Ukazom predsednika Rusije 4. septembra 2006. godine utvrđen je praznik nuklearnih snaga. Moguće je da je upravo Taj dan pre tačno devet godina postao prelomna tačka nove ruske spoljnopolitičke doktrine, koja je proizlazila ne iz romantične post-perestrojske ideje o nenuklearnoj budućnosti sveta, već iz svesti o neminovnosti američkog pritiska na Rusiju i neophodnosti da Rusija zaštiti svoje interese. Piše: Vladimir LEPJOHIN
Nedavno sam ocenio da „plod Trećeg svetskog rata neće biti samo preraspodela globalnih tržišta, već i izmena statusa svetske valute i formiranje novog sistema kontrole nad Sistemom federalnih rezervi SAD i ostalim sličnim institucijama“. Ponavljam: svetski valutni rat, u čijem centru se nalaze SAD, uveliko se vodi. Stvari tako stoje da je, na primer, DŽordž Soroš pre nekoliko meseci izjavio da postoji mogućnost eskalacije takozvanog valutnog rata u novi i totalni svetski rat između SAD i Kine. Soroš je samo logično ukazao na ključne faktore savremenih svetskih konfrontacija i na rivalstvo između SAD i Kine za kontrolu nad globalnim finansijskim sistemom koje će se zaista samo povećavati. Međutim, pošto gubi rat za monopolsku kontrolu nad emisijom rezervne valute, a u velikom broju drugih zemalja (Rusija, Iran, Indija, Kina, Vijetnam, Venecuela, Meksiko, Indonezija, itd) - i borbu za kontrolu nad snabdevanjem energentima, Stejt department, po svemu sudeći, prelazi na osvajanje drugim oblastima. Ne samo na
NBIC-tehnologije sa pokušajem pronalaska „eliksira večnog života“ i konstruisanjem biološkog superoružja, već i na atomsku energetiku i, povezanu sa njom, proizvodnju ofanzivnog nuklearnog oružja nove generacije. Uveren sam da propust u uspostavljanju kontrole nad finansijskim sektorom i u energetici američki stratezi nastoje da kompenzuju privatizacijom tehnologija za proizvodnju jeftine i efikasne energije (i, na osnovu nje novog superoružja) iz uranijuma-238, čije su rezerve u svetu - za razliku od uranijuma-235 koji se trentutno koristi u proizvodnji nuklearne energije - neograničene. Samim tim, u centru pažnje SAD, dakle - i u centru buduće globalne konfrontacije, nije Kina, kao „fabrika 21. veka“ već, pre svega, Rusija sa svojim nuklearnim tehnologijama. Imajte na umu da danas standardnu nuklearnu bombu može proizvesti oko četrdeset zemalja. Ova mogućnost definitivno zastrašuje Ameriku čiji političari shvataju ka kome u bliskoj budućnosti može biti usmeren gnev većine zemalja, sposobnih da tajno proizvedu i isporuče primitivne nuklearne bojeve glave sa satnim mehanizmom na obale SAD. U takvoj situaciji, američke elite sve više teže ostvarivanju monopola nad nekim revolucionarnim tehnologijama za kontrolu termonuklearne sinteze, kao i nad proizvodnjom kompaktnih akceleratora visoke energije i sredstava ranog raketnog upozoravanja. Rusija je jedina zemlja koja danas poseduje sve te tehnologije. I ima ih, kako kažu, ne samo na papiru, već i u delimično realizovanom obliku (reč je, u prvom redu, o razvoju nuklearnog reaktora četvrte generacije „Brest“ i još nekim projektima). Sposobnost polukolonijalne i gotovo uništene, sa „pocepanom na komade ekonomijom“ (kako tvrdi Obama) države da proizvede intelektualni proizvod, koji ne može sebi da priušti ni supersila poput Sjedinjenih Država, svakako, žestoko iritira američke stratege. To ih ljuti i istovremeno zastrašuje, jer raspolažući tehnologijama za kontrolu termonuklearne reakcije, Rusija potencijalno može kontrolisati reaktore američkih nosača aviona, nuklearnih elektrana i, što je za njih najgore - može imati kontrolu nad američkim balističkim raketama sa nuklearnim bojevim glavama. U skladu sa doktrinom američke „izuzetnosti“, takvom tehnologijom - koja bi omogućila Stejt departmentu da kontorliše planetu, mora raspolagati samo Amerika. Zbog toga Rusija mora biti „pocepana na komadiće“, ali ovaj put ne samo ekonomski. I tek posle toga će - kako izgleda veruju u Vašingtonu - biti moguća konačna raspodela sveta po njihovom scenariju. SAD bi apsolutno mogle ostvariti svoju zamisao o ponovnoj izgradnji unipolarnog sveta kad bi imale strpljenja i kreirale kompetentnu politiku u odnosu na istu tu Rusiju. Amerikanci su imali priliku da postepeno svare Rusiju putem odgovarajuće investicione politike i organizacijom dijaloga, na koji su u našoj zemlji uvek bili spremni, ne samo elita i kreativna klasa, već i široke narodne mase. Na početku svojih mandata su administracije Klintona i Buša čak pravile, generalno gledano, ispravne korake. U jesen 2001. godine, Rusija je uključena u sastav Međunarodne antiterorističke koalicije na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama. Vašington je pojačao saradnju sa Rusijom u informacionim, kosmičkim i drugim oblastima. Po nalogu Stejt departmana, Ruska Federacija je uključena i u
G7. Očigledno Rusija u tom trenutku nije predstavljala za SAD ni najmanju pretnju. A onda „odjednom“: iracionalna potreba SAD da u Rusiji vide neprijatelja, što se može objasniti samo jednim - patološkom nesposobnošću SAD da ostvare ravnopravno partnerstvo. Čini se da su za vreme Obamine vladavne SAD namerno otišle predaleko u pitanjima koja su za Rusiju ne samo osetljiva (kao što je, na primer, širenje
NATO-a na Istok), već i superosetljiva - kao što je instaliranje protivraketne odbrane na ruskim granicama, organizovanje državnog udara u Ukrajini i otvoreno podrivanje sistema u samoj Rusiji finansiranjem opozicije i antivladinih „nevladinih“ organizacija (NVO). Stvari su stigle i do toga da je Obamina administracija uvela protiv Moskve ekonomske sankcije i svrstala Rusiju u jednu od tri glavne pretnje svetu - zajedno sa Ebola virusom i Islamskom državom, faktički imenujući Rusiju za glavnog neprijatelja, popunivši tako sve brojniji tabor svojih protivnika. Objektivno, geopolitički rivali Sjedinjenih Američkih Država danas su - Kina i Indija, Brazil i Indonezija, Vijetnam i Iran. Tu je takođe ceo niz rastućih azijskih, latinoameričkih, pa čak i - s obzirom na nedavne događaje - evropskih zemalja, uključujući i Nemačku koja se (krivicom SAD) našla na ivici ozbiljne unutrašnje političke krize. Ali, Obamina administracija, po svemu sudeći, svet vidi drugačije. Praveći od Rusije svog prijatelja, Sjedinjene Države su lako mogle završiti formiranje novog svetskog poretka sa centrom u Vašingtonu. Međutim, praveći od nje neprijatelja, Stejt department je promenio odnos snaga u svetu, posejao sumnje u održivost svog predloženog svetskog poretka, čak i među saveznicima. „Najveći problem Amerike u tome je što imamo zategnute odnose sa svim ostalim članicama svetske zajednice“, - rekao je pre neki dan američki poslovni magnat i predsednički kandidat Donald Tramp. Naravno, u američkom establišmentu (uglavnom među republikancima) postoje ljudi koji su svesni Obamine nesposobnosti i činjenice da je zadržavanje globalne hegemonije moguće samo preko dobijanja na korišćenje čarobnog štapića kako, čini se, oni i vide novo superoružje. Zato su pogledi nekih američkih političara ponovo ustremljeni ka Rusiji, sa kojom se ne treba svađati, već „družiti“,... da bi, još jednom uspavavši budnost ruske elite laskanjem i obećanjima, izvukli iz nje krajnje važne tehnologije. Rusija iz Sjedinjenih Američkih Država već dobija signale za obnavljanje odnosa, izjavio je prošle nedelje ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov. Ne sumnjam da ti signali dolaze od onog dela republikanaca, koji, za razliku od demokrata i republikanske galerije na čelu sa Mekejnom, još nije lišen sposobnosti strateškog razmišljanja.