Pravda

Ono što čudi, međutim, jeste činjenica da su sličnu izbornu motivaciju i retoriku preuzele i neke tzv. patriotske stranke. DSS Sande Rašković Ivić, na primer, Vučića optužuje za uvođenje medijske cenzure iako te stranke nikad otkako je izgubila vlast 2008. godine nije bilo više u medijima. Drugi problem je što DSS, zajedno sa Dverima, učestvuje u medijskoj satanizaciji Vučića na istom fonu sa strankama nekadašnje DOS-a i u medijima koji prate te stranke. Pri tome današnji DSS je potpuno raskinuo sa nasleđem Vojislava Koštunice koji se zalagao za vojnu i političku neutralnost, suverenost Srbije i političku odbranu Kosova i Metohije, a što je očito bilo trn u oku NATO struktura zbog čeka su se maksimalno i potrudili, a i danas se trude da ove teme budu van javnosti. Ne ulazeći u to koliko, prećutno ili ne, sinhronizovani nastup proNATO opozicije i patriotskog bloka može na izborima doneti tim organizacijama, uveren sam da nanosi neprocenjivu štetu Srbiji. Kada biti protiv Vučića, čak ne toliko ni protiv njegove politike, postane jedina tačka izbornog programa celog niza stranaka i kada taj program podrži deo uticajnih zapadnih ambasada i elite tradicionalno nesklone svakom nacionalnom ineresu – tada se legitimna politička borba pretvara u opasno društveno podvajanje, sa svim rizicima koje ono sa sobom nosi. Naravno da postoje i prostor i razlozi za kritiku Vučićeve vlasti, pre svega u sferi ekonomije gde se gotovo uopšte ne koristi činjenica da Srbija danas jedina ima otvorenu sradnju i sa državama EU i sa Rusijom, te u kadrovskoj politici, gde još uvek nije suzbijen uticaj zagovornika Srbije kao države u vazalnom odnosu sa NATO državama. Takođe, Vučić se treba i mora kritikovati zbog kulturne, prosvetne i identitetske politike koju praktično svih ovih godina nije ni vodio. Međutim, bez obzira na svu političku cenu koja se može platiti na svaki način se mora izbeći akciono jednistvo sa NATO strankama. Jer kada proNATO stranke kao jedinu tačku svog programa ponude „antivučić“ platformu, one samo prate trag naloga iz zapadnih ambasada. Kada to čine navodno patriotske stranke, one Vučića faktički guraju u naručje tih istih stranih ambasada. Kao jedan od retkih političara u Srbiji koji sam izbegao da budem bilo u matrici „ua Vučić!“, bilo u matrici „ura Vučić!“, smatram da je nasušna potreba Srbije stvaranje jednog širokog političkog fronta koji će kao svoj prevashodni cilj imati snižavanje tenzija i prevazilaženje podela u društvu. Neodustajna borba za interese običnog čoveka mora biti glavna ideja vodilja jednog takvog političkog saveza, a ljudi u Srbiji samo hoće mir i izvesnost za sebe i svoje porodice. Nekonfliktna politika i stabilizacioni plitički blok bi stoga mogli biti jedino novo što bi se pojavilo na srpskoj političkoj sceni i to praktično od uvođenja višestranačja u našoj zemlji. A nešto novo i drugačije je upravo ono što mnogi građani Srbije željno očekuju!

Pročitajte još:Čemu vanredni izbori

Izvor: Pravda