Pravda

Najveći problemi sa uspostavljanjem dobrosusedskih odnosa su sa Hrvatskom i BiH a još veći sa uspostavljanjem dobrih odnosa sa takozvanom vladom Kosova, koje – nadam se – nikada nećemo zvati dobrosusedskim. Jeste važno i korisno za Srbiju da je svet prepoznao dobre i miroljubive namere našeg premijera, ali je još važnije da naše komšije nisu. Sve ozbiljne i argumentovane procene ukazuju da na Srbiji u narednom periodu predstoji neka vrsta agresije, koja ne mora biti oružana. Poseban problem je intenzivno naoružavanje Hrvatske i realni planovi da nabavi balističke rakete kao apsolutno ofanzivno oružje. Tako naoružavanje Srbije u skladu sa potezima i ponašanjem susednih zemalja postaje neophodno i ne može se izbeći, bez obzira koliko će to da košta i koliko će usporiti naš privredni oporavak. Potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin zbog toga je u subotu doputivao u Beograd, što znači da je Vlada Srbije to shvatila i donela iznuđene ali adekvatne odluke, koje doduše još nisu sprovedene, ali svi očekuju da će uskoro biti. A šta ako agresija ne bude oružana? Da li će tada moderno oružje koje nabavimo odbraniti Srbiju? Ovde se treba prisetiti diplomatske anegdote, za koju je pitanje da li je istinita, ali svakako jeste poučna. Radi se o memoarima britanskog premijera iz 70-tih godina Edvarda Hita, koji je opisao jedan razgovor sa Titom, u kome mu je ovaj objašnjavao efikasnost strategije teritorijalne odbrane i varijante ako Jugoslaviju neko napadne sa Istoka ili sa Zapada. Navodno, britanski premijer ga je upitao: "A šta ako vas, gospodine Tito, niko ne napadne?" Upravo o tome se radi. Jugoslaviju niko spolja nije napao oružanom agresijom, ali je neoružana agresija u vidu raspirivanja nacionalizma, separatističkih težnji, naoružavanja i podsticanja građanskog rata bila toliko snažna da se Jugoslavija raspala. Iz toga treba zaključiti da samo naoružavanje Srbije neće biti dovoljno za očuvanje njene stabilnosti i prosperiteta. Štaviše, neoružana agresija na Srbiju je zbog mnogo razloga izvesnija. To nikako ne znači da Srbija ne treba da se naoruža, naprotiv, to je imperativ i garancija da oružane agresije neće biti, ali mora povesti računa i o drugim elementima svoje odbrane. Dugo proučavam rad obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, pa ipak, i pored toga, kao nekakav profesionalac, često se iznenadim koliko su važne za svaku državu i naciju. Često se iznenadim koliko posledice po državu i naciju mogu biti katastrofalne ako ove službe nisu na visini zadataka i izazova koji se pred njih postavljaju. Tu je prisutan još jedan veliki problem, takoreći nerešiv, ako se uloga i značaj ovih službi ne shvate na vreme. Za njihovo jačanje i postizanje visokog stepena efikasnosti treba mnogo vremena, koje se ne može skratiti, prvenstveno zbog obuke kadrova koji bi pojačali sistem. Za minimalnu obuku operativca potrebne su dve godine, za sticanje kakve-takve sigurnosti za samostalan rad u ovim službama treba najmanje pet, da bi neko mogao da se smatra iskusnim najmanje deset a za nekakva rukovođenja složenim obaveštajnim i kontraobaveštajnim akcijama i operacijama najmanje dvadest godina iskustva neprekidnog rada na tim poslovima. Znači, ako zapostavite naoružavanje, taj problem se može rešiti u daleko kraćem vremenu. Ako zapostavite modernizaciju i razvoj obaveštajno-bezbednosnog sistema, to nije moguće ispraviti brzo. Dimenzionisanje ovih službi ne zavisi samo od naših želja i naših budućih namera koje sigurno neće biti agresivne, nego prvenstveno od agresivnih i destruktivnih namera drugih prema nama. A da će destrukcije, ometanja, pokušaja destabilizacije i neoružane agresije biti, u to u ovoj zemlji više niko ne sumnja. I obični građani očekuju da će ih sutra nešto udariti po glavi. Ne znaju šta će to biti ali veruju da će se to dogoditi. Adekvatna zaštita je samo jak i visokoprofesionalni obaveštajno-bezbednosni sistem, koji neće biti sputan političkim ometanjima. Bezbednost i korist od jakog obaveštajno-bezbednosnog sistema nesporni su kako kod pokušaja destabilizacije metodama specijalnog rata i specijalnih dejstava, tako i tokom eventualne oružane agresije. Verujem da srpskim političarima nije potrebno objašnjavati mudrosti starije od 2.500 godina, koje su izdržale proveru tokom neverovatno dugog perioda a da ih niko nije ni korigovao a kamoli opovrgao. Ove mudrosti napisao je Sun Cu, kineski general, pre više od dva i po milenijuma a one vrede i danas. Teško onom državniku koji ih zanemari. Navešću samo dve: "Sto unci srebra potrošenih na obaveštajni rad mogu spasiti deset hiljada unci potrošenih na rat." "Ako poznaješ neprijatelja i poznaješ sebe, ne treba da se plašiš za ishod hiljadu bitaka. Ako poznaješ sebe, a ne poznaješ neprijatelja, koliko imaš pobeda toliko ćeš pretrpeti poraza. Ako ne poznaješ ni sebe ni svog neprijatelja, onda si budala i doživećeš poraz u svakoj bici". Naravno da Sun Cuua ne treba objašnjavati, ali ću ipak pokušati da preslikam njegova razmišljanja na naše trenutne uslove. Kontraobaveštajne agencije trebalo bi da nam posluže da upoznamo sebe, a obaveštajne agencije da upoznamo neprijatelja. Tek tada ćemo biti spremni za hiljadu bitaka koje nam sigurno predstoje. Može se slobodno reći da je u toku neka vrsta obaveštajne pripreme za agresiju na Srbiju koja – ponavljam – ne mora biti oružana. Šta to podrazumeva? To znači da nije u pitanju samo prikupljanje podataka potrebnih da se odrede osnovni ciljevi oružanih ili neoružanih dejstava, nego proširivanje i jačanje agenture preko koje će se izvoditi buduća destruktivna dejstva. Ako neko kaže da ta destrukcija neprestano traje, on je u pravu, ali sve to nije ništa u poređenju sa onim šta se može dogoditi ako se svi tajni punktovi stranih službi na određen signal aktiviraju u isto vreme. U sadašnjim geostrateškim uslovima i realnom okruženju ne možemo dimenzionisati obaveštajno-bezbednosni sistem u skladu sa veličinom naše zemlje. U okruženju smo NATO, koji želi da i našu teritoriju iskoristi u ofanzivnom nastupu prema Rusiji, a pored toga neke susedne zemlje pokazuju otvorene ili skrivene namere da nas podrivaju i destabilizuju. Neki od suseda nam otvoreno prete oružjem, kao na primer Hrvatska, gde njihovi funkcioneri, pa i ministri daju neprimerene i preteće izjave o balističkim raketama koje mogu dobaciti „taman do Niša“ i sl. Da li je u pitanju stvarno razmišljanje Hrvatske u tom pravcu ili obično čarkanje i zastrašivanje, po svojoj volji i po nalogu NATO, možemo samo pretpostaviti. A to nije dovoljno. Šta su pretpostavke? Ništa. Nama trebaju procene. A one mogu da se donesu samo na osnovu proverenih i relevantnih podataka. Upravo o tome se radi. Moramo znati njihove prave namere, a ne pretpostavljati. Samo jake obaveštajno-bezbednosne službe – agencije mogu razbiti našu zabrinutost i navesti nas na prave odluke. Ove službe moraju da odgovore na mnoga pitanja neophodna za donošenje pravih političkih odluka: da li su u pitanju provokacije sračunate na zastrašivanje i da nas navedu na nepotrebno trošenje novca; da li će biti agresije; kada će zapčeti; kakava je agresija u pitanju i da li će biti oružana; sa kojim ciljem – ograničenim ili radikalnim; koje snage protivnika su u pitanju; možemo li se odupreti i odbraniti sadašnjim potencijalom ili ga moramo ojačati itd, itd. U situaciji smo da razmišljamo kao male a veoma ugrožene zemlje zato što to jesmo. Kao na primer Izrael, koji jeste mala zemlja, a već pola veka ima jednu od najjačih obaveštajnih službi na svetu. Ako bi se gledao broj stanovnika i površina Izraela, to je smešno u poređenju sa SAD i Rusijom, ali poređenje njihove obaveštajne službe sa službama ovih zemalja nikome nije smešno. Niko ne tvrdi da bi naše službe – agencije trebalo da dosegnu snagu i moć čuvenog Mosada, ali smo u situaciji da vektor promena efikasnosti našeg bezbednosnog sistema bar okrenemo u tom pravcu. Trenutno smo najugroženiji na Balkanu, o našim manjinama u susednim zemljama da i ne pričamo – to je najugroženija populacija u Evropi. Ugroženija i od samih migranata iz azijskih i afričkih zemalja – ponajviše zato što pred tom činjenicom svi zatvaraju oči. Hrvatska pokazuje mišiće ne samo kao balkanska vojna sila nego i kao obaveštajna sila prvenstveno okrenuta prema Srbima i prema Srbiji, opet, da li po sopstvenoj želji ili po nalogu NATO. U stanju su da presretnu telefonski razgovor u Briselu i iskoriste ga u pograničnom obračunu sa Slovenijom. U stanju su da vrbuju srpske lidere u Hrvatskoj i upravljaju kompletnom srpskom manjinom. Da vrše tiho i neprimetno etničko čišćenje srpske manjine i ko zna šta sve ne. Postoje i realne sumnje da su prljavi prsti obaveštajnih službi Hrvatske duboko u Srbiji i otvorena pitanja: da li je kupovina i dugoročni zakup obradive zemlje u Vojvodini od strane hrvatskih firmi i tajkuna u funkciji biznisa i pozitivnog poslovanja ili je nešto drugo u pitanju; da li se brojne hrvatske firme u Srbiji koriste u obaveštajne svrhe, kao što se priča i nagađa, ili ne; da li hrvatske službe manipulišu hrvatskom manjinom u Vojvodini itd. Na ova pitanja se hitno moraju dati argumentovani odgovori. Ko na ta pitanja treba da odgovori ako ne naše obaveštajno-bezbednosne agencije? Ko drugi sem njih može da parira tako jakom ofanzivnom nastupu Hrvata ako ne ove agencije? E sada, drugo je pitanje da li one ovako dimenzionisane, organizovane i opremljene to stvarno mogu. Većina laika i stručnjaka sa kojima sam razgovarao misle da, i pored najbolje volje, ne mogu. Neophodno je njihovo jačanje, ne u skladu sa veličinom naše zemlje, nego prema stepenu ugroženosti. Nema našeg građanina koji se ovih dana nije zabrinuo kada je preko medija emitovana video-poruka u obliku drastičnih pretnji da je sada Srbija prva meta terorizma islamista u vezi sa realizacijom plana stvaranja kalifata na Balkanu. Vest je kasnije demantovana uz obrazloženja da je u pitanju podmetačina, ali niko se ne bi iznenadio i da je istinita. Interesantno je da se u tih nekoliko sati do demanta nacija „smrzla“, uozbiljila i pokazala veliku spremnost za saomodbranu. Znači, i teroristička opasnost nas prisiljava, kao i ono što je već rečeno, da moramo pojačati obaveštajno-bezbednosni sistem Srbije. I ovde će nam obaveštajni i kontraobaveštajni rad višestruko umanjiti gubitke i naterati agresivne islamiste da menjaju lokaciju i traže bezbedniji prostor za svoje krvave i bezdušne akcije. Ne može se reći da unapređenje i jačenje obaveštajno-bezbednosnih agencija treba započeti na vreme jer mi već uveliko kasnimo za susedima, pogotovo za Hrvatskom. Jačanje i unapređenje je trebalo započeti juče. Hrvatske službe sve vreme idu uzlaznom linijom, gde su uspešno povezali tri karakteristična načina rada – povezali su iskustva i način rada komunističkih službi Jugoslavije, način rada službi NATO i obaveštajna dejstva zloglasne ustaške emigracije (kao teroristički segment). Za to vreme, naše službe su stagnirale ili čak nazadovale. Kod nas se dogodio neverovatan apsurd. Kontraobaveštajne službe se dve decenije nisu bavile kontraobaveštajnim radom – nije li to neverovatan apsurd ako ove službe ne rade ono zbog čega su osnovane? Prema diktatu izvana, težište je bilo na drugim stvarima. Sada sve to treba nadoknaditi, pa i pojačati, a za to je potreban i novac i dobra volja i, što je najgore, vreme. Nije to lako nadoknaditi, na primer, radi poređenja, ista je stvar kao kod zaostajanje u elektronici. Dok dostignemo nivo suparnika, on je već otišao korak dalje. Znači, potpuno je jasno da će nam jak obaveštajno-bezbednosni sistem u slučaju oružane agresije višestruko smanjiti gubitke. U slučaju neoružane agresije ovaj sistem je još značajniji jer kao takav predstavlja nosioca borbe u tom tajnom perfidnom ratu. Jak sistem blagovremenim dostavljanjem podataka stvoriće uslove da mnoge agresivne i destruktivne namere protivnika predupredimo, neutališemo i smanjimo efekte njihovog dejstva. Da agresoru svake vrste priredimo neprijatna iznenađenja. I još nešto. Naš protivnik, bez obzira ko to bude, kako prebrojava naše naoružanje i meri našu vojnu snagu, isto tako prati i proučava naše obaveštajno-bezbednosne mogućnosti, tako da i one itekako mogu biti u funkciji odvraćanja od svake agresije, kako oružane, tako i neoružane.