Pravda

Oholi, uglađeni i prgavi Albion, koji neprestano spletkari, nanosio nam je mnogo štete tokom istorije. NJihovo najpoznatije uplitanje u sudbinu naše zemlje možda je - ubistvo imperatora Pavla I u noći sa 11. na 12. mart 1801. Besna zbog saveza Rusije sa Napoleonom - a taj savez je obezbeđivao dominaciju ove dve velike države u Evropi i bio direktna pretnja engleskim kolonijama u Indiji - „Engleskinja“ je skovala zaveru protiv cara Pavla. Meću učesnicima u zaveri najuticajniji su bili Nikita Panjin, grof Palen, Benigsen i braća Zubovi. Upravo je Nikolaj Zubov naneo sudbonosni udarac imperatoru, zlatnom teškom tabakerom u slepoočnicu. Mehanizam zavere bio je ovakav. Sestra braće Zubov - Olga (udata - Žerebcova), bila je ljubavnica engleskog ambasadora u Rusiji, Čarlsa Vitvorta. Nakon što je Pavle prekinuo diplomatske odnose sa Velikom Britanijom, Olga Žerebcova je kidnula zajedno sa ambasadorom u Veliku Britaniju. Posle ubistva imperatora, Olga Žerebcova dobila je od engleske vlade dva miliona ondašnjih rubalja da podeli zaverenicima, ali, ona ih je zadržala za sebe. Francuski imperator Napoleon - a on je imao najbolju špijunsku mrežu u Evropi - otvoreno je tumačio ubistvo Pavla kao „čin engleskog zlata“. I 1917. „Engleskinja“ je napakostila Rusiji. Zbog održavanja Rusije u sastavu antigermanskog saveza Antante spletkario je engleski ambasador DŽordž Bjukenen. U njegovoj kući okupljali su se na ručkovima i večerama vođe buržoaske revolucije u martu 1917., to jest, oni koji su uspeli da se izbore za abdikaciju Nikolaja II. Englezi su sumnjali u cara zbog simpatija prema Nemačkoj i namere da promeni tabor. Velika Britanija već odavno nije Velika Sila. Ona je taj status izgubila odmah posle Drugog svetskog rata, u kojem su se kao pobednici obreli SSSR i SAD, a odmah nakon toga Velika Britanija izgubila je Britansku Imperiju. Međutim, ostali su nadmenost i agresija kao karakterne crte te ostrvske države i njene vlade i parlamenta. Velika Britanija svakom zgodnom prilikom demonstrira nadmenost i agresiju. Koliko puta su se na inicijativu Velike Britanije kvarili odnosi sa Rusijom - ne može se ni izbrojati! Proterivanje diplomata, prevarantski trikovi i otvorena mržnja - uobičajeni su atributi ponašanja vlasti Velike Britanije. Velika Britanija uopšte nije zbog svoje dobrote primila u London rekordan broj ruskih oligarha - i one koje je Rusija oslobodila i one koji su pobegli iz Rusije - nego zbog kontinuirane, vekovima kultivisane mržnje prema našoj zemlji. Evo i sada, 10 godina posle smrti Aleksandra Litvinenka, kojeg ja ne poštujem (umro je u novembru 2006. u Londonu), Englezi se po svojoj istorijskoj navici nisu suzdržali da ne blate. Litvinenko je bio antipatičan tip i to nije mišljenje samo ruske strane. Imao je rečit nadimak Skvoznjak (Promaja), koji je dobio još dok je radio u KGB-FSB od 1988-1999., a kasnije je sa njim na Zapad otišao i nadimak i tako su ga zvali mnogi zapadni novinari. Skvoznjak je 2000. sa porodicom pobegao u Veliku Britaniju. Udovica A. Litvinenka, Marina, izjavila je u sudu da je Aleksandar sarađivao sa britanskim obaveštajnim službama i za tu saradnju dobijao značajne sume u funtama. Pominjan je iznos od dve hiljade mesečno, ali su pominjane i druge u desetinama hiljada. Litvinenka je nekad zavrbovao lično DŽon Skarlet, engleski obaveštajac visokog ranga, a navodno je to učinio dok je Skvoznjak još bio oficir FSB. Međutim, Litvinenko nije sarađivao samo sa britanskim obaveštajcima, i španska obaveštajna služba priznala je da je sa njim sarađivala. Kako god, ali potpukovnik Litvinenko nikada nije smatran za pouzdan izvor informacija, njegova senzacionalna raskrinkavanja nisu potkrepljivana dokazima. „Što se tiče reputacije čoveka koji zaslužuje poverenje, Litvinenko ima ozbiljne probleme“ - tako ga je okarakterisao nemački „Špigl“. Neću ulaziti u diskusiju o tome ko je uz pomoć polonijuma poslao Litvinenka na onaj svet. Za to nemam potrebne informacije i ne želim da rasuđujem kao diletant. Ali, evo šta sam izabrao za završetak teksta - ubojite snage ubedljiv kraj. Citiraću oca Aleksandra Litvinenka, Valtera Litvinenka. Rečeno 2012. „Kad bih znao da moj sin radi za britansku obaveštajnu službu, čak ne bih ni pomenuo njegovu smrt. NJega bi naše službe mogle samo da ubiju i imale bi pravo na to. U izdajnike treba pucati. I to je sve“.

Pročitajte još:

• Ne iznenađujte se ako predsednik Ukrajine postane Aleksandar Zaharčenko
• Mokri vetar sa Temze ili šta je rekao Miki Rakić
• Svetski centar za ispiranje mozga je u Engleskoj, a nad njim je venecijanska crna aristokratija!

Izvor: fakti.org