Pravda

I dok se Srbija premišlja, spisak pretendenata iz regiona na tu funkciju sve je duži. Kandidature su već predali naši susedi Hrvatska (Vesna Pusić) i Makedonija (Srđan Kerim). Koverte presavijaju i Slovenci sa imenom bivšeg slovenačkog predsednika Danila Tirka, a Crna Gora sa imenom Igora Lukšića. Vremena, doduše ima, jer je rok za predaju kandidatura decembar 2016. godine. Međutim, Srbija, izgleda, nema entuzijazma da ima svog kandidata za tu prestižnu poziciju. Štaviše, sve je više napisa u štampi da je Srbija sklonija da podrži Miroslava Lajčaka, bivšeg slovačkog ministra spoljnih poslova i nekadašnjeg izaslanika Ujedinjenih nacija za Bosnu i Hercegovinu, nego, kako se očekivalo, Vuka Jeremića, bivšeg ministra spoljnih poslova Srbije i bivšeg predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Dakle, da li i zašto Srbija (ne) želi fotelju Ban Ki Muna? Feđa Starčević, bivši ambasador Srbije pri Ujedinjenim nacijama, za Sputnjik kaže da je za svaku zemlju stvar, pre svega prestiža, da uopšte ima kandidata. A još, dodaje on, kad kandidat te države ima izgleda za uspeh, onda nije jasan razlog zašto ga država ne kandiduje. Nismo odlučivali o kandidaturi Jeremića, ali ni ona nije isključena „Imamo kandidata, iako on nije zvaničan. To je Vuk Jeremić. Iskustvo sa bivšim generalnim sekretarima pokazalo je da su dve komponente najvrednije. Jeremić ima obe — bio je ministar spoljnih poslova i predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Prema tome, on je odličan kandidat i sigurno jedini sa takvim iskustvom kojeg Srbija ima. Zato bi Srbija trebalo da ga podrži“, smatra Starčević. On ističe da je velika stvar za bilo koju državu u svetu da ima svog građanina na mestu generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. „I ne samo velika čast. Ta ličnost, osim što uživa veliki ugled u svetu, ima po Povelji Ujedinjenih nacija važna ovlašćenja. Među njima, možda i najvažnije — da može da skreće pažnju u Savetu bezbednosti na svako pitanje koje, po njegovom mišljenju, ugrožava mir i bezbednost u svetu. Prema tome, imati čoveka na takvoj poziciji je ogromna prednost za jednu zemlju. On je taj koji imenuje sve službenike Ujedinjenih nacija, on je taj koji upravlja celokupnim sekretarijatom UN. Istovremeno je i šef čitavog sistema fondova i specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija. Dakle, pozicija od velike važnosti i od velikog ugleda“, objašnjava naš sagovornik. Starčević ne zna zašto Srbija okleva, jer kako ističe, Jeremić nije ni u jednoj stranci da bi ga to kočilo, a i sasvim je sigurno u interesu države da ima svog kandidata, posebno jer Jeremić ima ozbiljne šanse. „Poruka koja bi bila poslata svetu odbijanjem Srbije da Jeremića podrži za tu poziciju bila bi u najmanju ruku zbunjujuća, a mogla bi se i pogrešno protumačiti, posebno kod onih država koje misle da je najjača osobina Srba — da komšiji crkne krava“, kaže Starčević, dodajući da gaji nadu da će prevladati razum jer vremena za podnošenje kandidature još ima. Kako objašnjava, izostanak podrške bi bio veći fijasko za državu, nego za samog kandidata. Inače, Ban Ki Munovu fotelju, barem prema pisanju štampe, ali i po spekulacijama u političkim (dobro obaveštenim) kuloarima priželjkuje i bivši predsednik Srbije Boris Tadić. Sa druge strane, predsednik Tomislav Nikolić javno je rekao da ne podržava Jeremića, dok se Vlada Srbije oko tog pitanja ne izjašnjava. Čak ni Ivica Dačić, sadašnji ministar spoljnih poslova Srbije, koji je 2012. godine, dok je bio premijer, podržavao ideju o Jeremićevoj kandidaturi. Upućeni tvrde da za „ćutanje“ Srbije razloge treba tražiti u navodno američkom protivljenju. Ukoliko pak Srbija promeni stav, poznavaoci prilika kažu da bi se za Banovog naslednika vodila bitka pravom veta velikih sila u Savetu bezbednosti. Postupak izbora kandidata za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija je inače definisan Poveljom UN koja predviđa da se kandidat imenuje u Generalnoj skupštini na predlog Saveta bezbednosti. Stalne članice Saveta bezbednosti — Kina, Francuska, Rusija, Velika Britanija i SAD — imaju pravo veta na odluku Generalne skupštine, pa se kandidat obično bira kompromisom velikih sila. Ako bi Jeremić bio kandidat Srbije, sigurno bi dobio podršku Rusije i Kine, ali ne i Amerike. Izbor bi u tom slučaju pao na dva kandidata — Miroslava Lajčaka, koji nije bez ugleda u međunarodnim diplomatskim krugovima, i, verovatno, Bugarku Irinu Bokovu, direktorku Uneska, koja ipak „šije“ Lajčaka jer ispunjava oba „uslova“ — i žena je i iz istočnoevropske zemlje je. Srbija navodno zbog takve situacije i ne žuri sa odlukom da predloži Jeremića ili da podrži jednog od ta dva kandidata, sa tim što Lajčak ima malu prednost jer Slovačka nije priznala Kosovo.

Pročitajte još: 

• TADIĆEVI PORNIĆI: MUP otkrio ko stoji iza svega!
• BLAMČINA: Ligaši tvrde da veronauka nije nauka!
• NE ZNA SE ŠTA ĆE BITI SA PREDSEDNIKOM RADIKALA: Hag može da zadrži Šešelja

Izvor: sputniknews