Pravda

U Srbiji su agresivno nametnute dve prevaziđene škole „razvojnog“ mišljenja. Predstavnici prve, đelićevske, jalovo „znaju“ Kada će nam biti bolje, a druga ekipa iz Šekspirove sebično „ume“ da demonstrira Kako će nam biti bolje. Međutim, nama je sad i odmah neophodna treća, ali ne škola već radionica, a u njoj kritična masa vedrih, dobronamernih, stručnih, hrabrih i kreativnih ljudi, spremnih da brzo i efikasno organizuju državu i društvo. LJudi koji će da upristoje politički i disciplinuju ekonomski život, ljudi koji se neće obeshrabriti kada na terenu naiđu na apatiju potencijalnih saradnika, kao i na otpor autističnih kadrova sistema. Ove poslednje pozivamo da nam se na vreme pridruže, pošto nas u borbi za opstanak ne mogu pobediti. Srbija iščekuje ljude sposobne da naprave red i uspostave poredak u skladu sa iskustvom uspešnih država uz uvažavanje našeg nacionalnog interesa. Na kraju krajeva, neko mora u Srbiji da vodi računa i o srpskom interesu. Svedoci smo da se u našoj državi decenijama sve razgrađuje, od preduzeća do porodilišta. Iz dana u dan sve poskupljuje, sem narkotika! Kako to da ni jedna sektorska strategija, ekonomska studija i privredna analiza nije to predočila našoj javnosti? Zašto niko ništa nije preduzeo da se to spreči!? Čemu služe svi ti fakulteti, instituti, doktorske teze, eskpertske disertacije, ministarski kabineti i vladine agencije? Niko prstom ne mrda! Ekspertski predskazivači su zabili glave u pesak, buđave razvojne narikače žure tetki da odnesu lek, a nedozreli japiji mole Boga da završe ovozemaljski život pre isteka grejs perioda. Zastupnici ovakvog razvoja Srbije su projektom planiranja, organizacije i kontrole individulanog i društvenog života učinili naše ljude nezainteresovanim, a više generacija nespremnim i nesposobnim da preuzmu odgovornost za sopstveni i život svoje porodice, a time i države. Oni nas ubeđuju da smo lideri na Balkanu, da je kriza prošla, da budemo zadovoljni i srećni zato što živimo u bedi. Nedavno je savetnik Ekonomskog instituta u Beogradu, profesor Miladin Kovačević, ustvrdio na osnovu podataka Eurostata (Evropske agencije za statistiku) da smo rasipnici čak i u hrani! Profesor opominje javnost: „Zavisnici smo od obilne i masne hrane, koja prilično košta. Daću vam primer Holanđana – oni gala ručkom smatraju čorbicu i salatu sa guada sirom! A kod nas? Pogledajte kako ručaju siromešne porodice...Meso, iće, piće... To se gosti!“ Zašto profesor nije uporedio kojim se prevoznim sredstvima koriste ministri u Holandiji, a kojim naši ministri. Zašto profesor nije afirmisao među srpskim ministrima bicikl kao prevozno sredstvo, taman da umanje negativne posledice zavisnosti od mesa i masne hrane i ličnim primerom dokažu da su za standarde pre statusa. Takvi i slični eksperti su „stimulisali“ najvrednije i one koji veruju sopstvenim očima a ne ekspertskim rečima da se nađu van granica Srbije u potrazi za društvenim uređenjem u kome će moći da dođe do izražaja njihovo stvaralaštvo. O tome svedoči i primer Novaka Đokovića, a podršku sistema nisu dobili ni Nađa Higl, Milorad Čavić, ni mladi Teodor fon Burg, kao i mnogobrojni pregaoci koji su svojim rezultatima Srbiji doneli međunarodni ugled. Neprihvatljiva je činjenica da je u našoj državi na sceni sistem koji ne ceni vredne i delotvorne ljude. Država nije funkcionalno organizovana, jer nisu jasno definisana pravila (vrednosne) igre koja će svima staviti do znanja da se nagrađuju radni, pošteni i odgovorni, a kažnjavaju špekulanti, zelenaši i alamunje. Na snazi je parazitski kriterijum vrednovanja čoveka po klanskoj podobnosti, što na kraju, za posledicu ima negativnu selekciju kadrova. Rezultati takvih antivrednosnih opredeljenja po naše društvo očigledno su pogubni: neodgovornost, neorganizovanost, neefikasnost, neproduktivnost, odsustvo inicijative i preduzetničkog duha, korupcija, nepotizam, niska konkurentnost privrede, to jest, beda duha i materijalno siromaštvo. Zato nikog ne treba da čudi opšta mobilizacija državnih činovnika za spasavanje Miladina Kovačevića, koji je u NJujorku pretukao Brajana Stajnhauera, čoveka duplo lakšeg od sebe, koji je zbog teških telesnih povreda završio u tromesečnoj komi. Kovačević je za samo tri dana stigao u Srbiju uz kršenje uslova kaucije (100.000 dolara), i uz saučesništvo srpskog vicekonzula u NJujorku, što je izazvalo diplomatski incident. Međutim, to nije sprečilo Vladu Srbije da donese odluku vrednu milion dolara za podršku odbrane Miladina Kovačevića u SAD. Tih dana Milorad Čavić je bezuspešno pokušavao da dobije ključeve od stana koji su mu obećali najviši državni funkcioneri, paralelno trenirajući u bazenu sve dok se krov nije srušio u vodu. Epilog znamo – Čavić je proplivao! Podrška koju je državni aparat pružio Miladinu Kovačeviću i bahatost kojom je ignorisao Milorada Čavića jasno dokazuje istinitost latinske mudrosti Similis simili gaudet (Sličan se sličnom raduje). Tvrdnje o uništavanju Srbije potvrđuje i statistika. Svega 13% populacije je završilo višu ili visoku školu. Najbogatiji Beograd je deset puta razvijeniji od najsiromašnije Merošine. Tužno je što više niko neće da živi južnije od Beograda. Svake godine Srbija izgubi 25.000 stanovnika, a svaki šesti građanin je stariji od 65 godina. Spoljni dug je 23 milijarde evra. Cilj privatizacije nije bio da se preduzeća oporave, resruktuiraju organizacioni i proizvodni kapaciteti, u njih investira i postanu konkurentna. Nego da se kroz špekulaciju unakaze i rasprodaju u delovima. Nekom rođaku građevinsko zemljište na atraktivnoj lokaciji – „naši smo“! Nekom kumu staro gvožđe – „valja se“! A uvozničkom lobiju tržište – „dobro se dobrim vraća“! Ugledni profesor Mlađan Kovačević objašnjava da su u poslednjih 20 godina za srpsku privredu pogubne bile: „Sankcije UN – kada smo izgubili brojna tržišta; Liberalizacija uvoza – uz primer da je u Raškoj oblasti 1995. godine proizvedeno više od 20 miliona farmerki, dok je zbog liberalizacije uvoza taj broj u 2003. godini pao na 1,5 miliona komada i zbog Precenjene vrednosti dinara“. Podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da nezaposlenih u Srbiji ima 760.000. Što znači da preko 2,3 miliona radno neaktivnog stanovništva (penzioneri i nezaposleni) pada na teret 1,7 miliona radno aktivnih. Najviše je nezaposlenih među mladima starosti od 25 do 29 godina. Svemu ovom treba dodati i sivu ekonomiju, u kojoj je angažovan veliki broj građana koji se sada vode kao radno neaktivni. Prema podacima Fonda PIO penzonera u Srbiji ima preko 1,6 miliona, paradoksalno je da od toga invalidske penzije prima čak 352.961 penzioner. Kristalno je jasno da Fond PIO ne može da obezbedi dovoljno novca za isplatu svih penzija jer prihodi od doprinosa legalno zaposlenog stanovništva nisu dovoljni. Nezaboravimo da 185.000 ljudi prima socijalnu pomoć, da 40.000 naših sugrađana se hrani u narodnim kuhinjama. U Srbiji ima oko 100.000 starijih od 65 godina koji nemaju nikakva materijalna primanja. Strahota! Na scenu treba da stupi nova generacija koja je sposobna da sad i odmah produktivno upravlja Srbijom. Neko mora da prokrči realan put razvoja, da državne institucije učini dostupnije građanima, da omogući pravednu prohodnost u društvu, da stvori povoljno poslovno okruženje, da stimuliše domaće proizvođače, reorganizuje i drugačije raspodeli budžet, poveća zaposlenost stanovništva, da unapredi konkurentnost nacionalne privrede i omogući bolji životni standard svih građana. Neko mora da transformiše kriterijume tako da ekonomski efikasno upotrebi postojeće resurse i društveni kapital. Neko mora sad i odmah da kreira ambijent i organizuje državni sistem u kome će se stimulisati najbolji, najvredniji i najsposobniji. Neko mora da vaspita naraštaje da rade vredno, proizvode kvalitetno, prodaju primereno, zarade realno i troše umereno. Taj Neko smo svi mi, naši prijatlji iz grada, rođaci sa sela i kolege sa posla. Taj neko su ljudi sa kojima se svakodnevno viđamo i razgovaramo. Taj neko su ljudi koji žele slobodu, osećaju da je sazrelo vreme i traže način da se umreže, organizuju i služe Srbiji, sad i odmah!

Pročitajte još:SOROŠ BACIO OKO NA NEMAČKU: Evo kako planira da je uništi!

Izvor: Pravda