Pravda

Tokom drugog svetskog rata, sovjetski (uglavnom ruski) narod je prineo žrtvu od najmanje 25 miliona ljudi, žena i dece zarad pobede nad nacizmom. Ni jedna druga zemlja u modernoj istoriji nije prolazila kroz takva iskušenja. Odmah nakon ove pobede, Rusija je zajedno s Kinom, a potom i s Kubom, pokrenula najneverovatniji i najplemenitiji projekat svih vremena: sistematsko uništavanje zapadnog kolonijalizma. Širom sveta, potlačene mase su ustale protiv evropskog i severnoameričkog varvarstva, dok je Sovjetski Savez bio spreman da postane svetionik nade za njih obezbeđujući znatnu finansijsku, ideološku i vojnu pomoć. Kako su potlačeni i ugroženi narodi, jedan za drugim sticali nezavisnost, tako je u svim prestonicama zapadnog sveta rasla sve veća mržnja prema Sovjetskom Savezu i ruskom narodu. Jer je pljačkanje „nebelih“ kontinenata smatrano prirodnim pravom „civilizovanog sveta“. U SAD i Evropi takve reči kao „kolonijalizam“ i „imperijalizam“ brzo su stekli izrazito negativnu konotaciju, barem spolja. Zbog toga bi satanizovanje SSSR-a (a pogotovo napadi na njega) zbog podrške oslobodilačkoj borbi na svim tim kontinentima, bilo kontraproduktivno. Umesto toga, pojavile su se razrađene teorije o „imperiji zla“. Rusija je uvek predstavljala „prepreku“. Ova ogromna zemlja smetala je planovima Vašingtona, Berlina, Londona i Pariza. Planovima o tom, kako staviti pod kontrolu i potom opljačkati ceo svet. No, što su postupci blagorodniji, to je prljaviji napad na njih. Rusija se uvek odlikovala neverovatnom sposobnošću da mobiliše svoje sile, koristeći sve resurse na postizanje jednog jedinstvenog, humanističkog i duboko moralnog cilja. U njenoj borbi je uvek bilo nešto sveto, nešto visoko i izuzetno važno. „Ustaj, zemljo ogromna, ustaj na smrtni boj!“ Upravo tako počinje jedna od najveličanstvenijih patriotskih pesama Drugog svetskog rata. Kada Rusija ratuje, za nju je važna samo pobeda. Po svaku cenu. www.youtube.com/watch Rusiji je sudbinski predodređeno da se bori za ceo svet. Ako vi ne verujete u sudbinu nikada nećete shvatiti čuvenu „rusku dušu“. Nije tu reč o religiji. Rusija je velikim delom anarhična i ateistična. No ona veruje u sudbu i prihvata je. Osim toga, u većini slučajeva, Rusija praktično nije imala izbora. Alternativa pobedi, bio je jedino – kraj čovečanstva. I kada se samo postojanje sveta našlo pod pretnjom, Rusija se uvek dizala – žestoka i zastrašujuća, ali u isto vreme neverovatno lepa u svom besu i odlučnosti. Ona se borila za svaki pedalj svoje zemlje, svim srcem svoga naroda. I gotovo uvek pobeđivala. Ali užasnom cenom – sahranjujući milione svojih sinova i kćeri i potapajući se u more nezamislive tuge i bola. A pored nje nikada nije bilo nikoga ko bi je utešio. Dok su još besneli požari, dok se lica koja su izgubila najbliže – majke i žene, još nisu osušila od suza, zemlju su već počinjali da pljuju, da joj se rugaju i ponižavaju verolomni zapadni režimi i njihova propaganda. NJen su heroizam omalovažavali, nad žrtvama se rugali. Tvrdili su da su milioni koji su dali život za čovečanstvo, zapravo uzalud umrli. U zamenu za heroizam Rusija nije ništa tražila, osim dve elementarne stvari: priznanje i poštovanje. Ali nikada nisu dobili ni jedno ni drugo. Sada se Rusija ponovo diže, započinje epsku borbu sa ID (monstruoznom parodijom muslimanske vere), koju je sazdao i naoružao Zapad i njegovi zlobni regionalni privesci. Rusija je bila primorana da deluje. Na kraju krajeva, ako ne ona, ko drugi? Posle vekova krstaških ratova i užasavajućeg kolonijalizma Zapada, od Bliskog Istoka, jedne od kolevki naše civilizacije, nije praktično ostalo ništa. Opljačkan i ponižen Bliski Istok, preobrazio se u bedni mozaik država-klijenata u službi Zapada. Desetine miliona ubijenih. Sve što se moglo opljačkati, opljačkano je. Socijalističke i svetovne vlasti pritisnute su uza zid i zbačene. Mnogo sam radio u tom regionu i mogu posvedočiti da, možda sa izuzetkom Afrike, u svetu nema veće žrtve pohlepe i varvarstva Zapada. Sirija i Irak, dve očajne, postradale i smrtno ranjene zemlje, obratile su se Rusiji za pomoć. I ona se odazvala. Da, naravno, ja već čujem tu kakofoniju glasova koji se čuju iz Evrope i Severne Amerike o „ruskim interesima“ i „sferi uticaja“. Zato što na Zapadu nema ničeg Svetog. I u principu ga ne može ni biti. Zato što se u sve umeša mračni sarkazam i nihilizam… Ako se Zapad ponaša kao bandit, sliku celog ostalog sveta takođe treba slikati u tim bojama i obrisima. Uostalom, Zapad nema saveznika, nema osećanja. Samo interesi. To nisam ja izmislio, meni su o tome sve iznova i iznova govorili dok sam živeo i radio u razorenim krajevima Afrike. Zato me baš briga šta pričaju u Parizu i Vašingtonu. Značajno je samo ono, što govore u Iraku, Siriji i Libanu. I ja ću vam objasniti kako tamo stoje stvari: ako odete kod berberina i kažete da ste Rus, ljudi ustaju i grleći vas zaplaču. Rusija nikada ne napada na druge zemlje, no ako se sama nađe pod udarom, njen bes može biti zastrašujući, pogotovo za vreme rata. „Ko nama s mačem dođe, od mača će i da pogine!“ – govorio je u XIII veku novgorodski knez Aleksandar Nevski. Nedavni incident s ruskim bombarderom, koga su nad Sirijom oborili turske vazduhoplovne snage, povećava rizik od šireg regionalnog rata. Turska, članica NATO pakta, teroriše ceo region: od Libije i Somalije do Iraka, Sirije i svojih sopstvenih kurdskih teritorija. Ona uništava veliki broj ljudi (uključujući i novinare), lišava milione njihovih prirodnih resursa i rasipa (u najvećoj meri novac Katara) najviše na ektremističku islamističku obuku. www.youtube.com/watch Upoznao sam Redžepa Tajipa Erdogana, pre mnogo godina, početkom 90-ih u Instambulu, kada je on još bio gradonačelnik, a ja sam „lizao svoje rane“ posle publikacije o tom kako je Zapad sistematski uništio Jugoslaviju. „Da li govorite turski?“ – jednom me je upitao. "Ne baš najbolje", odgovorio sam, "Pomalo". “Ali Vama je veoma dobro poznato kako se izgovara ime naše stranke!“ – uzviknuo je on. – „To dokazuje koliko smo važni.“ Od tog prvog susreta sam shvatio da je on – agresivni zlikovac sa manijom veličine i kompleksom niže vrednosti. No, nisam mogao ni pomisliti da će on otići tako daleko. Ali je otišao. I zbog njega stradaju milioni ljudi u celom regionu. Sada je oborio ruski bombarder i izvršio invaziju na Irak. Turska nije jednom ratovala sa Rusijom i skoro uvek je gubila. A u periodu između dva svetska rata, ona je uspela da preživi samo uz pomoć Sovjetskog Saveza. Zato bi trebala sada da dva puta razmisli pre sledećeg koraka. Pozicija Rusije nije takva da ona prosto "vodi rat". NJena borba za opstanak čovečanstva – nije ništa drugo nego umetničko delo, poezija, simfonija. To je teško objasniti, ali to je tako. Sve je isprepletano. Podlo oboriti ruski SU-24 – to je isto što i pljunuti na grobove 25 miliona poginulih u Drugom svetskom ratu. To je odvratan i glup korak. U Rusiji se tako ne radi. Ako hoćeš da se tučeš, tuci se licem u lice. Ali ako ti ubijaš kao kukavica, upadaš u susedne opustošene zemlje, onda odjednom na nebu možeš ugledati ne SU-24, već teške strateške bombardere. Rusiju ne možeš pobediti. Postoji za to mnogo razloga. Jedan od njih je vrlo pragmatičan: to je nuklearna supersila. Drugi razlog se ogleda u tome što se ona obično bori za pravednu stvar. I to radi svom svojom snagom i svim svojim srcem. Da nije Rusije, planete Zemlje više ne bi bilo. Barem ne u obliku u kakvom smo je navikli gledati. Zapad i njegove fašističke „hrišćanske“ države u potpunosti bi kontrolisale svet. A sa „nižim nacijama“ odnosili bi se kao sa životinjama (još gore nego sada): ne bi bilo nikakvih granica, ograničenja lopovluku i uništenju. Takozvani „civilizovani svet“ (onaj isti koji gradi svoja pozorišta i škole na tuđim kostima) išao bi i bez najmanjeg otpora na potpunu kontrolu nad našom planetom. Srećom, Rusija postoji! I nju ne možeš pobediti. I to nikad nikome neće poći za rukom. Zapad joj nikada neće oprostiti što je ona stala na stranu siromašnih i potlačenih.

Pročitajte još:

• Američki vojni ekspert: Niko u istoriji nije pobedio Rusiju na njenim granicama
• Rogozin i rakete S-300
• Limonov poručio Porošenkovom savetniku da bi mogao biti obešen kao general Vlasov

Izvor: Fond strateške kulture