NJihov razgovor prenosimo u celosti.
- Igore Ivanoviću,kako si uopšte došao na pomisao da odeš u Srbiju da ratuješ? - Prilično nestandardno.Vratili smo se iz Pridnjestrovlja. Naša grupa imala je gubitke. Tamo je poginuo moj drug Andrej Ciganov, ali ipak smo ostali manje-više usklađena jedinica. Momci iz naše jedinice nisu se naratovali i izgarali su od želje da i dalje služe ruskoj ideji. Pošto je u to vreme gorelo u Bosni, u Srpskoj Krajini, mnogi su još dok su bili u Pridnjestrovlju nameravali da krenu u odbranu braće Slovena i pravoslavlja. Između ostalog, takve ideje imao je Gena Volosnjikov, komandir naše grupe u Pridnjestrovlju (on je sada zamenik rukovodioca filijale Novorusije u Novosibirsku). Slično se izjašnjavao i Ženja Skripnjik (isti je Prapor) koji mi je sada zamenik u pokretu „Novorusija“, i sa kojim sam zajedno prošao Krim, Slavjansk i Donjeck. Istu nameru imali su Olga, koja je bila bolničarka našeg voda,i Viktor,borac iz Talina. Olga je preko svojih kontakata kod komunista našla vezu sa Srbima. Ona se od samog početka bavila tim pitanjem, vodila sve te stvari. Momci su se preko njenih kontakata sretali sa poslanicima tada još Vrhovnog sovjeta (pre nego što je pucano u njega). U to vreme su Ženja i Vića odlučili da odu u Abhaziju, pošto se stvar sa Jugoslavijom otezala, nikako da dobijemo potrebna dokumenta. Gena je posle izvesnog vremena otputovao u zavičaj u Novosibirsk, a meni su naložili da u međuvremenu vodim te stvari – održavam kontakt sa poslanikom Vrhovnog sovjeta koji se tim pitanjem bavio. Tako je ispalo da je Vića u Abhaziji poginuo – nastradao u eksploziji, Ženja je bio ranjen, prilično ozbiljno kontuzovan, dok Gena nije mrdao iz Novosibirska. Ispadalo je da nema ko ni da pođe. Pritom su mene pozvali u Beli dom (Belu kuću Rusi zovu Beli dom, a tako zovu i zgradu Vrhovnog sovjeta, sada zgradu Vlade RF) i rekli mi kako, eto, postoji čovek spreman da vam pomogne oko slanja u svojstvu dobrovoljaca – gde su ljudi? A ljudi zapravo nema! Za mene je motiv bio: „Kako to? – Onda treba da odgovorim umesto svog druga“. Tako sam morao ja sam da krenem, iako, istinu govoreći, prvobitno nisam nameravao. Nisam mislio da je to naš rat. Ipak,formalno sam shvatao da su nam Srbi braća, i to ne samo po slovenskoj suštini nego i po pravoslavnoj veri. Znao sam da se na njih vrši agresija. Znao sam da su ti protiv kojih oni ratuju – i neprijatelji Rusije. Tako sam, iz osećaja dužnosti, krenuo u Bosanski rat da ratujem. Upoznali su me sa budućim komandirom jedinice. Zajedno sa njim porazgovarali smo sa Jaroslavom Jastrebovom – to je pseudonim čoveka koji je imao od Srba ovlašćenja da prima dobrovoljce. I tako sam posle izvesnog vremena krenuo u Srbiju. Čak sam i pasoš sačuvao sa službenom vizom.
Da li bi mogao dati kratku karakteristiku Drugog ruskog dobrovoljačkog odreda u kome si ratovao? - Po mom mišljenju, to je bila odlična ćelija na osnovu koje se mogla izgraditi velika, jaka i ideološki motivisana dobrovoljačka jedinica. Iz niza razloga do toga nije došlo i ćelija je posle pretrpljenih gubitaka počela da propada, u prvom redu u moralnom pogledu. Bili smo vrlo nestručni, izuzev Edika Smirnova, koga znaš. U prvo vreme on je, po svoj prilici, bio jedini profesionalac u našim redovima.Od nas se mogla pripremiti vrlo jaka jedinica. Ali nije tako ispalo.
A sa vojno-operativnog stanovišta kako se može oceniti kvalitet odreda? - Svi smo mi bili diletanti, ali smo svi zaista hteli da ratujemo, verovatno čak i više nego oni Srbi koji su nas tada okruživali. I sam si to video. I mi smo izvršavali one zadatke koje u tom kraju, u Višegradu, više niko nije mogao da izvrši. Niko osim nas nije mogao da vrši izviđanje. Sa tog stanovišta – mi smo bili jedinica sa najvećom borbenom sposobnošću u Drugoj Podrinskoj lakoj pešadijskoj brigadi. U poređenju sa drugim odredima (bez obzira na njihovu brojnost) naša delotvornost je bila kudikamo veća.
Ispričaj o nekoj borbi u kojoj si učestvovao. - Od onih u kojima sam zajedno sa tobom učestvovao?
Pa, na primer, opiši prvi boj odreda... - Krenuli smo 4. novembra u izviđanje, ne sećam se koje po redu: drugo ili treće, u planine. Kroz vrlo gustu maglu penjali smo se noću kozjom stazom od višegradske elektrane na Budkove stene. Na pola puta obreli smo se u takvoj magli da se ispružena ruka nije videla. Takva magla trajala je sve do jutra, i nismo najbolje shvatali gde se nalazimo. Bilo je jako teško primeniti kartu na te vijugave planinske staze. Izbili smo otprilike u rejonu Budkovih stena pored Đankića...
Ne,nisu to bili Đankići nego selo Holijaci – Orlova gora... A dole je selo Nezuci. - Da, tamo je selo rečicom podeljeno na dva dela, a bliže su Nezuci. Izbili smo kod tih Nezuca. Kasnije, kada je taj rejon već zauzela Višegradska brigada, shvatio sam da smo u magli faktički zaobišli njihove položaje – banuli smo bukvalno između njihovih drveno-zemljanih vatrenih tačaka. Mi nismo videli njih, oni nisu videli nas. Prošli smo sasvim blizu njih, stigli u njihovu pozadinu i obreli se između njihovih položaja i sela. Kada se magla razišla, počeli smo da razmišljamo šta dalje da radimo. Nikako nismo mogli da se orijentišemo, i As je krenuo u izviđanje dole, u selo. Tamo su ga primetili, posle čega se As vratio i opet je za nas započela neodređenost. Naređenja nismo dobijali. Prosto smo sedeli i čekali. U tom trenutku se (kako se potom ispostavilo) sa protivničkih položaja prema nama uputila patrola: dvojica automatičara u polucivilnoj odeći krenula su pravo na nas. A pošto je to bilo početkom novembra i lišće sa žbunja već je pootpadalo, a mi smo bili odeveni u prilično upadljivu jugoslovensku maskirnu uniformu, prirodno, posle izvesnog vremena su nas primetili, sa pedesetak metara. A tu dvojicu video sam samo ja. As ih nije video, on se nalazio nešto po strani, iza kamena. Hteo sam da ih pustim da priđu bliže, pokazao sam Asu znacima pravac i da dolaze dvojica. Uhvatila me je borbena drhtavica, adrenalin mi je udario u glavu. Prvi put sam bio u prilici da pucam u ljude kada ih vidim. U Pridnjestrovlju ih nisam video na nišanskoj mušici. Tamo sam pucao na bleske. Oni su me primetili, počeli da viču i pokazuju na mene. Otvorio sam vatru na njih, ko zna zašto dugim rafalima (zbog neiskustva i neumeća). Jednog sam pogodio a drugog nisam, i on je otvorio vatru na mene, isto dugim rafalima. NJegovi meci padali su sasvim blizu, odbijali se od kamenja. Leteli su kamenčići, grane, ispucao je čitav okvir u mene i nije me pogodio. Izgleda da je bio isti onakav „iskusan“ borac kao i ja. Posle toga smo počeli da se okupljamo na grebenu, i na nas je otvorena vatra iz pozadine. S istog onog položaja pored koga smo noćas prošli, iz drveno-zemljane vatrene tačke, za koju se ispostavilo da je 80-100 metara od nas. Na nas su pucali iz snajperskih pušaka Dragunova, iz automatskih pušaka, a mi nismo shvatali odakle. Vatrena tačka je bila izvrsno maskirana (potom sam je razgledao). Mora se priznati neprijateljima – dobro su gradili fortifikacione objekte, dobro se ukopavali i izvrsno maskirali svoje vatrene tačke. Ne videći protivnika, prosto smo se smestili duž grebena i otvorili vatru, tukući mimo cilja. Ja sam pucao na onu stranu gde sam poslednji put video neprijateljsku patrolu. Potom sam na istu stranu ispalio četiri tromblona. As je pokušao da pozove srpsku minobacačku vatru. Srbi su počeli da gađaju kud bilo, i paljba je prestala. Najverovatnije je jedna mina eksplodirala u blizini muslimanskih položaja i oni su se posakrivali u rovove. Pokušali smo da promenimo položaj, i smesta ponovo dospeli pod vatru. Trčali smo po vrhu grebena – prvi je trčao As, za njim Andrej (potom je poginuo), za njim sam trčao ja, a na kraju je bio Valjera „Pričnjik“, koji je takođe potom poginuo. Pričnjikom su ga nazvali zbog toga što je jako mnogo pričao i brzo naučio srpski u bolnici. Protrčavajući pored stene prljavo bele boje, videli smo kako meci unaokolo bukvalno izbijaju iskre iz kamena i dižu prašinu. Gađali su me, ali pošto su strelci bili isti onakvi vojnici narodne odbrane kao i mi, nisu me pogodili. Čuo sam zvonko coktanje metaka, a potom mek mljaskav zvuk. U stotinki magnovenja shvatio sam da je pogođen živ čovek. Okrenuo sam se i spazio Valjeru kako pritiska rukom lice. Sinulo mi je – pogođen je u glavu – gotov je! Upitao sam ga da li je ranjen? Klimnuo mi je glavom. Upitao sam ga može li da trči, opet mi je klimnuo glavom, i sjurili smo se nadole. Onda sam ga propustio napred, a ja sam zalegao iza žbuna da pokrivam povlačenje grupe. Posle toga sam grupu izgubio iz vida. Neko vreme držao sam na nišanu stazu koja vodi odozgo, ali niko se više nije pojavljivao. A onda je iznenada na mene pripucao snajper iz pozadine. Sa još jednog omanjeg brdašca po strani od Budkovih stena. Izgleda da mu je tamo bio položaj. On me je u upadljivoj uniformi otkrio na pozadini padine, i započeo upucavanje. Dobro je gađao, ali je bilo priliko daleko – jedno 600-700 metara, možda čak i 800. Zato nije mogao da me pogodi. Počeo sam da se kotrljam, automatičari su zapucali u mene. Prema meni je bačena granata, ali je eksplodirala pre nego što je doletela. Prilično dugo su me ganjali po padini. Bilo je to kao u akcionom filmu. Ja sam bio strelac-bacač, o ramenu sam imao karabin sa tromblonom, kojim sam se zakačio za granu i ostao da visim obešen o drvo. Oko mene meci fijuču, a ja mlataram nogama kao Pinokio. Ali na kraju sam, nekim čudom, izbio na položaj Srba. Tamo su već bili svi naši. Ja sam stigao poslednji. Valjeri je dotle već sasvim oteklo lice. Metak ga je pogodio u jedan obraz, izbio mu dva zuba i izleteo kroz drugi obraz. Imao je sreće. Tako je izgledao naš prvi borbeni okršaj i tako se pojavio prvi ranjenik u odredu.
A šta je to tromblon? Zašto si odlučio da budeš strelac-bacač? - To je puščana bomba. Načinjeni su po ranijem američkom uzorku. Bomba se stavlja na cev. Posle toga se ćorkom kao punjenjem za izbijanje ispaljuje prema protivniku i može da preleti oko 100-200 metara. Ima nekoliko vrsta: razornih, dimnih, osvetljavajućih i kumulativnih – za borbu protiv lake oklopne tehnike. Prirodno, nas su zanimali samo razorni, pošto na našoj deonici muslimani nisu imali oklopnu tehniku, i osvetljavajući. Ali njih je bilo najmanje. Bilo mi je zanimljivo u tom trenutku da budem strelac-bacač. U početku nismo imali neko teško naoružanje. Čak smo i mitraljez PK (u jugoslovenskoj varijanti se naziva M-84) dobili tek u decembru. U početku sam nosio puščane granate za automatsku pušku. Ali, pošto sam slomio kundak (ona jako trza), pomislio sam da treba puniti ćorak. Zato sam odlučio da će biti bolje ako nosim automatsku pušku sa četiri okvira kao osnovno oružje. A karabin SKS (poluautomatski karabin „Simonova“) – poluautomatsku pušku kao dodatno. Karabin je zahtevao poseban prilaz – odjednom se puni pet ćoraka u okviru, plus 10 tromblonskih granata se nosi u rancu na leđima. Na taj način, u slučaju da zatreba minimalna artiljerijska podrška, mogu da je obezbedim.
Kako je izgledao čitav komplet oružja? - Automatska puška Kalašnjikova 7,62 jugoslovenske proizvodnje, karabin SKS jugoslovenske proizvodnje, četiri ručne granate, četiri okvira za automatsku pušku i deset tromblonskih granata.
Da li je na tebe uticao planinski predeo, jesi li uspevao da izdržiš fizička opterećenja? - Nikada sebe nisam smatrao jakim, ali sam u to vreme bio u dovoljnoj meri izdržljiv. Na meni nije bilo ni mrve suvišnog sala – samo koža i žile. Teglio sam, nisam za drugima zaostajao.
Tamo si bio u prilici da prevaljuješ velika rastojanja? - Formalno, po karti, rastojanja su bila vrlo kratka. Ali pošto je teren prilično ispresecan, onda smo, na primer, penjući se na Budkove stene, po karti napredovali 200-300 m, a u stvarnosti je to bilo nekoliko kilometara teškog uspinjanja uz vrlo strme padine. Dok se pentraš, nekoliko puta se preznojiš. Dole je bilo 10-12 stepeni iznad nule, a gore – nekoliko stepeni ispod nule. Prema tome, dok se penjemo, bilo nam je vruće, a čim se popenjemo – počinjemo da se smrzavamo. Potom sam, stekavši iskustvo, počinjao da nosim sa sobom preobuku. Popenjem se, pa se preobučem. Ali tada, na početku, za takve mudrosti još nismo znali.
Kako je jugoslovensko iskustvo uticalo na tebe da postaneš ratnik? - To je bio kudikamo ozbiljniji rat od Pridnjestrovskog, u svakom pogledu. Dok sam u Pridnjestrovlju bio, uslovno rečeno – hodajuća meta, u Jugoslaviji je trebalo da postanem vojnik. Tokom mesec i po u Pridnjestrovlju mnogo puta sam bio pod vatrom, ali gotovo da nisam pucao u protivnika. A u Jugoslaviji sam morao, onako sasvim nepripremljen, da budem borac izviđačke grupe. Ako se sećaš, imali smo udžbenik vodnika (vodnika izvidnice). Pomno sam ga prostudirao. Sa Asom smo čak pokušali da izvodimo nastavu o čišćenju kuća, vršenju izviđanja, taktičkom kretanju na bojnom polju.
Ja sam zatekao jednu od takvih vežbi... - Uspeli smo da izvedemo svega dve ili tri. Ako se sećaš, imali smo dežurstva svaki drugi dan, premda su nas često dizali na uzbunu tokom odmora. Prilično smo se umarali; ne znam kako je bilo sa tobom, ali ja sam se jako zamarao.
Da, jednom smo čak istog dana triput išli u akciju.Ti si vodio dnevnik, da li je to bila tvoja obična praksa u to vreme? - Jeste, vodio sam dnevnik u Pridnjestrovlju, vodio sam dnevnik u Bosni, svakodnevno sam vodio dnevnik tokom Prvog, pa čak i tokom Drugog čečenskog rata, iako se tamo zbog vrste službene delatnosti malo toga moglo beležiti.
A koliko ti je to bilo teško da radiš? - Nimalo mi nije bilo teško. Obrnuto, bilo mi je zanimljivo. To je bilo svojevrsno smirivanje napetosti, pošto tamo nismo imali sveštenike. Nisam imao sa kim da otvoreno popričam. A svoje tajne misli, koje možda nije trebalo iznositi u razgovoru sa drugim ljudima, mogao sam da iskažem jedino dnevniku. Ja uopšte nisam pio. Tada uopšte nisam uzimao alkohol; to se pogotovo tiče rata. Zato je to za mene bilo kao da se „zatvorim“. Sat ili sat i po nešto da pišem – to mi je bio duhovni odmor.
A šta se desilo sa tim dnevnicima? - Svi su čitavi. Jedino sam u Bosanskim dnevnicima u određenom trenutku prežvrljao sva prezimena.
Konkretno ja sam dobio karakteristiku sa potpisom komandira odreda. Napisao si je ti. To je štapski posao, kako je on uopšte bio postavljen? - Nije bilo nikakvog štapskog posla zato što nije bilo štaba. Bilo nas je premalo. U vreme svog procvata odred je skupa sa ranjenima brojao oko 20 ljudi. A u stroju se retko kad nalazilo više od desetorice. Kad je bilo 12 ljudi u stroju – bio je to vrhunac aktivnosti.
Ali, ipak je bilo pokušaja da se jedinici prida manje-više postojan oblik... imali smo zastavu, imali smo naziv... - Naravno. Nacrt zastave sam ja uradio. Čak sam imao nacrt znaka odreda. Kao ljubitelj istorije i građanskog rata, težio sam stvaranju tradicije. U principu, gotovo da mi je to pošlo za rukom. Ipak je to iz niza razloga, u prvom redu zbog naše malobrojnosti, ostalo nepotrebno. Svaki naš gubitak dovodio je do sve veće potištenosti. Uzgred, iz tog razloga sam bio protiv stvaranja nacionalnih jedinica u Novorusiji. Ja nipošto ne bih okupljao Srbe u istu etničku jedinicu, upravo polazeći iz tvog i mog bosanskog iskustva. U grupi od desetorice ljudi koji se nalaze u inonacionalnom okruženju, makar ono bilo i kulturno blisko, svaki gubitak se pojmi kao tragedija i predstavlja snažan udarac na stanje duha čitavog kolektiva. Bilo bi ispravnije da su nas razbacali po 2-3 čoveka u srpske čete. Tada se gubici ruskog kolektiva ne bi tako snažno doživljavali, pošto naš dom ne bi bio sićušni odred nego velika srpska četa. Upravo tako bih postavio i kadrovski posao u Donbasu. Ali, mene više tamo nije bilo kada je stvarana srpska dobrovoljačka jedinica. A vraćajući se radu sa dokumentima, obavljao sam dužnost ađutanta odreda, u izvesnoj meri i zamenika komandira za politička pitanja. Pridajući jedinici određeni oblik, svesno i nesvesno, tada sam to činio nagonski – jačao sam duh odreda. Mi se nismo pretvarali u bandu. Počinjali smo da se osećamo, premda malenom, ali regularnom jedinicom sa svojom ideologijom. Sećaš se, Treći RDO (Ruski dobrovoljački odred) ubilo je upravo odsustvo ideologije – kada su počeli da se međusobno koškaju i džapaju. [caption id="attachment_394588" align="aligncenter" width="640"]
Igor Strelkov (Foto: cassad.net)[/caption]
Ti si dospeo u Republiku Srpsku u novembru 1992. godine. Proteklo je otprilike pola godine od početka rata. Ako poredimo taktičku situaciju s onim što se dešava u Novorusiji sa stanovišta samoorganizovanja oružanih snaga Republike Srpske i Donjecke Narodne Republike, ima li nekih sličnosti? - Ima vrlo mnogo sličnosti! Sećanje na srpsku vojsku narodne odbrane pomagalo mi je da ne ponavljam to gorko iskustvo. Težio sam tome da se u vojsci narodne odbrane odmah stvori upravo vojna disciplina. Šta je ubijalo srpsku vojsku? Odsustvo normalnog kažnjavanja i reda. Pobeći sa bojnog polja za Srbe je bilo normalna pojava (govorićemo otvoreno). Zar ne da je tako? Pa, bežali su sa bojnog polja! Bilo je gotovo nemoguće naterati ih na juriš. A zašto? Eto, sećaš se prvog boja, kada je na nas sa vrha otvorio vatru snajper. Dvojica Srba, koja su nosila sanduke sa minobacačkim granatama, pobacala su ih i pobegla. A ti i ja smo ostali. Zašto? Zato što smo tako hrabri? Ne, prosto je u nama bila usađena ta disciplina. A sećaš li se slučaja kada su odjednom poginuli komandir čete i dvojica komandira voda? Zato što su, kad je trebalo da se dižu na juriš, ustali samo oni. A svi drugi i dalje su ostali da leže. Komandiri su pokušali da ih dignu – i svu trojicu su pokosili. Ispada da su poginula trojica najhrabrijih boraca. A svi ostali, koji su se tresli od straha – pod vatrom ustajati na juriš nimalo nije lako – svi oni su preživeli. Zato što u njima nije bilo stroge discipline. Budući da su svi oni bili članovi iste zajednice, međusobno se znali, budući da su bili susedi, bliži ili dalji rođaci, oni nisu mogli da se uzdignu na viši stepen odnosa – izvan granica te seoske zajednice. Nisu mogli da svoje suseljane, rođake i susede ozbiljno kažnjavaju zbog kukavičluka, neodlučnosti i ostalih zlodela. U Novorusiji sam se trudio da to smesta izbegnem. I u dotičnom slučaju išlo mi je naruku to što ja nisam bio odatle.
Seoski rođaci me navode na pomisao da je tamo uslovna mobilizacija bila potpuna, za razliku od Novorusije... - Ne bih tako rekao. Jesi li video mnogo srpske omladine?
Nisam na to mislio. Za razliku od njih, u Donbasu uopšte nije bilo mobilizacije. - Čak i da sam proglasio mobilizaciju, na primer, u Slavjansku, mogao bih da primim još koju hiljadu ljudi. Ali nisam imao čime da ih nahranim, naoružam, čak ni da im dam komandire. Jer, nisam imao dovoljno oružja čak ni za dobrovoljce.
Tako je ispalo da je u srpskoj vojsci bilo oko hiljadu ruskih dobrovoljaca. U Donbasu su najmnogobrojniju dobrovoljačku dijasporu činili Srbi. Čime ta činjenica može da se objasni? - Srbi su jako mnogo ratovali. NJihova kneževina je, zahvaljujući stalnim ustancima, stekla autonomiju od Turaka početkom 19. veka. Srbi su ratoborniji, spremniji za tegobe i lišavanja. Junaštvo koje su Srbi ispoljili u vreme Prvog svetskog rata retko sa čime može da se uporedi. To je vrhunac srpske nacionalne samosvesti.
Novorusija je sada jako popularna u Srbiji, i lično ti kao čovek. Ako se pojavi mogućnost da tamo otputuješ, da li bi pristao? - Koliko ti je poznato, tamo su već počeli da hapse dobrovoljce koji su se borili za Donbas. Srbi sada imaju rukovodstvo koje ispoveda trostruki moral. Oni govore jedno, rade drugo, misle treće. Tvrde da su Rusi – „braća“, ali za ljubav svojih zapadnih gazda hapse srpske dobrovoljce. Zato sada takvo putovanje nije aktuelno. Meni se jako svidela Srbija, kada sam se tamo nalazio, bio sam ushićen srpskom gostoljubivošću, srpskom kuhinjom, lepotom planina. Sa zadovoljstvom bih otišao i u Bosnu, i u Šumadiju, posetio ona mesta koja nisam stigao zbog opterećenosti. Dok sam se tamo nalazio tokom pet meseci, izuzev kratkog odmora u Višegradu, tamo ništa čestito nisam ni video. Jedino sam stigao da svratim u rusku crkvu, gde je nagrobni spomenik Vrangelju. U hram svetog Save nisam ušao – iz nekog razloga bio je zatvoren. Ni u srpske muzeje nisam mogao da uđem. Ipak su mi ostali vrlo topli utisci. Sve što govorim povodom nedisciplinovanosti srpskih vojnika – tiče se samo organizacije (tačnije, njenog odsustva), a ne moralnih kvaliteta samih Srba. Da je u srpskoj vojsci bila ista onakva disciplina kao i u vreme Prvog svetskog rata, verovatno bi se Srbi i sada borili nimalo lošije nego njihovi preci.
Pročitajte još:Peskov: Zamrle borbe na istoku UkrajineVODI SE GLOBALNI RAT: Evropa će krvariti, Rusiju napadaju teroristi, detaljna analiza
Izvor: Russkaя vesna/ srpska.ru
