Pravda

Šta vam nedostaje da budete opozicija? Slobodan demokratski prostor koji je od 2012. godine dramatično smanjen, štosužavanjem medijskih sloboda, što smanjivanjem finansijskih sredstava, iako su oni zakonom definisani u demokratskim i parlamentarnim sistemima. To se jasno vidi i iz poslednjih izveštaja nadležnih institucija: stranke na vlasti su stotinama puta bogatije nego opozicija, što praktično onemogućava i fizičko funkcionisanje i opstajanje opozicionih stranaka, a samim tim i demokratije. Nemamo ni pristup medijima, pa građani često i ne znaju da li smo i dalje aktivni. Umesto javne debate o suštinskim pitanjima, sve vreme imamo samo monolog vlasti. Hoćete da kažete da je u vreme kada ste vi bili na vlasti opoziciji bilo lakše? Naravno. Tada je opozicija imala pristup ne samo medijima već i znatna sredstva da mobiliše svoje biračko telo. Opozicija je imala normalan i slobodan prostor za rad, čak i uprkos tome što nije uvek uvažavala demokratska načela, pa smo, nažalost, u vreme mog predsednikovanja imali ne samo demokratske i mirne proteste već i demonstracije s ljudskim žrtvama zbog saradnje sa Haškim tribunalom, pregovora na Kosovu... Taj period je sa ovim sada neuporediv i očigledno smo kao društvo degradirali sa stanovišta demokratskih standarda. I šta ćete da radite? Pošto imamo opoziciono iskustvo iz devedesetih godina, moraćemo da primenjujemo te metode onoliko koliko se sadašnja vlast bude ponašala kao vlast iz devedesetih. • Što nema protesta, što se ne čujete? Opozicija se gura u ilegalu. Mi u medijima praktično ne postojimo i nemamo priliku da se obraćamo građanima, osim direktno. Čak i ono malo omogućenog pristupa medijskom prostoru koristi se da bi se izvrtale naše reči, skretale teme sa suštinskih problema ili konstruisala slika sukoba unutar opozicije, što samo dodatno pasivizira birače koji su protiv ove vlasti. Protesta sada nema jer imamo primenu političke tehnike vlasti koja umrtvljuje biračko telo i uvodi ljude u apatiju. Imamo kombinaciju političkog monologa vlasti preko nedelje sa specijalnim emisijama svakog vikenda po principu „hleba i igara". Pogledajte samo predstavu hapšenja 80 ljudi u istom danu iako te istrage traju godinama, koja se, gle čuda, događaju dva dana posle oslobađanja Caneta Subotića -zbog zastarevanja procesa. Svakom ko ima mozga u glavi jasno je da je u pitanju politička drama i scenario koji ima za cilj da zamagli prethodni događaj i da podstakne građane da misle da je država pravedna u borbi protiv zlih korupcionaša. I to se građanima nudi pred praznike, kao „specijalni novogodišnji program" serijala vanrednih emisija. I onda više ne može da se razazna ko je kriv a ko je nevin, a stvaranje takve konfuzije je upravo cilj vlasti kako bi se u kreiranom haosu prikrile njihove greške, afere i neuspesi. Masovna proizvodnja afera dovela je do toga da više niko i ne primeti da te afere nemaju epilog jer se umesto epiloga nudi sledeća afera. Kada smo već kod hapšenja, niko ne govori o tome da je Borislav Novaković, bivši gradonačelnik Novog Sada, oslobođen posle dve i po godine maltretiranja, povlačenja po zatvorima i bacanja ljage na njegovo ime. Koliko je tako nevinih među ovih 80 uhapšenih, koji su već osuđeni u režimskim medijima i gde je odgovornost vlasti za medijsku kriminalizaciju nevinih ljudi? Naslovna strana Blica, koja je izašla u formi poternice, kao da je štampana u vremenu „Sablje". I to je upravo jedan od pokazatelja da ova vlast građane zapravo sve vreme drži u okolnostima vanrednog stanja. Čime ih je to Cane Subotić kupio da bi zarad njegovog tihog izlaska na slobodu organizovali ove igre bez granica sa hapšenjima? Ne mogu još da uđem u prirodu tog odnosa, mada će i to biti jasno nakon nekih drugih sudskih procesa koje pažljivo pratimo i koji definišu stanje našeg pravosuđa pod ovom vlašću. Svi su godinu dana upozoravali da će taj predmet zastareti. Na kraju se to i desilo. Pošto živimo u inženjeringu u kome svake nedelje imamo neki novi politički spektakl, toga se, naravno, više niko i ne seća. To je način upravljanja zemljom koji je vrlo opasan jer samo privremeno daje rezultate, držeći jedan deo stanovništva u hibernaciji, ali svakome ko nešto zna o ljudskoj prirodi jasno je da to nije održivo. I konsekvence će biti veoma teške, i političke i ekonomske. Naročito zato što to sve posmatraju i potencijalni investitori. Sada ću da kažem ono što dosta razumnih ljudi misli: Baš ste vi odgovorni što su oni danas na vlasti! To je jedna od besmislica s kojom se suočavam, ali kao psiholog mogu da je razumem. Stvari se posmatraju ovako: ja sam bio na vlasti do trenutka kad su je oni preuzeli i po automatizmu se zaključuje da ako su oni došli posle mene, onda mora da sam ja kriv jer nisam bio dovoljno moćan, sposoban ili kako god hoćete da ih sprečim u tome. Ti ljudi zanemaruju prostu činjenicu da su populističke i nacionalističke stranke ovde uvek imale većinu i stoga nije pitanje kako sam izgubio jedne jedine izbore nakon osam godina održavanja Srbije na evropskom putu, već kako sam uopšteuspeo dva puta da pobedim na predsedničkim i više puta na parlamentarnim izborima imajući u vidu strukturu našeg biračkog tela. Dakle, smatram da smo pobeđivali jer smo uspevali da u poslednjem trenutku pred izbore motivišemo one ljude bez jasne političke orijentacije, kojima su ideje reformi i modernizacije daleke, da ipak glasaju, pre svega zbog insistiranja na politici razvoja zasnovanoj na ideji nacionalnog i regionalnog pomirenja i uspostavljanju normalnih odnosa u društvu koje je bilo na ivici implozije. Danas, opet, u ovolikoj asimetriji vlasti i opozicije i stalnom diskreditovanju opozicije i ponavljanju da ona ne postoji, građani koji ne glasaju za vladajuće stranke sudemotivisani da izlaze na izbore jer smatraju da njihov glas ne znači ništa i ne može da promeni bilo šta. Opozicija mora da se ujedini jer glasanje za male opozicione stranke nije glasanje za snažnu opciju koja zaista može da napravi preokret. Mi smo duboko uvereni da opozicioni savez koji smo formirali može da promeni sve to. Ipak, ostaje uverenje da ste vi svojim nečinjenjem i slabim rezultatima doveli Vučića na vlast. Ako su slabi rezultati u uslovima najveće ekonomske krize sveta dovođenje Srbije do statusa kandidata za članstvo u EU, dva puta podizanje kreditnog rejtinga zemlje,prve masivne strane investicije u industriju i izgradnja auto-puta do Mađarske, kao i pokretanje takve izgradnje prema svim ostalim susedima, izgradnja pet mostova na međunarodnim koridorima, novih 250 megavata u energetskom sistemu zemlje, prvo veliko povećanje izvoza, a time i konkurentnosti privrede, podizanje bruto domaćeg proizvoda sa oko 18 na početku na 33 milijarde evra na kraju mog mandata, kao i regionalno i nacionalno pomirenje, onda su u pravu. Naravno da je bilo i grešaka, ali se postavlja pitanje kriterijuma. Na primer, na isteku mog mandata bilo je oko 500.000 apsolutno siromašnih građana, a danas 650.000? Pa ko je onda uspešan? Kako je biti na vlasti, a kako bez vlasti koju ste prethodno okusili? Lakše je ne biti na vlasti, nema odgovornosti. Razlikujem one ljude koji žarko žele da budu na vlasti od onih koji to isključivo doživljavaju kao pitanje odgovornosti. Uvek se plašim ljudi koji imaju tu žarku želju, jer ta strast za vlašću nosi veliki rizik da će doći do zloupotrebe i do urušavanja demokratije. Tako se neretko dešavalo da na vlast u demokratskim sistemima dođu ljudi koji su autoritarne ličnosti i koji su protivnici slobode. Ne samo u Srbiji nego u mnogo moćnijim evropskim državama. A pitanje kojim se stepenicama autoritarno upravljanje, pa i fašizam, vraća veoma je ozbiljno. Problem je kada su te stepenice demokratski izbori jer se onda autoritarna vlast poziva na demokratski legitimitet. To je kao kada predstavnici SNS u ovim specijalnim programima na TV Pink, zajedno sa hordama plaćenih analitičara, kažu: „Ali mi imamo legitimitet." Oni ne razumeju da nemaju legitimitet za rušenje osnovnog principa na kome demokratija postoji, a to je pravo da se čuju i drugačiji glasovi. Ili kada kažu: „Vidite opoziciju, ponovo se uzjogunila, pa diže glavu." Oni ne razumeju da tog trenutka iskazuju najmračnije političke stavove autoritarnih režima. Posao opozicije jeste da diže glavu. I kada se rugaju opoziciji, to nije samo vređanje zdrave pameti nego ugrožavanje opstanka i bezbednosti demokratskog društva. Oni ne shvataju da time ugrožavaju čak i sopstveni politički opstanak i bezbednost.

Pročitajte još:ŽIVKOVIĆ OSUO NA TVITERU: Žestoka prozivka Gašića! (FOTO)DSS: Vučiću, raspiši sa izborima i referendum o EU!

Svojevremeno su i vas, dok ste bili na vrhu, optuživali da ugrožavate slobodu medija, da sa svojim timom medijskih konsultanata krojite kapu slobode izražavanja. Jeste li to činili? Nikada u životu nisam upravljao medijskom scenom. Neuporedivo je stanje u medijima u vreme mog mandata i sada. Uostalom, o tome i svedoče izveštaji međunarodnih institucija. Mi danas gotovo da nemamo nijednu političku emisiju, osim očigledno prorežimskih, a u moje vreme nije bilo ukidanja emisija. Pitajte te novinare čije emisije su ukinute da li sam nekoga od njih ikada pozvao zbog bilo čega ili da li sam nekome pretio. Ova vlast ima jedan, za sada efikasan, manir da za sve nedaće okrivljuje prethodnu vlast, bilo da je u pitanju medijska situacija ili ekonomske muke i manjak novca u džepu građana. Nisu primetili da su na vlasti već četiri godine, dakle isto kao i vlada koju okriviljuju za sve, i da je vreme da prestanu da se ponašaju kao opozicija i preuzmu odgovornost za stanje u zemlji. Nisam ni mislio da ste se vi lično bavili time, nego da ste imali ljude zadužene za te stvari. Nisam nikoga zaduživao za te stvari, ali je bilo pojedinaca koji su očigledno zloupotrebljavali svoje pozicije bez mog odobrenja i moja je odgovornost što to nisam na vreme sankcionisao. To nije bilo samo u oblasti medija, dešavalo se i u drugim oblastima da su se ljudi pozivali na mene za stvari koje nisu imale nikakve veze sa mnom. Zato sam tada javno više puta rekao: „Ako vam neko dođe pozivajući se na mene, izbacite ga slobodno iz kancelarije." Mi živimo u sistemu kome je imanentno autoritarno ponašanje, pa ljudi očekuju da se svi na vlasti ponašaju baš kao što se sadašnja vlast ponaša. Tako su za mene govorili da sam diktator, da sam Al Kapone, a s druge strane je bila optužba da premalo upravljam stvarima. Da ste maneken na vlasti. Eto, bio sam i diktator i maneken, a obe stvari direktno suprotstavljene, a time i besmislene. Kako vam sada izgleda DS? Moj predlog posle gubitka izbora 2012. godine bio je da se spreči dekonsolidacija, da se obnove snage i da se DS vrati svojoj izbornoj misiji. Mislio sam da treba da se ide u opoziciju, da se za šest meseci nađe novi predsednik, a da se ja bavim drugom vrstom politike unutar stranke. To DS nije prihvatio i pritom ne mislim na članstvo, već na nomenklaturu, koja je imala svoje posebne interese. Na tu nomenklaturu sam imao uticaj dok sam obezbeđivao pobede na izborima, ali kad prvi put to nisam uspeo, oni me više nisu podržavali jer taj deo stranke razmišlja samo o svojim pozicijama. Kada su ljudi koji na taj način poimaju politiku preuzeli rukovodstvo DS, on je krenuo naglo da gubi podršku. Dakle, DS nije izgubio podršku nakon poraza na izborima, već nakon promene rukovodstva stranke. Međutim, u ovim okolnostima je od izuzetnog značaja da se ujedine sve stranke koje dele ključne strateške ciljeve i zato mi sve vreme upućujemo poziv DS da nam se priključi u projektu formiranja opozicionog saveza. Ko je to u DS vodio računa samo o sopstvenim pozicijama? To je partijska nomenklatura, odnosno vrhuška. Svaka stranka ima svoju birokratsku strukturu koja gleda svoje interese i ne bavi se ideologijom i misijom stranke. To su ljudi koji nisu učestvovali u kreiranju stranke dok smo mi bili teška opozicija, već su nam se približavali kad smo osvajali vlast, i to su radili zarad vlastitih interesa i vrlo uspešno su obezbeđivali većinu u organima gde su se donosile odluke. Taj deo stranke je želeo vlast po svaku cenu, pa makar i s naprednjacima. Ko su ti ljudi, dajte neko ime. Evo, recimo, Đilas. Po toj agendi da će se DS ponovo vratiti na vlast i van izbornog procesa on je neko vreme i bio na čelu stranke. Zalagao se za saradnju sa SNS dok nije smenjen s mesta gradonačelnika. Onda je Vučić preko noći za njega postao diktator i tokom cele kampanje je ponavljao da sam ja napustio stranku da bih ušao u Vučićevu vladu. I šta se na kraju desilo? Ja sam odbio da uđem u Vladu, a on je nakon izbora sa Vučićem otvarao mostove i Vučić ga je javno nazivao „svojim drugom". Politika naglih zaokreta nije u interesu građana, a ni stranke koja sprovodi takvu politiku. DS je značajan za Srbiju koliki god bio jer je bio perjanica opozicije, okupljao je intelektualnu elitu i sada stoji naspram primitivnih snaga koje vladaju... Hoćete li ostaviti ovo "naspram primitivnih snaga"? Što ne bih? Nemojte da ispadnem veća opozicija od vas. Nego, jasni ste mi vi koji ste krenuli svojim putem, ovi koji su ostali da budu „žuti", ali posebno poglavlje čine ovi što su pretrčali, na ovaj ili onaj način. Čini mi se da je važno da se označi ta politička travestija. Razlika između mene i njih jeste što nisam prešao na stranu vlasti, nisam prešao u drugu stranku, samo sam video da moja stranka ne nastavlja politiku zbog koje sam u nju ušao. Kada sam shvatio da DS ne misli tim putem dalje, želeo sam baš tim putem, makar i osnivajući drugu stranku. A što se tiče onih koji su prešli na stranu političkih protivnika, to su oni koji nemaju nikakvu ideologiju. Neki od njih imaju opravdanje da su naši suparnici preuzeli naše strateške ciljeve. Da, ali nisu preuzeli naše vrednosti. E sad, što su ljudi prešli na tu stranu? Očigledno da budu blizu vlasti, a ne da se rukovode svojim političkim i ljudskim uverenjima. Za neke od njih mi je potpuno jasno što su prešli, a za neke imam dilemu i do današnjeg dana. Za koga imate dilemu? Ajmo na jedne, pa na druge. Vi ćete sada biti zainteresovani za njihova imenima. Naravno, to nisu samo imena već nosioci maski srpskih prilika i neprilika. Za Gorana Vesića mi je jasno zašto je prešao. On je čovek koji je uvek bio lukrativno definisan, bavi se politikom sa stanovišta koristi. Imate i Sinišu Malog, i on je bio blizak DS, a sad je gradonačelnik u ime SNS. Ja nikada ne bih poklonio političko poverenje takvim ljudima da vode Beograd. Ali to je Vučićevo pravo. On je preuzimanjem takvih lišio DS tih kadrova, čime je DS dobio šansu da se pročisti. Morala mora biti u politici! Ako nema morala, onda se politika pre ili kasnije pretvara u fašizam. Ne slažete se sa onom Đinđićevom: „Kome je do morala, neka ide u crkvu." Ne slažem se. Mi smo, znate, tada u DS imali demokratiju u stranci. Đinđić je voleo politički dijalog i imali smo ozbiljnu diskusiju o tom njegovom mišljenju. Đinđić i vi niste bili bliski? Istorija Đinđićevih i mojih odnosa mi je veoma važna. On je bio jedan odnajznačajnijih ljudi u mojoj mladosti, poznajem ga od četrnaeste godine, kada DS još nije postojao, i imao je važan uticaj na moj politički identitet. Ali moji politički protivnici u DS imali su potrebu da do iznemoglosti pojačavaju te razlike između nas dvojice. Zoran Đinđić je bio učenik mog oca. Zoran i ja smo imali i teške debate, ali i visoke saglasnosti. U vezi sa njegovom politikom danas je mnogo hipokrizije. Da je, kojom srećom, preživeo, ne bi imao srećnu političku budućnost jer bi verovatno izgubio izbore. Podrška koju je on imao pre ubistva bila je katastrofalno mala. Mi kao društvo nismo želeli tako brze i kompleksne reforme. Sada gledam to licemerje mnogih javnih ljudi koji danas zagovaraju đinđićevski put u Srbiji, a u biti su bili njegovi najgori i najogorčeniji kritičari. Da ne zaboravimo Jelenu Trivan. Jednom je izjavila da vam je bila najvernija žena u životu, a u intervju za NJuzvik je ispričala da je te večeri 2012, kada ste spoznali da ste izgubili vlast, dok je iz vaše kuće odlazila gomila razočaranih ljudi koja se nadala ministarskim funkcijama, ona ostala poslednja da opere prljave sudove. Situacije koju pominjete ne mogu da se setim. Čega ne možete da se setite: Da vam je bila najvernija žena ili da je prala čaše? Pranja čaša ne mogu da se setim i ne vidim zašto je to uopšte značajno, a Jelena Trivan nije izjavila da mi je bila najvernija žena, već najlojalniji saradnik. Ona se u ovom trenutku ne bavi politikom i to je razlika u odnosu na ove druge ljude koje pominjete, a koji su prešli iz DS u sistem vlasti SNS. Što se lojalnosti tiče, ocena toga je relativna i svi je donosimo spram ličnih kriterijuma. Mogu samo reći da je naša saradnja bila dobra i da sam smatrao da je Jelena Trivan kao portparol DS bila lojalna toj stranci. Što se tiče generalno ljudi koji su prešli na stranu ove vlasti, nije samo pitanje zašto oni prelaze već i zašto ih ova vlast prihvata. Očigledno je da ih vlast zloupotrebljava kao svojevrsne trofeje kojima pokušava da pokaže javnosti svoju nadmoć. Na njihovu žalost, taj vid egzibicionizma ne interesuje građane, koji se bore da prežive i kojima su smanjene plate i penzije samo zbog toga što vlast nije bila sposobna da preduzme stvarne reforme. Dosta je politička izjava, iako možda na prvu loptu ne izgleda, da vam je bila najvernija žena i da je prala te čaše. Ne vidim ništa misteriozno u tome što je Jelena Trivan izjavila da mi je bila lojalan saradnik i što je prepričala da je oprala neke čaše, čega sam već rekao da se ne sećam. Očigledno je to upotrebila stilski, dopunjujući i ilustrujući odgovor o atmosferi nakon izbora, ali se ja toga zaista ne sećam. Je l' viđate Srđana Šapera? Ne znam zašto je to bitno za građane i srpsku politiku. Objasniću vam, samo odgovorite. Da, s vremena na vreme ga vidim. U kakvim ste odnosima s Nebojšom Krstićem? Nemam komunikaciju s Nebojšom Krstićem, ali ne vidim ni zašto je ovo pitanje bitno. Ovo je upravo ono što pokušavam sve vreme da vam objasnim. Nije ni čudo što građani nemaju poverenja u opoziciju ako su teme o kojima govorimo u medijima s kim se viđamo, a s kim ne. A pogotovo ako je to politički potpuno irelevantno. Ne verujem da biste ovakvo pitanje postavili, na primer, premijeru ili nekom ministru. Opozicija jednostavno ima drugačiji tretman u medijima. Evo, i ovo je pitanje u vezi sa nekom prošlošću. Od 2012. godine stranke koje su pre toga bile na vlasti gotovo isključivo dobijaju pitanja u kojima bi trebalo da objašnjavaju ili opravdavaju događaje iz prošlosti. Pa predstavnici ove vlasti su napravili radikalni zaokret u odnosu na svoju političku prošlost, ali zanimljivo da to nikada nije tema za medije. Takva uzaludna potrošnja medijskog prostora je svakako izazov s kojim mora da se suočava samo opozicija, ali ne i vlast. Iako bi vlast imala mnogo toga više da objašnjava iz svoje prošlosti. Vi ste „idole" ili, što bi veliki Dragan Sakan rekao, „maljčike" lansirali u političku orbitu kao svoje saradnike i sada kada je Srbija napravila kolut nazad... Pre svega, Srđan Šaper nikada nije bio moj savetnik. Nebojša Krstić jeste za medije. NJih obojicu sam znao iz pređašnjeg života i nisam ih ja uveo u politiku. Srđan Šaper je bio jedan od ključnih ljudi u kampanji Zorana Đinđića „Pošteno". Nebojša Krstić je bio kandidat za narodnog poslanika 1990. godine. Oni su bili članovi DS nezavisno od mene, čak mislim da sam se učlanio nekoliko meseci posle njih. Teoretski je verovatno tačno, ali praktično dosta sumnjivo. Krstić sada ima svoj politički život koji nema nikakve veze sa mnom, ali vidim davlast ima potrebu da ga stalno predstavlja kao mog bivšeg savetnika. I to je manipulacija. Mi vodimo potpuno različiti politički život i vrlo je teško povezati da smo imali bilo šta zajedničko gledajući ono šta on sada iznosi i govori. Tako vlast sada manipuliše titulama i odgovornošću nekih mojih bivših saradnika. Ali to ne rade samo sa mnom. Vučić ima potrebu da ga porede s Zoranom Đinđićem u određenim aspektima, da se stvori utisak da ih podržavaju i oni koji su bili Zoranovi i moji saradnici. Nebojša Krstić se, koliko vidim, bavi komentatorskim poslom na TV Pink kada se dešava neki od tih političkih rijalitija i svaki moj komentar na to bio bi izlišan. Jedna od misterioznijih priča koja se neprekidno vrti na političkoj sceni, čak i posle njegove smrti, jeste uloga Mikija Rakića: od glasina da je u njegovom kabinetu formiran SNS do toga da je kadrirao u svim službama bezbednosti. Maltene, samo što nije birao predstavnika za Evrosong. Pretpostavka uspostavljanja demokratije je demistifikacija politike. Mi smo kao društvo skloni teorijama zavere, tajnim ulogama i tajnim društvima. Nemam iluziju da će ovaj moj odgovor teoretičarima zavere biti prihvatljiv, ali Miki Rakić nije osnovao SNS, nije bio glavni kadrovik srpske politike, nije bio čovek koji je kreirao i vodio operacije samostalno, izvan sistema i zakona. Bio je moj prvi saradnik svih tih godina. On je izvršavao ono što sam odlučivao u vrlo kompleksnim oblastima. Imenovao sam ga za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, a to je bila institucija formirana u vreme vlade Vojislava Koštunice i tu su ključnu ulogu imali predsednik i premijer, a operativne zadatke koje donese Savet sprovodio je čovek koji je rukovodio Biroom za koordinaciju obaveštajnih službi. Zašto je to važno u kontekstu Mikija Rakića? Pre formiranja Saveta za nacionalnu bezbednost, kao društvo smo imali rak-ranu. Nije bilo nikakve koordinacije bezbednosnih službi, nismo imali ono što se zoveobaveštajna zajednica, već su sve obaveštajne službe imale potpuno različita i često suprotstavljena viđenja određenih bezbednosnih rizika i predloga kako da se odgovori na te rizike. Formiranjem tog saveta i Biroa za koordinaciju prvi put smo dobili objedinjeni bezbednosni izveštaj. To je sprečilo obaveštajne službe da manipulišu svojim informacijama. To je na neki način bila reforma onog Miloševićevog sistema koji se dobrim delom oslanjao baš na takve službe. Uloga Mikija Rakića u tome izuzetno je važna. On je operativno sprovodio ono što su bile naše političke odluke. Pošto je bio i moj šef kabineta, imao je zaduženje da se, pored pitanja bezbednosti, bavi i komunikacijama s raznim institucijama,političkim strankama, nevladinim organizacijama, sindikatima i nekim značajnim pojedincima. Znači, nema tu džejmsbondovske priče? To su besmislice. Rakić je bio polaznik političke škole koju sam držao u okviru DSjoš devedesetih godina i pokazivao je veliki talenat. Tako sam ga zapamtio, ali njega nisam ja predložio za šefa mog kabineta, već Predsedništvo DS. Upravo mi je Dragan Šutanovac u ime predsedništva stranke predložio da Miki Rakić bude šef mog kabineta. Nema nikakve mistifikacije u vezi sa Rakićem. Bio je moj vrlo uspešan saradnik, ali smo imali i teške diskusije. Imao je zadatak da uvek iznosi mišljenje suprotstavljeno mom. To je bio njegov zadatak u kabinetu jer sam znao da neko morao da nosi, simbolički rečeno, taj crni šešir da ne bih živeo u uverenju da je sve divno i krasno. U kakvim ste odnosima sa svojim kumom Draganom Šutanovcem? Pristojnim. To je sve što mogu da kažem. Kada ste rekli: „Vidimo se u nekom drugom filmu", bili ste ljuti? Ne, otkud vam to? Pogledajte ponovo snimak. Čuo sam i da su pripadnici „belih listića" rekli da sam ljut na njih. Ni slučajno. To je bilo njihovo pravo. Samo, kada se ljudi izjašnjavaju na izborima, nema neutralnih, demokratija je takav sistem. Ako ste suzdržani, dajete veću šansu onima koji imaju uzavrelije biračko telo, strankama demagoške, populističke orijentacije. Nisam imao nikakvu ljutnju prema „belim listićima", ali sam hteo da naglasim da su i oni odgovorni i da snose konsekvence za rezultate tih izbora. Kada se danas zgražavaju nad Nikolićevim izjavama, koje nisu uvek u skladu sa elementarnom pameću, nemaju razloga da se žale jer su svojom odlukom povećali šanse za njegovu pobedu. Jedino negativno osećanje sam imao prema onom svetu zbog koga sam i izašao iz DS. Bilo je dosta ljudi u prostoriji koji su želeli sa mnom da izađu na konferenciju za novinare, a ti ljudi su mi se peli na leđa i kompromitovali me svih prethodnih izbora i kada sam pobeđivao. I tada, kada sam izgubio, hteli su da se uslikaju i da se promovišu, a od njih nikakve koristi nije bilo. Zato sam želeo da izađem sam. Bilo je i onih koji su platili cenu te moje „ljutnje", oni koji su hteli da iskažu solidarnost sa mnom u tom trenutku koji nije bio lak. Ipak, izgubio sam izbore prvi put u životu. Ko su ti koji su želeli da se slikaju? Neću vam reći nijedno ime. To su oni koji su urušavali kredibilitet DS, a od kojih, nažalost, nisam uspeo da pročistim stranku jer sam se bavio državnim poslom. Ali to je moja odgovornost koju sam prihvatio i nakon tog iskustva tu grešku bih svakako ispravio da smo pobedili na izborima. Nakon izbora, oni su postali većina i za moju politiku tu više nije bilo mesta. Kog je žanra ovaj film koji sada živimo? Tragikomedija. Nekada sa više elemenata komedije, a nažalost češće tragedije. (Piše: Aleksandar Đuričić) Izvor: www.newsweek.rs