Pravda

Nije se teško složiti s tvrdnjom da je ovu poslednju rundu eskalacije između Beograda i Zagreba „zakuvala“ hrvatska strana, tačnije premijer Milanović, koji je očigledno pokušao da u završnici kampanje za parlamentarne izbore iscedi još koji procenat podrške kod tradicionalno antisrpski nastrojenih hrvatskih glasača. Ali poenta je da je, zapravo, Milanović ovoga puta izrekao ništa strašnije, a pogotovo ništa važnije ili „antisrpskije“ od onoga što su na račun Srbije i Srba mesecima i godinama izricale praktično sve visoke hrvatske političke ličnosti, a što je uglavnom ostajalo bez odgovora sa beogradske strane. I u tom pogledu ni ova aktuelna Vučićeva vlada nije bila ništa bolja, tj. principijelnija, već je, šta više, radi propiranja starih biografija, često napadno („samarićanski“) okretan drugi obraz i karikaturalno igrana uloga žrtve i regionalne „majke Tereze“. No, izgleda da je sada i u Nemanjinoj ulici prevladala procena da valja malo podgrejati nacionalne strasti i naelektrisati biračko telo koje je u poslednje vreme počelo pomalo da se hladi prema vođi zbog stalnog prolongiranja obećanja o boljem životu i politike prema migrantima. Zato je vernim tabloidima i najbližim saradnicima naloženo da malo „podlože“. Drugim rečima, kada im je već zabranjeno da mrze Amerikance, kad moraju da vole Angelu Merkel, Tonija Blera i ostale vođine nove prijatelje, ličnu, nacionalnu i socijalnu frustraciju je najbolje iskaliti prema Hrvatima i „izdajnicima“ iz opozicionih i sopstvenih redova. Čak i ako se u konkretnom slučaju složimo sa ocenom srpskih vlasti i medija o „velikom diplomatskom uspehu“ i „velikoj pobedi nad Hrvatskom“, ne bi bilo loše da pogledamo za trenutak realni (spoljno)politički bilans srpske vlasti za poslednjih nekoliko meseci. – Nakon velikog pritiska Zagreba, 2. juna 2015. Veljko Marić, punovažno osuđen na 12 godina zbog ratnih zločina nad Srbima, izručen je Hrvatskoj. Bez reciprociteta. Hrvatska politika i hrvatska javnost su tom pitanju pridale najveću moguću važnost i mesecima insistirale na tome kao uslovu u svojim kontaktima sa Beogradom. U Srbiji na tu temu niko nije obratio pažnju, niti se zbog Marićevog izručenja bilo ko uzbudio. – Ratni komandant Srebrenice Naser Orić, osumnjičen za najteže zločine nad Srbima u Podrinju, uhapšen je 10. juna na aerodromu u Bernu. Ovo hapšenje izazvalo je pravu buru protesta u Sarajevu, ustalasala se javnost, ogorčeno reagovao Bakir Izetbegović. A gradonačelnik Srebrenice je postavio ultimatum i zapretio otkazivanjem komemoracije u Potočarima ako „branilac Srebrenice“ ne bude hitno oslobođen. Epilog je bio više nego očekivan – Orić nije izručen Srbiji, nego je isporučen BiH, i to taman na vreme da zakazani spektakl u Potočarima ne bude doveden u pitanje. – Dana 9. jula, posle višegodišnje pravne bitke u kojoj su organizovano nastupale hrvatske vlasti, mediji i bezbednosne službe, Dragan Vasiljković („Kapetan Dragan“) izručen je Hrvatskoj koja je na tome, godinama, uporno i permanentno insistirala. Zvanična Srbija se nije oglasila ovim povodom, niti je, na primer, tražila njegovo izručenje, odnosno preuzimanje slučaja, analogno slučaju gorepomenutog Marića. – Dana 11. jula Vučić je otišao u Srebrenicu na manifestaciju čiji su organizatori, pozivajući se na presude Haškog tribunala, i ignorišući sve neselektivne i jezive zločine nad Srbima u tom kraju prethodnih godina, događaj iz 1995. proglasili „jedinstvenim“, „genocidom“ i „najvećim zločinom posle Drugog svetskog rata“. Tamo je bio ružno napadnut, izviždan i ponižen, a što je posle pretvoreno u „pokušaj atentata“ i u srpskim medijima danima opevano kao „hrabrost“, „pobeda“ i veliki spoljnopolitički uspeh. – Dana 25. jula Sud u Strazburu definitivno je odbacio žalbu Srbina Dragana Novakovića, kome su hrvatske vlasti oduzele stan jer je 1991. napustio Sisak (grad u kome je te 1991. ubijeno oko 500 srpskih civila), a u stan se vratio nakon rata 1996. Ovim je na najvišem evropskom sudskom nivou legalizovana skandalozna praksa Hrvatske da oduzima stanove srpskim izbeglicama koje su pobegle od zločina i rata. – Dana 25. avgusta potpisan je (drugi) Briselski sporazum kojim je, pored ostalog, predviđeno da Kosovo dobije međunarodni telefonski broj, a hidrosistem „Gazivode” (in)direktno integriše u kosovski elektroenergetski sistem. – U međuvremenu, Priština je primljena u Interpol i MOK, i upravo je u toku velika ofanziva za prijem u Unesko. Možemo se samo pitati šta bi tek bilo da nam ne ide tako dobro, da nismo regionalni lideri i da nam premijer nije toliko cenjen i poštovan svuda u svetu. Šta hoću da kažem? Ništa specijalno. Nadam se da ovi nasumični primeri dovoljno govore sami za sebe. I o našem međunarodnom položaju i o ugledu koji aktuelna vlast uživa. Sve u svemu, još nekoliko godina i još nekoliko ovakvih „trijumfa“ i od Srbije zaista neće preostati gotovo ništa.

Pročitajte još:Da li je Vladimiru Putinu u NJujorku pretila opasnost?POTVRĐENO: Amerikanci dostavili Ukrajincima smrtonosno oružje

Izvor: Politika