Pravda

Razlog? Navodna umešanost ruskog predsednika u ubistvo Aleksandra Litvinjenka, koji je umro u Londonu 2006. godine od posledica trovanja radioaktivnim polonijumom-210, kako je britanska istraga zaključila. „Navodna umešanost“ – zato što i sami autori članka priznaju da nedavno objavljeni rezultati istrage Visokog suda u Londonu „ne dokazuju“ da je Vladimir Putin naredio Litvinjenkovo ubistvo. Zapravo, najdalje što je londonski sud otišao je da tvrdi da su navodne ubice učestvovale u operaciji koju je „verovatno odobrio“ direktor FSB kao i sam Putin. I to je sasvim dovoljno da se predsednik najveće države na svetu i jedne od dve najmoćnije svetske nuklearne sile proglasi ubicom, a njegova zemlja otpadničkom državom: „Zločinaštvo Putinovog režima bi trebalo da ga diskvalifikuje iz normalnih interakcija svetskih dešavanja. On je otpadnik u ponašanju; treba ga i tretirati kao otpadnika“. Ne treba podsećati srpsku javnost koliko ovo liči na zapadni postupak protiv Slobodana Miloševića tokom 90-tih godina, kada je on bez konkretnih dokaza optužen za sva zla koja su snašla prostor bivše Jugoslavije, a onda na osnovu tih neutemeljenih optužbi kriminalizovan. I sa njim cela Srbija. I da je sve to bila samo priprema terena za agresiju, koja traje i dan-danas. Da li novinarsku „elitu“ iz Vašington posta zanima to da i otac i brat Litvinjenka odlučno odbacuju optužbu da iza njegovog ubistva stoji ruska država i ruski državni vrh? „Ja i otac smo sigurni da ruske vlasti nisu umešane u to. To je sve namešteno kako bi bio izvršen pritisak na ruske vlasti“, izjavio je Maksim Litvinjenko, Aleksandrov mlađi brat. Da li ih zanima to što je pokojnikov brat izrazio sumnju čak i u zvanični uzrok smrti, da je, zajedno sa ocem, tražio od britanskih vlasti bratovljevo telo radi preciznog utvrđivanja uzroka smrti – i da su ga britanske vlasti odbile? Da li ih možda zanima to što se pokojnikov otac još 2012. javno pokajao što je do tada optuživao ruske tajne službe za ubistvo svog sina, izjavljujući ruskim medijima: „Oprosti mi, majčice Rusijo, za ime Boga. Pomozi meni, starcu, da se vratim u svoju zemlju“. Ili to što Aleksandar Litvinjenko, prema rečima svog brata, nije ni bio „špijun“, kako su ga zapadni senzacionalistički mediji etiketirali niti je posedovao bilo kakve tajne informacije, već se bavio „borbom protiv organizovanog kriminala, ubistava, trgovine oružjem“, i da je britanskom dnevnom listu Miror izjavio da je zapravo Britanija, a ne Rusija, bila ta koja je želela smrt njegovog brata kako bi „proizvela dodatni loš publicitet na račun ruske vlade“. Nije li samoproglašene čuvare slobodne misli iz glavnog grada SAD bar zaintrigirala činjenica da je obnovljenu istragu o Litvinjenkovom ubistvu vodio isti istražni sudija kojeg je u februaru 2014. britanska ministarka unutrašnjih poslova Teresa Mej ukorila zato što nije radio svoj posao, tj. zato što je postupak utvrđivanja načina i uzroka smrti pokušavao da pretvori u krivičnu istragu koja je volšebno upirala optužujući prst u pravcu Rusije? Ili to da je istraga o ubistvu obnovljena, tj. preoblikovana 22. jula 2014. po nalogu britanskog premijera Dejvida Kamerona, baš na dan kada je EU objavila dodatne sankcije protiv Rusije zbog opet nedokazanih optužbi da je učestvovala u obaranju malezijskog putničkog aviona iznad Donbasa – što su njihove kolege iz britanskog nedeljnika The Week ironično propratile naslovom Istraga o ubistvu Litvinjenka pokrenuta – eto slučajnosti? Da je ta obnovljena istraga praktično postala tajna? I da se rezultati tog potpuno netransparentnog postupka, koji samo ukazuju na mogućnost učešća zvanične Rusije u ubistvu Litvinjenka, objavljuju u još jednom diplomatski osetljivom trenutku, ovog puta uoči početka pregovora o političkom rešenju sirijske krize? Ovo su, naravno, retorička pitanja. Kao vodeće antiruske i prointervencionističke medijske huškače, urednike Vašington posta svakako ne zanima utvrđivanje činjenica koje se kose sa željenim (antiruskim) narativom. Takve činjenice bi verovatno mnogo više zanimale Vašington post iz doba Vudvorda i Bernstina, mladih novinara koji su otvorili aferu Votergejt i bili možda najzaslužniji što je Ričard Nikson postao prvi američki predsednik u istoriji koji je dao ostavku na položaj. Ali, kao što to više nije ta Amerika, tako to više nije ni taj Vašington post. Kako je utvrdio Stiven M. Volt, ugledni profesor sa Harvarda, u nedavnom članku za časopis Forin polisi, ovaj nekad ugledni list u svojim redovima ima četvoricu kolumnista koji su „okoreli neokonzervativci“, uz dvojicu ljudi koji su nekada pisali predsedničke govore za DŽordža Buša mlađeg, jednu „ekstremno desnu blogerku“, još jednog nešto umerenijeg centristu, i jednog poznatog novinara Ričarda Koena, koji postaje „sve ratoborniji“ (a koji je inače 1999. zagovarao i ostavljanje opcije kopnene invazije protiv SRJ tokom NATO agresije na našu zemlju). Iako smo kao žitelji Srbije kroz slično prošli, ne može a da ne zapanji lakoća (ponovnog) paljenja ratne retorike, (ponovne) neosnovane satanizacije lidera jedne suverene države – i to vodeće svetske nuklearne sile, skoro pa nonšalantnost eskalacije jedne već izuzetno opasne geopolitičke krize. Kao i Miloševiću, Putinu se sudi i presuđuje bez dokaza, a njegova zemlja na isti način kleveće. Pokušavaju se zapaliti preostali mostovi komunikacije i sabotirati svaka mogućnost mirnog rešenja, nacističkim metodama diskvalifikacije. To je današnji Vašington post, novinarska perjanica današnje Amerike, rešene da, još jednom, izabere najgori mogući put.