Pravda

Onda se mnogo govorilo o tome da se niko nikad neće osvestiti – jer, što je gora situacija u Ukrajini – to je veća mržnja postmajdanske braće prema Rusiji. Stvarnost se, po svemu sudeći, ispostavila ujedno i složenijom, i prostijom. Jednostavo ne treba svoditi Ukrajinu na zajednički imenitelj. Četrdeset miliona ljudi – kako ih je moguće generalizovati? Postoji ogroman deo ukrajinskog društva koji se nikada neće osvestiti, već će, naprotiv, biti sve ogorčeniji i ogorčeniji. Postoji ogroman deo društva koji se odnosi prema Rusiji sa simpatijama; šta više, u Ukrajini još uvek žive milioni ljudi koji sebe smatraju Rusima. Postoji i treći, i, verovatno, najobimniji deo društva, koji naginje čas prema prvim, čas prema drugima, ali u stvari - jednostavno živi i neminovno bira život. U trenucima eskalacija i, mogu da kažem, besa, čuju se samo glasovi prvih. Pojedinci su mogli istupiti protiv njih, Olesa Buzinu je to koštalo života –da je samo njega: ubijeno je na desetine, ranjeno na hiljade sličnih. Međutim, verovanje da se cela Ukrajina jednom za svagda može zastrašiti povorkama sa bakljama i očiglednom histerijom je, naravno, naivno. U Harkovu su protestni proruski mitinzi u proleće 2014. godine okupljali stotine hiljada ljudi. U svakom većem ukrajinskom gradu bilo je sličnih ljudi – u nekima manje nego u Harkovu, ali jednostavnim sabiranjem jasno je da je bilo reč o milionima ljudi. Trenutak, koji se zove istina, dogodio se nedavno u direktnoj emisiji Matveja Ganapoljskog - liberalnog novinara koji verno služi Kievu, Majdanu i "ATO"-u. Autori emisije su uspeli da sprovedu anketu na temu "Da li bi Ukrajinci prihvatili da partije i političari iz Donbasa budu predstavljeni na sveukrajinskim izborima". Studiju se javilo četrdeset hiljada ljudi - ovaj uzorak po broju ispitanika prevazilazi svako sociološko istraživanje. Do poslednjih minuta emisije odnos je bio sledeći: 52% za prisustvo političara i lidera Donbasa na ukrajinskoj političkoj sceni, 48% protiv. Bukvalno u poslednjem trenutku odnos se izjednačio – bilo je 50 prema 50. Ganapoljski se svim silama trudio da pokaže smirenost i pretvarao se da anketa ništa ne dokazuje. Međutim, prošlogodišnje uveravanje ruskih imperijalista (koji su pali u patriotsku nemilost) da je "Ukrajina podeljena na pola" – uveravanje, koje je čak i ovde, u Rusiji, odavno oslabilo – iznenada je dobilo blistavu potvrdu. Obeshrabrujuće jednostavno! Nestabilna socijalna situacija u Ukrajini, vojni apsurd "blokade Krima", tuče u parlamentu, sukobi Sakašvilija i Avakova, očigledna nesamostalnost ukrajinske vlasti, mučan osećaj zbog nesposobnosti da se vojno reši situacija u Donbasu – sve je to, nije ni čudo, nateralo deo ukrajinskog društva da podigne glavu. Razumni ljudi u Ukrajini sve jasnije shvataju da bez trgovine sa Rusijom i kontakta sa Rusijom – nema nikakve Ukrajine. Prijateljski, srdačni, ljubavni odnosi Zapada prema Ukrajini - su najveći ukrajinski blef novog veka. Šef francuske obaveštajne službe je izajvio da su SAD lagale o prisustvu ruskih trupa u Ukrajini. To je prevara – očigledna i otvorena prevara. NATO neće doći. A Obama će otići. Spoljni javni i državni garantovani dug Ukrajine je 30. septembra 2015. godine iznosio 46,5 milijardi dolara. 2016. godine, a po procenama vlade - ove cifre će samo rasti. Ukupan obim javnog duga iznosiće oko 62 milijarde dolara ili 66,4% BDP-a, i ako uračunamo i dug za koji garantuje država od 18,6 milijardi, dobićemo 86% BDP-a. Garant ukrajinske nezavisnosti može biti, ma kako čudno zvučalo, samo Rusija. Atmosfera u Ukrajini se menja skoro nevidljivo, reklo bi se neprimetno - ali se ipak menja. Izvinite što za primer uzimam sebe, ali mislim da i moj slučaj dosta toga pokazuje: u protekloj godini, moje knjige su prestale da se isporučuju u Ukrajinu - za svaki slučaj; iako ni u kakav sankcioni spisak ja nisam zaveden. Da, naveden sam u, najmanje dva internet-spiska "neprijatelja Ukrajine", koje su sačinili aktivisti i ostali dušebrižnici; da, film "Osmica" po mojoj priči bio je drugi film koji je zabranjen u Ukrajini – još u vreme Majdana - ali zvanično moje knjige nisu zabranjene. Zašto ih, s druge strane, zabranjivati, ako knjižare nisu preuzele inicijativu i nisu ih ni tražile. Poslednjih meseci sam iz nekoliko ukrajinskih gradova sa čuđenjem dobio izveštaj da su moje knjige (i ne samo moje, već i drugih simpatizera "Ruskog proleća") ponovo počele da se uvoze i to u velikim količinama – jer za njima postoji potražnja. Ovde je primetno neko slabljenje nadzora i određena hrabrost knjižara: "Evo kako mi radimo". Ne govorim ovo zbog sebe, razumete - ovo je samo ilustracija; sličnih primera je mnogo. Po mnogim merenjima, Ukrajina je počela sve češće da gleda rusku televiziju i da više posećuje ruske internet-medije, i to državne, a ne opoziciono-liberalne. Značajno je da sada to nije invazija botova, kao što je bio slučaj za vreme "Ruskog proleća" – već desetine i stotine hiljada poseta veoma mirnih i veoma pažljivih čitaoca. Kada sam pre pola godine napisao u blogu da predsednik Ukrajine može postati Aleksandar Zaharčenko, čak i moji najbliži saradnici su reagovali na to prilično skeptično: kažu, možda. Danas je, takođe, ta situacija, još kako daleko. Ali, takva opcija više ne izgleda tako fantastično. Postoje, međutim, i druge opcije. Svi raspravljaju o Ramzanu Kadirovu – ruskom patrioti i, kako on sam sebe opisuje, "pešadincu Vladimira Putina". Nekada je Ramzan, i to nije tajna, bio pešadinac koji je ratovao protiv Putina. Kada sam radio u Donbasu, gde sam prethodnih meseci bio više nego kod kuće, našao sam zanimljivu statistiku: boraca, koji sa ukrajinske strane prelaze na stranu Donbasa – i dalje ima nekoliko puta više, nego boraca koji beže od ustanika u ukrajinsku armiju. Desetinama se mere prebezi iz ukrajinske vojske. Paradoks zar ne: Donbas, ako pogledate kartu, je maaali deo ogromne Ukrajine. Ali nešto tera ljude koji su ustali na oružje da veruju u ovu stranu, u ovu istinu i u ovu snagu. Ne treba se opraštati sa celom Ukrajinom: to je ono šta želim da potenciram. Ne treba nastavljati frustraciju i, naročito, ogorčenost. Ukrajina je veoma raznovrsna. Ne treba da nas čudi ako jednom pročitamo u novinama Izvestija kolumnu bivšeg, kako ga oni zovu, kiborga, o tome da niko nikada neće razdvojiti ruski i ukrajinski narod. I da taj kiborg još svima, koji ugrožavaju ovo večno prijateljstvo, predloži da se okupaju u Dnjepru. "Kao pešadinac Aleksandra Zaharčenka, mogu vam obezbediti vodeno očišćenje", - poručiće im kiborg. Jedino ne znam, šta će u tom slučaju raditi Galopoljski; ali to su već detalji. Možda će upravo on praviti reportažu sa kupanja u Dnjepru.

Pročitajte još:Mokri vetar sa Temze ili šta je rekao Miki RakićNužna je kopnena operacija u SirijiEvo šta Zapad nikada neće oprostiti Rusiji i zašto je nikad neće pobediti!

Izvor: fakti.org