Pravda

Kao što je poznato, Krim se vratio u sastav Rusije usled događaja iz februara-marta 2014. godine, koji su dobili naziv „Krimsko proleće“. Taj vremenski odsečak je, prema istorijskim merilima, bio ništavno mali, ali je postao sudbonosan za Krim i, po svoj prilici, čitavu našu neizmernu zemlju. Glavni uzrok povratka Krima u okrilje Rusije predstavljao je antidržavni prevrat u Kijevu, tokom koga su na vlast u zemlji oružanim putem došle vođe Majdana. U tim uslovima je kurs za ulazak u Rusku Federaciju za Krim postao spasonosan i bezalternativan. Antirusko keženje osvajača kijevske vlasti pružilo je žiteljima Krima jasnu spoznaju da je dalji ostanak u sastavu ukrajinske države nemoguć. Krimljani su shvatili da je ranija Ukrajina, koja je kako-tako zadovoljavala sve, prestala da postoji kao država. Umesto nje nastala je sasvim drugačija Ukrajina, sa banderovskim panteonom heroja i spremnošću za samopregorno izvršavanje svih naredbi s one strane okeana. NJena nacionalna ideja je da služi kao odskočna daska protiv Rusije. Osvežićemo u sećanju najizrazitije trenutke uoči i tokom „Krmskog proleća“. Bojovnici Evromajdana napali su 20. februara u Čerkaskoj oblasti kolonu autobusa sa krimskim aktivistima koji su se vraćali iz Kijeva sa mitinga podrške zakonitom predsedniku Ukrajine Viktoru Janukoviču. Ekstremisti su palili autobuse Krimljana, pucali po ljudima i prebijali ih, usled čega je nekoliko desetina ljudi netragom nestalo. Taj incident konačno je uverio deo krimskih političkih krugova i pretežnu većinu stanovništva u to da, ako vlast preuzmu lideri Majdana, nevolja neće mimoići Krim. Sporazum o regulisanju krize u Ukrajini potpisan je 21. februara, a već sutradan je došlo do državnog prevrata. Vrhovna rada je, kao prvo, ukinula zakon o regionalnim jezicima, a položaje u „privremenoj vladi“ zauzeli su ultranacionalisti i marionete SAD. To je na Krimu i u jugoistočnim oblastima Ukrajine primljeno s velikim ogorčenjem. Već 23. februara započela je aktivna faza „Krimskog proleća“. Glavni događaj toga dana postao je veliki narodni zbor u Sevastopolju. Na središni gradski trg, koji nosi ime ruskog admirala Nahimova, izašlo je preko 20.000 žitelja Sevastopolja, zabrinutih za dalju sudbinu grada i spremnih da ustanu u njegovu odbranu. Miting je predstavljao svojevrsno narodno veće na kome su građani izabrali „narodnog gradonačelnika“ – u gradu poznatog i poštovanog preduzetnika Alekseja Čalija. Sem toga, učesnici mitinga „narodne volje“ objavili su da ne priznaju uzurpatore ukrajinske vlasti, odbijaju da plaćuju poreze Kijevu i potčinjavaju miliciju novoizabranoj gradskoj vlasti. Sevastopoljski narodni zbor označio je neposredan početak „Krimskog proleća“. Do vrhunca političkog sučeljavanja na Krimu došlo je 26. februara. Tog dana su u Simferopolju pred zidovima krimske skupštine tatarski ekstremisti, skupa sa pristiglim bojovnicima ukrajinskog Desnog sektora, izazvali sukob sa mirno nastrojenim Krimljanima, koji su se izjašnjavali za ponovno ujedinjenje sa Rusijom. Mnogi od njih su povređeni, a dvoje je umrlo. Na sreću, ti događaji nisu prerasli u opsežan međunacionalni sukob. Veliku zaslugu za to imaju ruski vojnici, koji su jutro posle sukoba zauzeli zgrade glavnih republičkih organa vlasti, skinuvši s njih ukrajinske zastave i istakavši ruske. Istog dana se Krimska skupština okupila na vanredno zasedanje, na kome je donela odluku o održavanju referenduma i imenovala Sergeja Aksjonova za novog predsednika vlade Krima. Obraćam pažnju na to da je odluku o održavanju referenduma doneo legalni predstavnički organ vlasti Krima – Vrhovni sovjet, izabran sasvim u skladu sa ukrajinskim izbornim zakonodavstvom. Potonjih dana su ruski vojnici, koje su nazvali „ljubaznim ljudima“, zajedno sa odredima krimskih družina (dobrovoljnih društava za održavanje javnog reda i mira; prim. prev.) uspostavljali kontrolu nad strateškim objektima krimske infrastrukture. Takođe su blokirali ukrajinske vojne jedinice i baze, samim tim obezbedivši mirno razoružavanje i izvođenje ukrajinskih vojnih lica iz Krima. Tako je prelazak Krima u okrilje Rusije izveden bez ijednog ispaljenog metka. Primetiću da je odluku Vladimira Putina o primeni oružanih snaga za obezbeđivanje reda i mira na Krimu podržao Janukovič, koji je u tom trenutku već pobegao iz Ukrajine, ali je de jure i dalje bio njen zakoniti predsednik. Vrhovni sovjet Krima doneo je 6. marta odluku o ulasku u sastav Ruske Federacije, a 11. marta deklaraciju o nezavisnosti Autonomne Republike Krim i grada Sevastopolja. Ali to su bili tek pripremni koraci za buduće ponovno ujedinjenje sa Rusijom. Konačan odgovor na to pitanje trebalo je da daju stanovništvo Krima i rukovodstvo Ruske Federacije. I eto, 16. marta na Krimu je održan sudbonosni referendum, na kome je zabeležena neviđena aktivnost stanovništva. Uz izlaznost 83,1 odsto za ponovno ujedinjenje sa Rusijom izjasnila se apsolutna većina Krimljana – 96,7 odsto. U Sevastopolju je izlaznost iznosila 89,5 odsto, od čega je ulazak u Rusku Federaciju podržalo 95,6 odsto glasalih. Takav ishod referenduma bio je očekivan. Dan posle krimskog izjašnjavanja predsednik Rusije potpisao je Ukaz o priznavanju Republike Krim. A 18. marta potpisan je Sporazum o ulasku Republike Krim i grada Sevastopolja u sastav Ruske Federacije. Pre toga Vladimir Putin je nastupio u Georgijevskoj dvorani Kremlja dugim i dirljivim govorom. Krimljani i Sevastopoljci su, maltene ne dišući, slušali Putinov nastup u direktnom prenosu, a mnogima su se u očima videle suze iskrene radosti. Može se reći da je to postala završnica ponovnog ujedinjenja Krima sa Rusijom. Krimljani su načinili svoj jasan istorijski izbor u korist Rusije, a ona je primila poluostrvo u svoj zagrljaj i preuzela odgovornost za sudbinu njegovih žitelja. Zatim je započelo prelazno razdoblje, kada je Krimu predstojalo prilagođavanje ruskim standardima i normama života. Došlo je do prelaska na moskovsko vreme, rusku telefonsku kodifikaciju i obračun u rubljama. Stanovništvo je dobilo lične isprave, započela je promena dokumenata. Žitelji Krima počeli su da dobijaju plate i penzije po ruskim propisima. Sa uključivanjem Krima i Sevastopolja u sastav Rusije nestale su prepreke za već odavno potrebno preoružavanje i jačanje Crnomorske flote, koje je činila Ukrajina. U flotu su stigle prve nove podmornice i ratni brodovi, čamci i tegljači. Na poluostrvu se za stalno smestila moćna vojna grupacija kako neke usijane glave u Kijevu ne bi došle u iskušenje da „krimsko pitanje“ reše silom. Osim prijatnog trčkaranja u vezi sa promenom dokumenata, ruski Krim se suočio sa mnoštvom ozbiljnih problema, od kojih je pretežna većina ili nasleđena iz doba ukrajinske vladavine nad Krimom, ili ih je veštački stvarala ukrajinska strana posle pripajanja poluostrva Ruskoj Federaciji. U prvu kategoriju spada velika korupcija u krimskim organima vlasti i pomanjkanje kvalifikovanih kadrova, jadno stanje putne mreže i industrijskih preduzeća Krima, nerazvijenost turističkog sektora i dr. Što se tiče veštačkih problema, tu se podrazumevaju radnje ukrajinske vlasti usmerene na poremećaj životnog obezbeđenja Krima. Ukrajina je prestala da dovodi vodu za piće na poluostrvo, priređivala iznenadna isključivanja struje, pokušavala da organizuje prehrambenu blokadu Krima i ukinula železnički saobraćaj sa njim. Zavisnost regiona od Ukrajine u svim tim sferama sve donedavno bila je presudna. Ali Rusija aktivno radi na tome da Krim što je moguće bezbolnije preživi smicalice Kijeva. Započelo je bušenje novih arteških bunara, počele su da se uvode tehnologije desalinizacije morske vode. Na poluostrvo su prebačene mobilne elektrane, radi se na izgradnji dve nove termoelektrane i polaganju energetskog kabla po dnu Kerčenskog moreuza. U krimskim prodavnicama sada su većinom ruske namirnice i roba, a saobraćaj je preorijentisan na vazdušni i vodni. Najzad, započeta je izgradnja mosta preko Kerčenskog moreuza, koji će povezati Krimsko poluostrvo i ostalu Rusiju u jedinstveni neprekidni saobraćajni sistem. Još jedan složen problem za Rusiju na Krimu predstavlja uspostavljanje odnosa sa krimskim Tatarima. Pretežna većina tog naroda isprva je neprijateljski ili zabrinuto primila pripajanje poluostrva Rusiji. Do takve reakcije došlo je usled toga što je neregistrovana ekstremistička krimskotatarska organizacija Medžlis preko 20 godina zaredom okretala svoje sunarodnike protiv ruskog stanovništva Krima i Rusije kao države. Prilike otežava to što SAD i Ukrajina pokušavaju da igraju na tatarsku kartu protiv Rusije. Često im ide naruku i Turska. Cilj je da se Moskva i Tatari čeono sudare, da se na Krimu isprovocira međuetnički sukob, za koji će biti okrivljen Kremlj. Uostalom, u poslednje vreme prilike se menjaju nabolje. Redovi pristalica nelegalnog Medžlisa se proređuju, članovi njegove vrhuške postaju marginalci. Istovremeno, raste broj i uticaj krimskotatarskih lidera i organizacija novog tipa – okrenutih saradnji sa ruskom vlašću u ime mirnog saživota i procvata na višenacionalnom Krimu. Glavni razlog pozitivnih promena je u tome što je Rusija konkretnim delima dokazala svoju spremnost da uzme u obzir potrebe krimskih Tatara i rešava njihove nasušne probleme. * * * Nije tajna da je objedinjeni Zapad otpočeo protiv Rusije opsežan informacioni rat. Krim predstavlja pogodnu metu informacionih napada na rusku državu. Upravo zato se zapadna javna glasila aktivno bave proizvodnjom i širenjem laži o prilikama na poluostrvu. Krim prikazuju kao ekonomski depresivni region, zonu opasnu po život, carstvo terora i totalnog kršenja ljudskih prava. Neću sada da opovrgavam sve te mitove, kojih se već namnožilo tušta i tma. Umesto toga, pozivam srpske prijatelje koje zanima da saznaju istinu neka posete naš kraj, upoznaju Krimljane i sami shvate šta je zapravo ruski Krim. Nije slučajno što postoji izreka: „Bolje je jednom videti nego sto puta čuti“. Naposletku bih želeo da pozovem srpske kolege neka razmotre mogućnost uspostavljanja veza sa Krimom uz pomoć mehanizama međuregionalne saradnje i „narodne diplomatije“. Upravo takvi formati uspostavljanja međunarodnih mostova izgledaju prihvatljivi u uslovima kada se zvanični Beograd uzdržava od priznanja ruskog statusa Krima, strahujući od reakcije Evropske unije i SAD. Na kraju krajeva, ako su italijanska provincija Ređo Kalabrija i grčki grad Aspropirgos uzmogli da uspostave odnose pobratimstva i saradnje sa krimskim gradovima Kerč i Teodosija, šta nas sprečava da uspostavimo slične veze između Krima i srpskih regiona? Napomena: Autor je politički analitičar sa Krima. Ovo je autorizovan tekst njegovog nastupa na konferenciji u okviru međunarodnog seminara „Kulturna diplomatija i saradnja srpske i ruske omladine u kulturnoj sferi“, održanog 21-23. avgusta u Nišu.

Pročitajte još:Kineske rakete i dalje tajna za Zapad„Amerikanci se ozbiljno pripremaju za rat“

Izvor: Novi Standard