tempa naučno tehničkog progresa. Mi govorimo o inovacijama, ali živimo na naučnom potencijalu 1940-ih, u najboljem slučaju – 1950-ih godina. Skoro da nema novih fundamentalnih otkrića. U tom smislu danas nigde nema „inovativne ekonomije”.

Pročitajte još:Ovo je najupečatljiviji deo Putinovog govora: Da li sada shvatate šta ste uradili? (VIDEO)KINESKI PREDSEDNIK: Prestanite da maltretirate male, slabe i siromašne zemlje

Izvor:fakti.org