Pre nekoliko godina, naučnik Klaus Vinter izveo je u laboratoriji u Panami neobičan eksperiment. Stručnjak za fiziologiju biljaka posadio je sadnice 10 vrsta tropskog drveća u malim staklenim baštama, tzv. geodezijskim kupolama, od kojih su se neke razvijale u okruženju kakvo danas postoji u šumama (oko 26 stepeni Celzijusa), dok su druge bile izložene neprijatno visokim temperaturama. Treće su se razvijala pri izuzetno visokoj temperaturi od 35 do 39 stepeni Celzijusa.
To su uslovi u kakvim će tropsko drveće, usled klimatskih promena, najverovatnije živeti do kraja ovog veka, a Vinter je želeo da zna kako će se biljke ponašati. Odgovor je bio iznenađujući za sve one koji su navikli na upozorenja da će klimatske promene pretvoriti područje Amazona u pustinju. Značajna većina Vinterovih sadnica je preživela, štaviše, brže su napredovale. Samo su dve vrste uginule usled vrućine, i to one koje su bile izložene najvišoj temperaturi. To, međutim, ne znači da klimatske promene neće negativno uticati na današnje tropske šume (to se već danas događa), a još manje znači da ljudi ne treba da brinu zbog globalnog zagrevanja. Klimatske promene će označiti kraj sveta kakav danas poznajemo, ali i početak nekog novog. Nemoguće je predvideti kako će taj novi svet izgledati, ali eksperimenti poput Vinterovog, ipak nagoveštavaju kako bi mogao da izgleda. Prilagođavanje toplijoj klimi biće dugotrajan i bolan proces za kišne šume i mnoge vrste neće opstati. I pored toga, “tropske šume će u 2100. i dalje postojati”, kaže Sajmon Luis, stručnjak za ekologiju biljaka. Verovatno će postojati većina vrsta koje ekolozi danas poznaju, uključujući i neke vrste drveća iz Vinterovog eksperimenta. Ono što će se promeniti su odnosi između tih vrsta i uloga koja će svaka od njih igrati u ekosistemu, a to će uticati na transformaciju šume u celini.
Uvek postoje pobednici i gubitnici klimatskih promena
Vinterov ekspriment nagoveštava jednu od promena u strukturi šume. Tri vrste drveća koje su najbolje uspevale na najvišim temperaturama bile su Adenanthera pavonina, vrsta smokve Fikus insipida i Okhroma Pyramidale. Sve su to “brzorastuće” vrste drveća koje se lako šire na posečenim područjima.
Ove, tzv. “pionirske vrste”, veoma su značajne za zdravu kišnu šumu, jer pomažu obnavljanju posle razornih katastrofa, kao što su poplave, umiranje ili pad velikog stabla (kada takvo drveće padne, uništava sve oko sebe). S druge strane, u tzv. “klimaks vrste” spadaju vrste koje su najviše patile pod visokim temperaturama u Vinterovom eksperimentu. Ovo navodi na zaključak da “klimaks vrste”, koje umru u toplijoj šumi neće biti zamenjene. “Možemo pretpostaviti da će u budućnosti u tropskim šumama preovladavati vrste koje se brzo i lako šire”, tvrdi Luis. Biće to “pionirsko drveće” koje svuda pušta korenje, puzavice koje rastu na najčudnijim mestima, mali glodari koji se brzo razmnožavaju i daleko stižu, ptice koje preleću velika prostranstva i nisu previše probirljive u pogledu mesta gde će napraviti gnezdo. Ali to je samo mala grupa među hiljadama vrsta koje danas postoje u tropskim šumama. Zabrinjavajuće je što su naučnici primetili da se nešto slično dešava u okeanima. Najveći deo ugljen-dioksida koje ljudi ispuštaju u atmosferu na kraju apsorbuju mora, zbog čega voda u njima postaje sve kiselija. Ovaj proces može da deluje pogubno na populaciju beskičmenjaka u moru, da uništi njihove ljušture, a zatim i njihova osetljiva tela. Međutim, baš kao i u tropskim šumama, “uvek postoje pobednici i gubitnici klimatskih promena”, kaže Ajvan Nagelkerken, morski ekolog sa Univerziteta u Adelejdu (Australija). Da bi stekao predstavu o tome kojim bi vrstama mogla pogodavati “acidifikacija okeana”, posetio je dva mesta gde podvodni izvori već ispuštaju ugljen-dioksid u more: Vulkansko ostrvo u Italiji i Belo ostrvo u Novom Zelandu.
"Doživećemo katastrofu koju smo stvorili. A da li ćemo doživeti obnavljanje?"
Baš kao i u Vinterovom eksperimentu, daleko od toga da u budućnosti neće biti života. Nagelkerkena, međutim, zabrinjavaju vrste koje će opstati. Oko izvora ugljen-dioksida, ma gde se oni nalazili, ekosistemi se “pretvaraju u sisteme u kojima preovladava vrsta kratkih, mesnatih algi, koje imaju veoma primitivnu strukturu”, objašnjava Nagelkerken. Što je još gore, “nismo primetili nijednog predatora na tim izvorima”. Ovo će dovesti do bitnog uprošćavanja lanca ishrane, broj vrsta riba će se smanjiti, a ekosistem će biti “znatno siromašniji i manje produktivan”. U kiselim okeanima budućnosti verovatno će postojati mnoštvo sitnih riba koje pasu ove alge, ali kada one preuzmu glavnu reč, “sva područja će ličiti jedna na druga”, kaže Nagelkerken. Novi, homogeni, okean neće pogodovati čoveku. Okeani će verovatno biti prepuni prilagodljive, sitne ribe, poput gobi riba i babica, ali to nisu ribe koje ljudi vole da jedu. LJudi vole da jedu velike mesoždere, poput tune i sabljarke, upravo one vrste koje su nestale oko izvora CO2 koje je Nagelkerken posmatrao. Homo sapijens je, međutim, dovoljno prilagodljiv da se snađe u gotovo svakoj sredini. “Mi smo kao bubašvabe”, kaže Kristofer Dik, evolucioni genetičar koji proučava tropsko drveće na Univerzietu Mičigen. “Mislim da ćemo opstati. Doživećemo katastrofu koju smo stvorili.” A da li ćemo doživeti obnavljanje? Možda ne. Da bi se okeani prilagodili novoj klimi i ponovo bili produktivni kao danas biće potrebno više od nekoliko generacija, smatra Lagelkerken. “Možda ćete morati da čekate oko 10.000 godina.” U skladu s tim, možda nas već odavno neće biti kada područje Amazona počne da liči na složene šumske sisteme kakvi danas postoje.
Pročitajte još:MISTERIJA NESTALOG NACISTIČOG VOZA SA ZLATOM: Šta se do sada saznalo?NEVEROVATNO: Šaolin monah hoda po vodi – pretrčao 125 metara! (VIDEO)
Izvor: theatlantic.com, Blic
