Pravda

I nema tu ništa novo. Odavno Vuk Drašković i Čedomir Jovanović smatraju da je članstvo u ovoj alijansi naša ulaznica za Evropsku uniju. Od aprila, političarima koji zagovaraju i atlantski put Srbije pridružio se i Boris Tadić, rekavši da će Srbija u budućnosti „ozbiljno morati da razmotri mogućnost posebnih saveza sa NATO, možda čak i punopravno članstvo”. Da li je pojačano medijsko lobiranje za NATO, uprkos proglašenoj vojnoj neutralnosti Srbije, nešto što i vlast priželjkuje, ali ne sme javno da kaže? Lider SPO-a već naslovom svog teksta u „Danasu” poručio je 5. avgusta „U NATO, odmah”, pišući kako Srbija treba da odluči hoće li biti „za stolom ili na meniju”. Desetak dana kasnije, Jovanović je u autorskom članku za „Vreme”, nazvanom „Vreme je da postanemo racionalni”, naveo da Srbija mora u Severnoatlantski pakt kako ne bi postala „ruski geto”. NJihova zalaganja dolaze u trenutku kad raste pretnja ISIL-a Zapadu, izbeglička kriza drma Evropu, a NATO najavljuje širenje ka Istoku. Istovremeno, DŽeremi Korbin, kandidat za predsednika engleskih laburista, oštro kritikuje „humanitarne intervencije” alijanse, a češki vicepremijer Andrej Babiš traži angažovanje NATO-a u zaštiti granica od migranata i izbeglica. Za analitičara Đorđa Vukadinovića, Jovanović, Drašković i Tadić su „ledolomci” ili „bojni ovnovi” koji treba da probiju tvrđavu otpora i alergije javnosti na temu NATO-a. Oni nemaju neposrednu političku korist od iznošenja takvih stavova, koji im čak možda i štete, ali računaju na neku srednjoročnu ili dugoročnu dobit, kaže Vukadinović. To se, dodaje, pre svega odnosi na sticanje poena koji će ih učiniti potencijalnom „glavnom opozicijom” u budućnosti, uz usputno preporučivanje samih sebe određenim stranim centrima moći. „NJihova uloga za sada nije toliko da promovišu članstvo u NATO-u, već da budu deo šire kampanje ’normalizacije’ te teme tako da se javnost navikne na njenu legitimnost. Što se vlasti tiče, njoj ta inicijativa ne smeta previše, jer su sva trojica pomenutih političara isuviše marginalni”, ističe glavni urednik „Nove srpske političke misli”. Štaviše, dodaje on, osim pojedinačnih islamofoba koji podstiču preveliki strah od izbeglica, vlast sada ima i neku vrstu „NATO ekstremizma”, pred kojom će delovati umerenije i tolerantnije u odnosu na jedne i druge. Istovremeno, na spoljnopolitičkom planu, vlast će bar još neko vreme „simulirati pomalo titoističku sredinu, iako je u suštini mnogo bliža ovom drugom, zapadnom polu”. Da stavovi ovih političara mogu da budu „probni balon” za javnost ocenjuje i Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku, koja kaže da Srbija svakako nije rekla poslednju reč na temu Severnoatlantskog pakta. „Ovi političari koji se zalažu za članstvo u NATO-u mogu o tome da otvorenije govore, jer nemaju tu vrstu političke odgovornosti od koje bi im zavisio rejting. Aktuelnoj vladi ne smetaju glasovi koji promovišu tu ideju, čak ni u smislu da prave poseban otklon od njih, ali im odgovara da ne budu akteri te priče”, kaže Joksimovićeva. Ključna tri argumenta za Srbiju u NATO-u, po Jovanoviću i u Draškoviću, jesu: svetska geopolitička situacija (zbijanje redova SAD i Zapadne Evrope pred ISIL-om kao zajedničkim neprijateljem), celina evroatlantskih integracija (ne može se u EU bez članstva u NATO-u i obratno) i regionalne okolnosti (sve okolne države su u NATO-u ili žele da mu se priključe). Prva dva argumenta, smatra Vukadinović, imaju određenu težinu i smisao, ali „samo pod pretpostavkom da vam je EU cilj po svaku cenu i da želite da učestvujete u američkoj koaliciji protiv Islamske države”. Treći argument je najproblematičniji, dodaje on, iako veruje da će se u nekom trenutku premijer Vučić pozvati upravo na njega. „Uostalom, nijedna zemlja iz regiona nije imala iskustvo rata protiv NATO-a poput Srbije. A ako je NATO miroljubiva organizacija, kao što kažu, a mi smo okruženi njime, onda nema ko da nas ugrožava”, kaže Vukadinović.

Pročitajte još:REKLA IM JE ISTINU: Pogledajte šta je Le Penova rekla Francuzima o migrantima!EKSKLUZIVNI SNIMCI VEŽBE „SLOVENSKO BRATSTVO“: Ovako rokaju Srbi, Rusi i Belorusi

Za Aleksandru Joksimović „prirodno je i spontano da neko kome je članstvo u EU spoljnopolitički cilj, tom cilju upodobi i svoje bezbednosne okvire”. „Iz pozicije zvanične vojne neutralnosti Srbije i odsustva potpune saglasnosti sa zajedničkom bezbednosnom politikom EU, sada nije realno da se bilo ko iz aktuelne vlade javno deklariše za članstvo u NATO-u. Ipak, postoje signali o sve tešnjoj saradnji Srbije i Severnoatlantskog pakta”, kaže Joksimovićeva. Ti signali, dodaje ona, jesu učešće ministra odbrane na samitu NATO-a i potpisivanje IPAP-a, kao najvišeg stepena saradnje s NATO za zemlje koje nisu članice. Tu je i podrška Srbije borbi protiv terorizma i predstojeće učešće premijera Vučića na samitu u NJujorku. Izvor: Politika (Dimitrije Bukvić)