Pravda

Interviju prenosimo u celosti. Analitičari su tihi i pronicljivi ljudi, ali rezultati njihovog rada mogu da potresu čitave narode. Ruski institut za strateške studije (RISI) sa pravom se smatra jednim od najvećih analitičkih centara u toj zemlji. Kolege sa Zapada vole da povlače paralele sa svojim centrima, od kojih su se neki (kao što je ozloglašena „Rand korporacija“) pojavili još daleke 1946. godine. U svakom slučaju, odluke donete u tišini analitičkih  kabineta dospevaju do samog vrha izvršne vlasti u Rusiji. Šef jednog takvog kabineta, Leonid Petrovič Rešetnjikov, složio se da istakne glavna pitanja međunarodne bezbednosti u intervjuu za Radio Radonjež početkom 2016. godine. — Kako biste opisali trenutne odnose Rusije sa NATO-m i njegovim evropskim predstavnicima? — 2015. godina je bila veoma teška godina u kojoj su čvrstina, istrajnost i izdržljivost Rusije stavljene na probu. Bez obzira na događaje u Ukrajini, Siriji i Turskoj, Rusija je uspešno prebrodila tu godinu. Ipak, 2015. je još jednom pokazala da zapadnoevropski partneri Rusije nisu nezavisni. Mi smo to već znali, ali smo se ipak nadali da je Evropa po nekim pitanjima sposobna da se suprotstavi američkom diktatu i zauzme sopstveni stav. Ispostavilo se da nije. Evropa je toliko oslabila i izgubila svoj identitet i moć da je sada moguće obraćati se direktno Vašingtonu i uopšte ne pregovarati s njom. Mogu da navedem jedan primer. Nedavno sam sa nekoliko saradnika tokom dva dana razgovarao sa studentima politikologije i postdiplomcima na Univerzitetu u Pizi. Sa nama je bio i bivši zamenik ministra odbrane Italije. Kada je odslušao naše predavanje, opustio se i rekao publici: „Znate, ja sam bio u Vojnom komitetu NATO-a. Jednom smo se mi Evropljani sastali i diskutovali o našim problemima i dugo nismo mogli da dođemo ni do kakvog rešenja. Ali čim se pojavio američki predstavnik, odluka je doneta za dva minuta.” Trenutna situacija je takva — Evropa je u potpunosti zavisna od stava SAD. Naravno, ovo komplikuje spoljnu politiku naše vlade. Mi smo sada jedini zaštitnici hrišćanskih vrednosti koje su bile karakteristične za Evropu XIX i prve polovine XX veka. Te vrednosti nisu više aktuelne zato što je evropska elita digla ruke od njih. Evropske države su postale marionete SAD kao rezultat toga. — Sada se postavlja pitanje o mogućem širenju Rusije na istoku. Sve se više govori o potrebi da se razvijaju istočni krajevi Ruske Federacije. Nedavno je počeo da se primenjuje novousvojeni Zakon o raspodeli zemljišta na Dalekom istoku. I već su se pojavili zapadni posmatrači koji povezuju taj zakon sa mogućom ekspanzijom Rusije na Istok i udaljavanjem od Zapada. A šta nas ionako čeka tamo? Zapadna Evropa nema suverenitet, Amerika nam nije prijateljska zemlja… Da li je možda zaista došlo vreme za razvijanje pustinjskih prostranstava i saradnju sa istočnim partnerima? — Odlično pitanje. Kod nas se fraza „okretanje Istoku”. ne interpretira uvek kako treba. Odmah se javlja ideja da u potpunosti zaboravljamo Evropu i počinjemo da trgujemo i sarađujemo sa azijskim zemljama. Tačno je da okretanje Istoku podrazumeva razvoj naših teritorija iza Urala kojima se dosad nije posvećivalo mnogo pažnje. One su daleko od Zapadne Evrope, a nijedan rezultat međunarodne saradnje nije dopirao do njih. Sada se radi upravo o razvijanju domaćih teritorija sopstvenim naporima, ali uz korišćenje ekonomskih potencijala van ruskih granica. To su potencijali Kine, Južne Koreje, Singapura, Malezije, Indije i Pakistana. Dakle, ovakvo formulisanje problema je opravdano. Ako se sada ne reorganizujemo i započnemo razvijanje Sibira i Dalekog istoka, opasnost od gubitka ovih teritorija za Rusiju će postati stvarna. Iseljavanje stanovništa se dešava i u ovom trenutku. Nauštrb činjenice da lokalno stanovništvo napušta Daleki istok, raširili su se gradovi Krasnojarsk i Novosibirsk. Zato je ovaj problem aktuelan, samo što treba da ga rešavamo sa Kinom umesto sa Evropom. Ne! Jednostavno, znatan deo napora koji smo prethodno usmeravali na Zapadnu Evropu sada se prenosi na naše teritorije, na industriju i poljoprivredu Dalekog istoka. Novi oblici raspodele zemljišta našim građanima, unapređenje investicione i drugih vidova saradnje sa istočnim zemljama doprineće razvoju tih područja. Višestruki sastanci sa južnokorejskim političarima i biznismenima svedoče o velikoj zainteresovanosti ove zemlje za saradnju. Isti je slučaj sa Indijom i Kinom. Dakle, imamo velike šanse. Svojevremeno je naš car Nikolaj II odredio isti ovakav pravac, pa smo izgradili prugu do Vladivostoka. Sagradili smo stanice, gradove i industrijska preduzeća brzo i bez napornog rada. Na taj način smo razvili područja od Urala do Vladivostoka. Nažalost, na tome smo i ostali tokom svih godina sovjetske vlasti. Nismo imali ni snage, ni vremena niti smo znali kako da napredujemo. Sada se pojavio zadatak daljeg proširenja. Ne treba da se zadržimo na onome što smo uradili do 1912. godine  ̶  prošlo je više od 100 godina! Treba ići i u dubinu i u širinu jer u suprotnom zaista može da se javi pitanje kome pripada Daleki istok. — Budući da nam pripada centar Evroazije, ne možemo da se ne osvrnemo i na jug. Tu je primetna kritična tačka — Turska. Nakon što je oboren naš bombarder koji nije bio presekao sirijsko-tursku granicu, mnogi su počeli da smatraju da se predsednik Rusije sprema da „kazni” Ankaru. Međutim, paralelno sa tim pojavile su se informacije o nastavku gasne saradnje. Da uzmemo kao primer ovu zemlju, kako biste Vi okarakterisali odnose Rusije i Turske? I još – kakvi su naši odnosi sa regionalnim centrima moći? — Ne radi se o tome da treba da se kazni Turska. Ako pogledamo rad naše ustanove, naše analize i zaključke vlade, ispostavlja se da se incident sa avionom posmatra kao rezultat direktne politike Turske. Što se sirijske krize tiče, naši stavovi su se razišli sa Turskom još pre otprilike tri godine. Ako ćemo pošteno, Turska je bila na strani našeg protivnika, ID (zabranjena u Rusiji). Vođena je politika direktnog mešanja uz pružanje materijalne, moralne i kadrovske podrške militantima. Pošto je postojao plan da Turska osvoji ceo region, Ankara je zadala sebi isti zadatak kao i ID – ostavka Asada i uništavanje Sirije kao celovite države. Naš avion je oboren upravo iznad onog dela teritorije koji je razdvajao dve sirijsko-kurdske oblasti, ne dozvoljavajući im da se ujedine. Turska je zauzela stav suprotan našem i učestvovala je u operacijama na strani naših neprijatelja. I to je moralo da dovede do sukoba, što se i dogodilo. Turska je time izjavila: „Mi smo protiv! Mi smo ovde gazde, mi ovde odlučujemo! Odlučili smo da idemo na sve ili ništa zato što su ugroženi naši interesi. Ta teritorija će u svakom slučaju biti turska!” Zato se mora poći od činjenice da Turska sada zauzima stav koji je u suprotnosti sa interesima nacionalne bezbednosti u Rusiji. Na Rusiju se u ovom trenutku ne vrši pritisak sa zapada ili istoka, već upravo sa juga – iz Ukrajine, Sirije, Turske, sa Krima… Sve su to južni pravci. Nas sve vreme, a naročito poslednjih decenija, pokušavaju da potisnu sa južnih mora, pravaca i cevovoda ka severu. „Hajde, vratite se u svoje šume i tamo živite!” Zato se dogodila Ukrajina, zato su Gruziju okupirali Amerikanci, zato je počelo koškanje oko Irana. Iran sam po sebi nije cilj. I ovog puta je cilj Rusija! Svrha svih operacija jeste izlazak na Kaspijsko more! Turska u toj igri ne samo da ima svoje mesto već i uspešno podriva naše nacionalne bezbednosne interese. Na primer, ako odemo iz Sirije kao što to žele Turci, onda ćemo, na kraju krajeva, biti odsečeni od južnih mora. Posle Turske će ID krenuti na Kavkaz. To je očigledno i više se ne krije. Dalje, udaljićemo se onda i od naših poslednjih teritorija koje izlaze na Crno more. Za Rusiju bi to bila tragedija i u ekonomskom smislu i što se tiče nacionalne bezbednosti. Izgubićemo sve južne pravce. A protivničke baze će biti usmerene ka našim kritičnim tačkama. Tako postaju jasne i reči Vladimira Putina da, budući da se borimo tamo u Siriji, kao verujući ljudi treba da znamo da se u ovom trenutku odigrava nešto sveto i tajno za nas pravoslavce, ali ujedno i nešto veoma važno – prvi put ruska vojska ratuje na Svetoj zemlji! Upravo je sirijska zemlja (sve do Damaska, pa čak i posle njega) ta Sveta zemlja po kojoj je hodao naš Gospod Isus Hristos! Naši lideri za sada ovo ne spominju, ali ja sam ubeđen da i oni to shvataju. Prvi put u istoriji ruska vojska se bori protiv neprijatelja vere, protiv neprijatelja čovečanstva, sa đavoljim silama koje predstavlja ta  ID. Ratuje na severu Svete zemlje gde su svetinje, gde su aramejska sela, gde je glava Jovana Preteče u Damasku! Moramo da shvatimo da, rešavajući pitanje nacionalne bezbednosti, u isto vreme rešavamo još jedan problem, viši i sveobuhvatniji nego što je to zaštita nacionalne bezbednosti Rusije. Tamo se borimo za delo našeg Gospoda Isusa Hrista zajedno sa našim saveznicima, sirijskom hrišćanskom braćom, šiitima i sunitima (nisu svi suniti na strani ID, mnogi su na našoj strani). I ovo treba imati u vidu jer otud potiče zloba SAD i velikog dela zapadnoevropske, turske, saudijske i katarske elite prema nama. Oni takođe to shvataju! — Izdvojili ste dva ključna pojma: kretanje od juga ka severu, tj. vektor mogućeg napada na Rusiju i veru. Tu je važno okrenuti se Ukrajini. Vidimo da je za sada, što se tiče ose DNR-LNR, čista vojno—taktička inicijativa naših protivnika propala. Bez obzira na sitne čarke, ne može se reći da su u toku ratne borbe u punom jeku. U isto vreme, 22. decembra, medijska grupa „Radonjež” učestvovala je na okruglom stolu posvećenom ubistvu pravoslavnih sveštenika i uslovima opstanka Ukrajinske pravoslavnecrkve Moskovske patrijaršije.Na teritoriji Donjecke Narodne Republike ubijena su tri sveštenika Moskovske patrijaršije, a četvorica su zadobila teške povrede. U selu Ptičja hram je zauzet na prepad, vernici unutar hrama su postali taoci „Desnog sektora”. LJudi ne dobijaju ni hranu ni vodu. Čak se ne evakuišu ni oni koji imaju problema sa srcem. Nijedna oblast u Ukrajini nije pošteđena paljenja crkava i ubijanja sveštenika, monaha i monahinja. Čak ni sam Kijev.Pitanje je jednostavno: da li smatrate da su te akcije takođe direktna manifestacija borbe između Zapada i nas kao pravoslavne civilizacije? Radi se o tome da pseudopatrijarh Filaret sve izdvojene parohije odmah upisuje u svoju eparhiju i, kao i pre 400 godina, promovišu se ideje zapadništva! Šta Vi kao strateg i direktor Ruskog instituta za strateške studije mislite o tome? — Ukrajinstvo je još od svog nastanka antipravoslavna ideja usmerena ne samo protiv Rusa „Moskovljana” već i protiv samog pravoslavlja. Ta ideja je stvorena na Zapadu u Austrougarskoj, Poljskoj i drugim katoličkim zemljama i sada se realizuje. Ukrajinstvo jeste antipravoslavlje. To čto oni (Filaret i drugi) zovu sebe pravoslavcima je samo igra. Pravi problem predstavlja potiskivanje pravoslavlja kao temelja naše ruske pravoslavne civilizacije, budući da bez njega civilizacije nema uopšte! Kod nas često kažu: „Mi smo civilizacija.” Ali zaboravljaju kakva tačno. Civilizacije bez pravoslavlja nema. Bez vere nema civilizacije! Zbog toga je sada Zapad nameren da iskoristi ovaj momenat, da konačno odnese pobedu nad pravoslavljem u Ukrajini i uništi i zastraši pravoslavce. Nažalost, za to su donekle stvoreni uslovi. Zašto? Čini mi se da su u Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi Moskovske patrijaršije (ne svi, naravno, ali većina) zauzeli sledeći stav: „Hajde da živimo u slozi!” U izvesnoj meri se i u Rusiji pojavila slična reakcija: „Hajde da se pomirimo, hajde da živimo u slozi!” Tu se pojavilo nerazumevanje namera one druge strane; neshvatanje da iza te strane ne stoje ljudi, već đavolje sile. NJihov zadatak nije da žive složno i da se pomire, već da unište. Izbor je samo jedan i mi nemamo kud. Moramo da nosimo svoj krst, da ispovedamo Hristovu veru do kraja! I oni nevini ubijeni su novomučenici, oni su ispovedali Hristovu veru do kraja! Oni su to morali da urade i to su i uradili! Ta zabluda da „možemo da se pomirimo”, da „možemo da se dogovorimo”, da treba da „živimo u slozi”, da se „zajedno pomolimo” neće imati uspeha zato što druga strana nema pred sobom isti takav cilj. Ona planira da ubija i uništava, a u najboljem slučaju da protera! Tu se i kriju uzroci nekih neuspeha i propusta, ali bog se ne da obmanjivati! Potpuno sam siguran da najveći deo vernika koji pripadaju Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi Moskovske patrijaršije stoički brani Hrista i ideje pravoslavlja. Oni neće izdati boga! Upravo su oni jedina stvarna sila u Ukrajini, onaj deo Kijevske Rusije koji pruža otpor; ponekad možda i u tišini, bez barikada i napada, ali koji pruža otpor  čvrstinom svoje vere! I svejedno će pobeda biti njihova. Ali mi, kao Moskovljani i ruski pravoslavni vernici, treba da pođemo od činjenice da je mir sa tim delom Ukrajine praktično nemoguć.

Pročitajte još:Teroristi hteli da od aviona pobegnu tenkom: Rus im priredio sahranu u plamenu (VIDEO)NEMCI SE IZBLAMIRALI: Poslali avione u Siriju, ali ne mogu da lete noću zbog jednog malog „tehničkog propusta“?!Koji su kineski motivi za uplitanje u bliskoistočne konflikte?

Izvor: Radio Radonjež, srb.news-front.info