Pravda

Pre toga, potrebno je dati jednu napomenu: ovaj sporazum proistekao je iz tzv. Prvog briselskog sporazuma (19. april 2013), čije su prve tačke posvećene upravo ZSO. Tačke 2 i 4 su ovde od posebne važnosti. U njima sekaže da su garancije za ZSO date u važećim zakonima i Ustavu (razume se, Kosova), ta da su njene nadležnosti sadržane u „punom nadzoru” u oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja. Svakom je bilo jasno da su većinske srpske opštine bile predate takozvanom nezavisnom Kosovu, što su svi kasniji događaji, zaključno sa poslednja četiri sporazuma, i potvrdili. Celokupna aktivnost vlasti Srbije posle prihvatanja prvog sporazuma bila u tome da od ovako definisane ZSO dobiju bar neki podnošljiv pravni okvir za život Srba na nezavisnom Kosovu i da se to predstavi kao statusno neutralna stvar. Sada, kada smo dobili i poseban sporazum o ZSO, možemo još jednom da kažemo da tu nema ničeg od onoga u šta zvaničnici sa premijerom na čelu pokušavaju da ubede domaću javnost. Da krenemo redom. Prvo, sam sporazum treba da prihvati Vlada Kosova svojim dekretom, koji potpada pod ocenu Ustavnog suda (tačka 2). Dalji koraci uspostavljanja ZSO podrazumevaju usvajanje njenog statuta, čiji će nacrt upravljački tim (pretpostavljam zajednice, jer to nije precizirano) podneti „dijalogu na visokom nivou” u roku od četiri meseca. Tu se otvara i mogućnost provere nacrta od strane ministarstva za lokalnu samoupravu Kosova. Potom se zahteva saglasnost „dijaloga na visokom nivou” i, konačno, definitivna provera Ustavnog suda (tačka 21). Tek kada se učine svi ovi koraci, može se reći da je ZSO ustanovljena i da može da deluje. Imajući u vidu stav albanskih vlasti, opozicije i javnog mnjenja o ovom poduhvatu, možemo pretpostaviti koje će se prepreke postavljati u svim fazama ovog komplikovanog postupka. Jasan je zaključak da nije bilo mesta trijumfalizmu predstavnika vlasti u Srbiji. Jednostavno, ZSO nije uspostavljena prošle nedelje u Briselu, a kad će, ne znamo. Drugo, ništa u tekstu sporazuma ne upućuju na bilo kakvu autonomiju koja se, navodno, kreira ovim dokumentom. U njegovom drugom delu (ciljevi, a ne nadležnosti) nabrojani su poslovi kojima će se ZSO baviti i način njihovog obavljanja. Za ocenu karaktera nadležnosti kojom raspolaže neka jedinica javne vlasti (centralna, regionalna ili lokalna) važno je ne samo kojim se poslovima ona bavi nego i na koji način to čini. ZSO, kako to navodi prvi sporazum, a ponavlja sporazum o ZSO, ima „puni nadzor” nad poslovima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja (tačka 4, pod be, ce, de ie). To znači da ZSO neće donositi zakone u ovim oblastima – to će činiti Skupština Kosova, neće donositi ni uredbe za sprovođenje ovih zakon – to će činiti Vlada Kosova, već će nadzirati kako se ovi zakonski i podzakonski akti sprovode u opštinama sa srpskom većinom. ZSO ne samo da neće imati zakonske nadležnosti, koje je tražio predsednik Srbije u svojoj znamenitoj platformi, a prihvatila Skupština Srbije u svojoj još znamenitijoj rezoluciji (januar 2013), nego neće imati ni izvršne nadležnosti, što je neostvareni cilj našeg pregovaračkog tima. Ono što je ZSO ovde „dobila” samo proizlazi iz Ustava Kosova na osnovu nekada odbačenog Ahtisarijevog plana. Treće, sporazumom nije predviđena nikakva institucionalna veza Srbije i ZSO. U prvom sporazumu ne pominju se ni Srbija ni Rezolucija 1244. (Toliko o „teškoj borbi” koja je tada u Briselu vođena.) U sporazumu o ZSO Srbija se pominje samo u delu „Budžet i podrška”, i to na samom kraju dugačkog spiska izvora finansiranja ZSO posle domaćih i inostranih udruženja i organizacija (tačka 17 od a do de). Nijednim slovom nije precizirano kako će Srbija finansijski pomagati ZSO, ali je sasvim jasno da će to biti na osnovu zakona Kosova, kao i sve što je dogovoreno povodom prvog briselskog sporazuma. Gotovo euforični uspeh o čvrstoj vezi Srbije i ZSO pretvoriće se u tip veze koji se praktikuje sa svim srpskim manjinama u susednim državama.

Pročitajte još:Nema ni „p“ od pobedeKo će štititi bezbednost Srba na Kosmetu?

Ne treba sumnjati da su predstavnici vlasti Srbije sve ovo znali kada su potpisivali prvi briselski sporazum. U suprotnom ne bi prihvatili dokument koji sve što utvrđuje čini pod izričitim uslovom saglasnosti sa Ustavom i zakonima Kosova. Spor koji se na tehničkim i političkim pregovorima vodi u suštini je apsurdan. Srbija se svim silama zalaže da Srbi na Kosovu i Metohiji dobiju ono što im Ustav i zakoni Kosova garantuju, a Albanci to izbegavaju kršeći svoje ustavne i zakonske obaveze. I tu Srbija ima određenu, premda ne baš potpunu, podršku Evropske unije. Zvanična Srbija hoće da se odrekne Kosova i Metohije, ali joj to ne dopuštaju Albanci svojim iracionalnim stavom da Srbi tu nemaju šta da traže. Ispada da su u tom tragikomičnom apsurdu Evropljani na najvećim mukama. NJihov osnovni problem je kako Albance privoleti pravu, koje je i samo rezultat sile i nasilja. Sada opet Srbija treba da pomogne Evropi. Izvor: Politika