Pravda

Šta god se u budućnosti dogodi, Putin je već osigurao mesto u istoriji kao jedan od najvećih ruskih lidera. Ne samo da je uspeo bukvalno da vaskrsne Rusiju kao državu već mu je trebalo nešto više od decenije da je uzdigne na nivo svetske sile sposobne da se uspešno suprostavlja anglo-cionističkoj Imperiji. Ruski narod je očigledno prepoznao ovaj podvig i, sudeći prema brojnim anketama, uzvratio mu sa neverovatnih 90 odsto podrške. Ipak, postoji jedan ključni problem koji Putin nije uspeo da reši, a koji ujedno predstavlja i pravi razlog za očiglednu nesposobnost Kremlja da istinski reformiše rusku ekonomiju. Kao što sam u prošlosti mnogo pisao, Putin je nakon dolaska na vlast 1999-2000. nasledio sistem koji su u potpunosti dizajnirale i kontrolisale SAD. Za vreme Jeljcinove vladavine, ruski ministri su imali mnogo manje vlasti od zapadnih „savetnika“, koji su pretvorili Rusiju u američku koloniju. Zapravo, tokom 90-tih Rusija nije bila ništa manje potčinjena Amerikancima od današnje Evrope ili Ukrajine. Rezultati su bili katastrofalni: rusko prirodno bogastvo je opljačkano, milijarde dolara su iznete iz zemlje na zapadne ofšor račune, ruska industrija je uništena, društvom se širio talas nasilja bez presedana, a korupcija i siromaštvo odvukli su celu zemlju u bedu, potpunu noćnu moru i horor, koji se može porediti sa većim ratom. Rusiji je pretilo totalno uništenje i nešto je moralo biti učinjeno. Dva preostala centra moći – oligarsi i bivši kadrovi KGB – bili su prinuđeni da traže rešenje za krizu i pronašli su ga u ideji podele vlasti: prve će zastupati Dmitrij Medvedev, a druge Vladimir Putin. Obe strane su verovale da će moći da kontrolišu jedna drugu i da će kombinacija velikog bogastva i tvrdih mišića dovesti do određenog nivoa društvene stabilnosti. Grupu iza Medvedveva nazvaćemo „atlantski integracionisti“, a Putinovu ekipu „evroazijski suverenisti“. Prvi žele da Rusija na Zapadu bude prihvaćena kao ravnopravan partner i punu integraciju Rusije u anglo-cionističku Imperiju, dok drugi hoće da u potpunosti „suverenizuju“ Rusiju i potom stvore multipolarni međunarodni sistem uz pomoć Kine i drugih zemalja BRIKS. Atlantski integracionisti nisu očekivali da će Putin polako ali odlučno krenuti da ih istiskuje iz vlasti: Prvo se obrušio na najzloglasnije oligarhe, poput Berezovskog i Hodorkovskog, a onda je počeo obračun sa regionalnim mafijašima, vođama etničkih bandi, korumpiranim industrijskim funkcionerima itd. Putin je ponovo uspostavio „vertikalu moći“ i uništio vehabijske pobunjenike u Čečeniji. Čak je i pažljivo pripremio teren da bi se rešio nekih od najgorih ministara, kao što su Serdjukov i Kudrin. Ali ono što Putin nije uspeo da uradi je sledeće: 1. Da reformiše ruski politički sistem; 2. Da zameni petu kolonu unutar i oko Kremlja; 3. Da reformiše rusku ekonomiju. Trenutni ruski ustav i sistem vladavine proizvod je rada američkih „savetnika“, koji su, nakon krvavog obračuna sa opozicijom 1993, dozvolili Borisu Jeljcinu da vodi zemlju do 1999. Paradoksalno je da Zapad sada trubi o despotskom načinu Putinove vladavine kad su oni ti koji su – po uzoru na zapadne modele – uspostavili ruski politički sistem. Putin se danas suočava sa problemom besmislenosti smenjivanja najlošijih kadrova u sistemu koji ostaje nepromenjen. Glavna prepreka reformi političkog sistema je otpor prozapadne pete kolone unutar i u okruženju Kremlja. Oni su ti koji još uvek forsiraju upravljanje Rusijom prema „Vašingtonskom konsenzusu“ iako je očigledno da su posledice za državu ekstremno loše, pa i katastrofalne. Nema sumnje da Putin sve to razume, ali – barem do sada – nije uspeo da se izvuče iz ovog šablona. Ko su onda pripadnici pete kolone? Izdvojio sam sledećih devet imena koja ruski analitičari najčešće pominju. Bivši prvi zamenik premijera Anatolij Čubais, prva zamenica guvernerke Ruske centralne banke Ksenija Ludajeva, zamenik premijera Arkadij Dvorkovič, prvi zamenik premijera Igor Šuvalov, guvernerka Ruske centralne Banke Elvira Nabiulina, bivši ministar finansija Aleksej Kudrin, ministar ekonomskog razvoja Aleksej Uljukajev, ministar finansija Anton Siluanov i premijer Dmitrij Medvedev. Ovo je, naravno, samo delimična lista – prava lista je duža i zadire dublje u rusku strukturu moći. Na njoj se nalazi širok dijapazon profila, od opasnih ideologa poput Kudrina i Čubaisa do osrednjih i nekreativnih ljudi, poput Siluanova ili Nabiuline. Niko od njih personalno ne predstavlja veliku pretnju Putinu. Ali, kao grupa etablirana u trenutnom političkom sistemu, oni su opasan neprijatelj koji uspeva da ga (Putina) drži u pat poziciji. Moram reći da lično, pored svega, verujem da je čistka u pripremi. Jedan od mogućih vesnika nadolazeće čistke je činjenica da se ruski mediji, bilo da se radi o internet sferi ili velikim korporativnim medijima, sada veoma kritički odnose prema ekonomskoj politici vlade premijera Dmitrija Medvedeva. Većina ruskih ekonomista slaže se da pravi razlog tekuće ekonomske krize u Rusiji nisu niske cene energenata, još manje zapadne sankcije, već su to pogrešne odluke Ruske centralne banke (kao što su prelazak na plutajući kurs rublje ili držanje visokih kamatnih stopa) i manjak vladine aktivnosti na sprovođenju stvarnih reformi i razvoju ruske ekonomije. Posebno je interesanantno da najistaknutiji protivnici pete kolone dobijaju dosta prostora u medijima, uključujući i rusku državnu radio-televiziju. Glavni protivnici trenutne ekonomske politike, kao što su Sergej Glazjev, Mihail Deljagin ili Mihail Hazin, sada daju opširne intervjue u kojima imaju sve potrebno vreme da u potpunosti raskrinkaju ekonomsku politiku vlade Dmitrija Medvedeva. Ipak, Putin još uvek ne preduzima nikakve vidljive poteze. Čak je u poslednjem godišnjem obraćanju naciji pohvalio rad Ruske centralne banke. Šta se onda ustvari događa? Prvo, nešto što će onima koji nasedaju na zapadnu propagandu biti teško da shvate: Putinovo delovanje je ograničeno zakonima i vladavinom prava. On ne može tek tako da pošalje neke snage za specijalne operacije i prosto pohapsi sve ove ljudi na osnovu nekih optužbi za korupciju, malverzacije ili sabotažu. Mnogi u Rusiji žale što je tako, ali to je realnost političkog života. Teoretski, Putin može prosto da otpusti celokupnu vladu (ili određene delove) i postavi drugog guvernera Centralne banke. Ali takav potez bi izazvao ekstremnu reakciju Zapada. Mihail Deljagin je skoro rekao da bi, ukoliko Putin ovo uradi, zapadna reakcija bila još brutalnija nego nakon ujedinjenja sa Krimom. Da li je u pravu? Moguće. Međutim, lično sam mišljenja da Putina ne brine samo reakcija Zapada već i ruskih elita, posebno onih dobrostojećih, koje generalno ne vole Putina, pa bi takvu čistku doživele kao napad na svoje lične interese. Kombinovano delovanje američke subverzije i domaćeg krupnog kapitala definitivno ima potencijal da izazove neku vrstu krize u Rusiji. To je – barem po meni – ishod kojeg se Putin najviše pribojava. Ovde dolazimo do još jednog paradoksa: Sa jedne strane, Rusija i Zapad su u stanju otvorene konfrontacije od trenutka kad je Rusija sprečila SAD da napadnu Siriju. Ukrajinska kriza je samo pogoršala stvari po tom pitanju. Dodajte na ovo niske cene nafte i zapadne sankcije i lako je zaključiti da Putin, više nego ikada ranije, mora da izbegava poteze koji imaju potencijal da dodatno prodube postojeću krizu. Ali, sa druge strane, ovaj argument može biti izokrenut postavkom da je, uzimajući u obzir stepen trenutne konfrontacije i mišljenje da je Zapad već uradio sve što je mogao kako bi naškodio Rusiji, sada krajnje vreme da počistimo sopstveno dvorište i otarasimo se pete kolone? Zaista, koliko gore od ovoga realno može da bude? Samo Putin zna odgovore jer samo on ima uvid u sve činjenice. Sve što mi možemo je da primetimo kako talas neslaganja sa „ekonomskim blokom“ vlade i odlukama Centralne banke definitivno raste (i to brzo), a da Kremlj ne pokušava da spreči ili suzbije takva raspoloženja javnosti. Takođe, primećujemo da, dok je većina Rusa besna, zgrožena i frustrirana ekonomskom politikom Medvedevljeve vlade, Putinova lična popularnost i dalje ostaje nestvarno visoka uprkos činjenici da je ruska ekonomija definitivno pretrpela udarac iako dosta blaži od onog kakav je očekivala anglo-cionistička Imperija. Moj – striktno lični – ugao posmatranja izgleda ovako: Putin namerno pušta da se stvari pogoršavaju jer zna da se bes javnosti neće obrušiti na njega, već na njegove neprijatelje. Razmislite malo, zar baš to nisu uradile Ruske bezbednosne snage u 90-tim? Zar nisu dopustili da kriza u Rusiji dostigne vrhunac pre nego što je Putin preuzeo vlast i potom nemilosrdno pokosio oligarhe? Zar Putin nije čekao da vehabije iz Čečenije napadnu Dagestan pre nego što je angažovao Rusku armiju? Zar nisu Rusi pustili Sakašvilija da napadne Južnu Osetiju, da bi mu nakon toga praktično uništili oružane snage? Zar Putin sada ne čeka na konačni ukro-nacistički napad na Donbas da bi dostavio voentorg (vojnu opremu) i odvrnuo slavinu „severnog vetra“ (slanje dobrovoljaca)? Putinovi kritičari bi rekli: ne, nikako, Putin je iznenađen, uhvaćen da spava na poslu, pa je morao da reaguje, a njegova reakcija je bila preslaba i došla je prekasno, stoga je prinudno delovanje motivisano pokušajem izvlačenja situacije koja se već pretvorila u katastrofu. Moj odgovor na ovu vrstu kritika je jednostavan: šta se onda tačno dogodilo na kraju? Nije li Putin svaki put dobio tačno ono što je želeo? Verujem da je Putin svestan da njegova stvarna moć ne dolazi prevashodno iz snage ruske armije ili obaveštajnih službi, već ruskog naroda. To znači da pre bilo kog poteza, a posebno onih rizičnih, on mora da obezbedi gotovo bezuslovni nivo podrške u Rusiji. Stoga je u mogućnosti da preduzima rizične akcije samo u slučajevima kad je kriza potpuno evidentna i svima vidljiva i kada je ruski narod spreman da stane iza njegove odluke i da se, ukoliko je neophodno, suoči sa posledicama. Upravo to je bio slučaj prilikom ujedinjenja sa Krimom ili trenutne ruske vojne intervencije u Siriji: ruski narod je zabrinut, oseća posledice Putinove odluke da uzme stvari u svoje ruke, ali ih prihvataju jer veruju da nema drugog izbora. Dakle, dilema izgleda tako. Ili Putin spava na poslu, pa ga svaka krizna situacija uhvati nespremnog, zbog čega uvek reaguje prekasno, ili namerno pušta da se stvari pogoršaju dok puna razmera krize ne postane potpuno evidentna, pa u tom momentu reaguje oslanjajući se na svest da ga ruski narod u potpunosti podržava i da ga ne krive ni za krizu ni za posledice njenog rešavanja. Sami izaberite verziju koja vam deluje verodostojnije. Jedno je sigurno: Putin se do sada nije uspešno uhvatio u koštac sa petom kolonom u blizini i unutar Kremlja, a situacija se rapidno pogoršava. Nedavni pokušaj Kudrina da se vrati u vladu više deluje kao pokušaj utilizacije petokolonaških medija u Rusiji (i inostranstvu) koji je, kao što se i očekivalo, propao. Ali to pokazuje rastuću samouverenost, čak i aroganciju atlantskih integracionista. Nešto mora da se dogodi, verovatno u bliskoj budućnosti.

Pročitajte još:Ne iznenađujte se ako predsednik Ukrajine postane Aleksandar ZaharčenkoEnglezi ne odustaju od svoje vekovima negovane mržnje prema RusijiNužna je kopnena operacija u Siriji

Izvor: Unz Review/The Saker/ Novi Standard