Pravda

U vreme kada su stradale Vera je imala 12, Nada 10, a LJubav 9 godina. Izvedene su pred cara gde su smerno ali odlučno ispovedili veru u Isusa Hrista i odbili da prinesu žrtve idolskoj boginji Artemidi. Nakon toga su po carevoj naredbi mučene i ubijene. Mrtva tela svojih kćeri uzela je Sofija i sahranila van grada. Nakon tri dana i tri noći molitvi na njihovom grobu i sama je umrla 137. godine. Evo tužne priče o stradanju tri sestre Vere, LJubavi i Nade: Za vreme carovanja zlog rimskog cara Adrijana u Rimu je živela udovica Sofija sa tri kćeri kojima nadenu imena prema trima hrišćanskim vrlinama: prvu nazva Vera, drugu Nada, treću LJubav. A i šta je mogla roditi hrišćanska mudrost, ako ne bogougodne vrline? Kako su deca odrastala, u njima su rasle hrišćanske vrline, a dobro su izučile proročke i apostolske knjige i bile su usrdne u molitvi i u domaćim poslovima, povinjavajući se svetoj i bogomudroj majci, napredujući u svemu i idući iz sile u silu. Glas o njihovoj mudrosti i lepoti pronese se po celome Rimu. Ču za njih i eparh Antioh i zažele da ih vidi. Čim ih je video, eparh odmah shvati da su one hrišćanke, jer nisu krile svoju veru u Hrista, nisu se kolebale u svojoj nadi na Hrista, i nisu krile veliku ljubav za Hrista, nego su otvoreno pred svima slavile Hrista Boga, gnušajući se bogomrskih idola neznabožačkih. O svemu tome Antioh izvesti cara Adrijana, i ovaj odmah posla sluge da mu dovedu devojčice. Sluge odoše u Sofijinu kuću i zatekoše majku gde poučava svoje kćeri, i saopštiše joj da car zove nju sa kćerima. Kada su došle u carev dvor one se prekrstiše govoreći: "Pomozi nam, Bože Spasitelju, naš, radi proslavljenja svetog imena Tvog." Onda ih uvedoše u dvor, i izvedoše pred cara koji je gordo sedeo na prestolu. Ugledavši cara one mu odadoše doličnu čast, ali su stajale pred njim bez ikakvog straha, svetla lica, junačkog srca, i gledale ga veselim očima, kao da su pozvane na gozbu. Car stade ispitivati majku kakvoga su roda, kako se zovu i koje su vere. A ona, mudra, je odgovarala tako pametno, da su se svi prisutni divili njenom razumu. Car, videći pred sobom mudru ženu, ali ne želeći da tada stupa s njom u duži razgovor i da joj sudi, odloži to za drugi put. I posla Sofiju sa kćerima kod visokorodne žene Paladije, poručivši joj da ih čuva, pa da ih trećega dana dovede k njemu na sud. Boraveći u domu Paladije i imajući na raspolaganju dosta vremena za poučavanje svojih kćeri, Sofija ih dan i noć utvrđivaše u veri, poučavajući ih bogonadahnutim rečima. I govoraše im: Kćeri moje mile, sad je vreme vašeg podviga, sad je nastao dan vašeg unevešćenja Besmrtnom Ženiku, sada vi shodno imenima vašim pokažite tvrdu veru, nepokolebljivu nadu, i nelicemernu ljubav koja nikad ne prestaje. Kćeri moje, zbog Hristove časti nemojte da žalite svoje mlado telo, nemojte žaliti lepi cvet mladosti svoje i nemojte tugovati što se radi večnoga života lišavate ovog vremenskog života... Za mene će biti slavlje i radost i čast i slava među svima vernima, ako se udostojim nazvati se majkom mučenica, ako ugledam vaše junačko trpljenje za Hrista, vaše smelo ispovedanje svetog imena NJegovog, i vašu smrt za NJega. Tada će se uzveličati duša moja, i obradovaće se duh moj, i potkrepiće se starost moja. Tada ćete i vi biti istinske kćeri moje, ako, poslušavši nauk matere svoje, budete stajale za Gospoda do krvi, i umrete za NJega s radošću. Trećeg dana, one devojke su izvedene pred neznabožnog cara na sud. Mislio je da će devojčice, pošto su još male, lako poslušati njegove laskave reči, i car im poče govoriti ovako: Deco, videći vašu lepotu i štedeći vašu mladost, ja vam roditeljski savetujem da se poklonite bogovima koji vladaju vaseljenom. Ako me poslušate i učinite što vam se naređuje, ja ću vas nazvati svojom decom. Sazvaću eparhe i igemone i sve moje savetnike, pa ću vas pred njima proglasiti za svoje kćeri, i vi ćete od svih biti poštovane i slavljene. A ako me ne poslušate i ne pokorite se mome naređenju, onda ćete navući na sebe mnoga zla, i materi svojoj zagorčaćete starost.... Jer ja ću vas ljutom smrću umoriti i, raščerupavši udove vaše, baciću ih psima da ih pojedu, i svi će vas gaziti. Poslušajte me, dakle, radi vašeg dobra: jer ja vas volim, i ne samo ne želim pogubiti lepotu vašu i lišiti vas ovoga života, nego želim da vam budem otac. Međutim, svete devojčice mu odgovoriše jednoglasno i jednodušno: Naš je Otac - Bog koji živi na nebu. On se stara o nama i našem životu i miluje duše naše, mi hoćemo da nas On voli i želimo da se NJegovom istinskom decom nazovemo. Klanjajući se NJemu i držeći zapovesti NJegove, mi pljujemo na tvoje bogove, a pretnje se tvoje ne bojimo, jer mi samo to i želimo: da stradamo i da podnosimo gorke muke radi slatkog Isusa Hrista, Boga našeg. Čuvši takav odgovor od njih, car upita majku Sofiju za njihova imena i godine. Ona odgovori: Prva kćer moja zove se Vera, i ima 12 godina; druga - Nada, ima 10 godina; treća - ljubav, njoj je 9 godina. Car se mnogo naljutio i divljao što one tako male imaju takvu hrabrost i takvu pamet i usuđuju se odgovarati tako smelo. I poče ponovo svaku od njih primoravati na svoje bezbožje. Obraćajući se prvo najstarijoj sestri Veri on joj reče: Prinesi žrtvu velikoj boginji Artemidi! - Ali Vera ne hte. Tada car naredi da je svuku nagu i jako biju. A mučitelji, bijući je bez milosti, govorahu joj: Prinesi žrtvu velikoj boginji Artemidi! - Međutim, ona je samo ćutala i trpela. A kada mučitelji ništa nisu uspeli batinama, car naredi da joj odseku devojačke grudi, ali iz rana, umesto krvi poteče mleko. I svi koji su posmatrali mučenje svete Vere divili su se ovome čudu i trpljenju mučenice. I klimajući glavama potajno osuđivaše carevo bezumlje i svirepost, govoreći: Šta je ova divna devojčica zgrešila, te tako strada? O, teško carevom bezumlju i zverskoj svireposti njegovoj koja beščovečno pogubljuje ne samo stare ljude nego i malu decu! Posle toga su doneli gvozdenu rešetku i stavili na vatreni oganj. Kada se usijala kao žeravica, položiše na nju svetu devojčicu Veru. Dva sata je ležala ona na toj rešetki i molila se Gospodu svom, i ni najmanje se ne opeče. Zatim bi bačena u kazan pun vrele smole i ulja koji je strahovito vrio na ogromnoj vatri, ali i u njemu ostade nepovređena, i sedeći u njemu kao u prohladnoj vodi opet pevaše Bogu. Ne znajući šta još da čini s njom, da bi je odvratio od Hristove vere, mučitelj je osudi na posečenje mačem. Čuvši ovu presudu sveta Vera se ispuni radošću i reče majci: Moli se za mene, mati moja, da okončam moje tečenje, i dođem do željenog kraja, i ugledam milog mi Gospoda i Spasitelja moga, i nasladim se gledanjem Božanskog Lica NJegovog. Posle toga sveta Vera izljubi svoju mater, zagrli se sa sestrama i poljubi, pa ode pod mač. A mati ni najmanje ne potugova zbog svoje kćeri, jer ljubav k Bogu pobedi u njoj tugu srca i materinsku žalost zbog dece. NJoj beše jedina muka i briga to: da se koja od njenih kćeri ne uplaši muka pa odrekne od Gospoda svoga. I ona govoraše Veri: Ja te, kćeri moja, rodih, i zbog tebe podnesoh muke. Ali ti mi za to uzvraćaš dobrom, jer umireš za veru Hristovu i prolivaš za Hrista krv svoju koju si primila u utrobi mojoj. Posle toga svetoj Veri bi odsečena glava, i ona otide ka Glavi svojoj - Hristu Bogu. A majka, zagrlivši njeno mnogostradalno telo i celivajući ga, radovaše se i slavljaše Hrista Boga koji primi njenu kćer Veru u Svoje nebeske dvore. Tada nečestivi car dozva preda se drugu sestru Nadeždu, i reče joj: Milo dete, molim te, poslušaj moj savet, jer ti iz ljubavi kao otac savetujem: pokloni se velikoj Artemidi, da i ti ne bi poginula kao što pogibe tvoja starija sestra. Ti si videla njene strašne muke, posmatrala si njenu gorku smrt, zato nemoj poželeti da tako isto postradaš. Veruj mi, čedo, ja žalim tvoju mladost; i ako se pokoriš mojoj naredbi, ja ću te proglasiti za svoju kćer. - Sveta Nadežda odgovori: Care, zar ja nisam sestra one koju si ubio? zar nisam od iste majke rođena? zar nisam istim mlekom odojena? zar nisam isto krštenje primila koje i moja sveta sestra? Ja sam zajedno rasla s njom, i iz istih nas knjiga nauči majka da znamo Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, i da verujemo u NJega, i da se NJemu jedinome poklanjamo. Stoga se ne nadaj, care, da bih ja mogla misliti i želeti nešto drugo nego moja sestra Vera; ne, ja hoću da idem njenim putem. Nemoj odlagati trudeći se da me mnogam rečima odvratiš; bolje pređi odmah na stvar, pa ćeš uvideti da sam jednodušna sa sestrom koja ode ispred mene. Čuvši ovakav odgovor car je predade na mučenje. Pošto je svukoše nagu, kao i Veru, sluge je careve su je dugo tukle bez milosti, dok se ne umoriše. Međutim ona je ćutala kao da ne oseća nikakav bol, i samo je gledala svoju majku blaženu Sofiju, koja je junački posmatrala stradanje svoje kćeri i usrdno moleći Boga da joj podari snažno trpljenje. Zatim sveta Nadežda bi bačena u oganj, u kome, kao Tri Sveta Mladića, stojeći neopaljiva slavljaše Boga. Posle toga bi obešena i strugana gvozdenim noktima: komadi joj otpadahu od tela i krv se potokom lijaše, a od njenih rana izlažaše neki divan miris, i lice joj se radosno osmehivaše i sijaše blagodaću Svetoga Duha. I rugaše se sveta Nadežda mučitelju što nije u stanju pobediti jednu malu devojčicu. Hristos je moja pomoć, govoraše ona, i ja se ne samo ne bojim muka, nego sam ih željna kao sladosti rajske, jer su mi muke za Hrista slatke. A tebe, mučitelju, očekuju beskonačne muke u paklu ognjenom zajedno sa đavolima, koje ti imaš za bogove. Ove reči još više razjariše mučitelja, i on naredi da se spremi kazan pun smole i loja, da se naloži vatra, i u kipeći kazan baci mučenica Nadežda. No kada svetiteljku htedoše da bace u kipeći kazan, on se tog trenutka rastopi kao vosak, a smola i loj se razliše i opekoše sve koji naokolo stajahu. Tako čudesna sila Božja beše sa svetom Nadeždom. Car osudi svetu Nadeždu na posečenje mačem. A sveta devojčica, čuvši za presudu, radosno pritrča k materi. svojoj i reče: Mir tebi, mati moja! budi zdrava i spominji čedo svoje! - A mati, zagrlivši je, ljubljaše je govoreći: Kćeri moja Nadeždo! blagoslovena ti od Gospoda Boga Višnjega, na koga se nadaš i za koga krv svoju ne štediš; idi k sestri svojoj Veri i zajedno sa njom predstavi vozljubljenome Gospodu! - Nadežda se takođe poljubi sa svojom sestrom LJubavlju koja je posmatrala sva njena stradanja, i reče joj: Ne ostaj ovde i ti, sestro naša, da bismo zajedno prestale Svetoj Trojici. Rekavši to, sveta Nadežda priđe mrtvome telu svoje posečene sestre Vere, i zagrlivši je s ljubavlju ona, po svojstvenoj prirodi ljudskoj žalosti, htede plakati, ali iz ljubavi ka Hristu ona pretvori žalost u radost. Posle toga, priklonivši pod mač glavu svoju, sveta Nadežda bi posečena mačem. A mati njena uze telo njeno, i proslavljaše Boga radujući se junaštvu dveju kćeri svojih, a na takvo junaštvo podsticaše i treću kćer svojim slatkim rečima i mudrim savetima. Prizvavši treću devojčicu LJubav, mučitelj se staraše da i nju, kao i prve dve sestre, laskavim rečima privoli da odstupi od Raspetoga i pokloni se Artemidi. Videvši da se laskama ništa uspeti ne može, mučitelj poče mučiti ljubav, želeći je raznim mučenjima rastaviti od ljubavi Hristove. No ona odgovaraše rečima svetog apostola: Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? nevolja li, ili teskoba? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili opasnost ili mač? U svemu ovome pobeđujemo pomoću Onoga koji nas ljubi. Mučitelj naredi da je istegnu na točku i biju štapom. Sveta mučenica bi tako istegnuta na točku, da se delovi mladog tela njenog odvajahu od svojih sastava, i ona bijena sva se zali krvlju kao purpurom, i zemlja se natapaše njenom krvlju kao kišom. Zatim bi strahovito usijana peć. Ukazujući svetoj mučenici na nju, mučitelj govoraše: Devojčice, reci samo da je boginja Artemida velika, pa ću te pustiti! Ako to ne rekneš, ovog časa ćeš izgoreti u ovoj užarenoj peći. - No sveta mučenica odgovori: Veliki je Bog moj Isus Hristos; a Artemida i ti s njom poginućete! Razbešnjen, mučitelj naredi prisutnima da je bace u peć. Međutim mučenica, ne čekajući da je ko baci u peć, sama pohita i uđe u nju, i hođaše posred nje neopaljena, i kao u prohladnom mestu radovaše se, pevajući i blagosiljajući Boga. U to vreme iz peći izlete plamen na neverne koji stajahu okolo peći, i neke sagore u pepeo, a neke opeče, samog pak cara dostigavši opali, te on pobeže daleko. U peći toj behu vidna i neka druga lica koja sva sijahu i sa mučenicom se radovahu. I veličaše se ime Hristovo, a nečestivi se stiđahu. Razbolevši se od opekotine mučitelj naredi, najzad, da mučenicu poseku mačem. Čuvši o tome, sveta se radovaše i govoraše: Gospode Isuse Hriste, koji si zavoleo sluškinju Tvoju LJubav, pevam i blagosiljam mnogoslavljeno ime Tvoje što me uvršćuješ sa sestrama mojim, udostojivši i mene da pretrpim za ime Tvoje ono isto što i one pretrpeše. - A mati njena, sveta Sofija, ne prestajući moljaše Boga za najmlađu kćer svoju da joj podari trpljenje do kraja , i govoraše joj: Treća grano moja, čedo moje premilo, podvizavaj se do kraja! jer dobrim putem ideš, i tebi je već ispleten venac i otvoren pripremljeni dvorac... Tako premudra Sofija mudro okonča tečenje svoje, prinevši Svetoj Trojici na dar tri dobrodeteljne kćeri svoje: Veru, Nadeždu i LJubav. O, sveta i pravedna Sofijo! koja se žena spase poradom kao ti, koja si rodila takvu decu koja se unevestiše Spasitelju i, postradavši za NJega, sada s NJim caruju i proslavljaju se? Zaista si mati, dostojna divljenja i dobrog spomena! Jer, gledajući strašne i ljute muke i smrti svojih milih čeda, ti ne samo nisi tugovala, kao što je svojstveio materi, nego si se, utešavana blagodaću Božjom, veoma radovala, i sama ih učila i molila da ne žale vremenski život svoj i nepoštedno proliju krv svoju za Hrista Gospoda. Naslađujući se sada na nebu gledanjem presvetlog lica NJegovog zajedno sa svetim kćerima tvojim, umudri i nas, da se i mi, sačuvavši vrline vere, nade i ljubavi, udostojimo predstojati Presvetoj, Nesazdanoj i Životvornoj Trojici i slaviti je kroza sve vekove Amin.

Pročitajte još:Da li je Vladimiru Putinu u NJujorku pretila opasnost?PAPA STIŽE U SRBIJU?! Većina vladika protiv, Sinod SPC tek treba odluči

Izvor: Kurir