Pravda

O sudbini generala Nikolaja Mitkijeviča-Žoltoka, pouzdano se zna samo jedna činjenica – da je umro, piše ovaj list, Ruski general iz vrha belogardejske armije kojom je komandovao "Crveni baron" Petar Vrangel, poslednji put viđen je u Turskoj 1920. godine. On i njegovi saborci su se u Ruskom građanskom ratu konačno oprostili sa otadžbinom i otišli u zaborav. Za ime Rogozinovog čukundede se od tada gubi svaki trag, on se najverovatnije iz Turske uputio ka tadašnjoj Kraljevini SHS, a od sloma komunizma za njega nisu znali ni najbliži potomci. Pojedini lokalni istraživači su na osnovu dostupnih podataka su suzili potencijalna mesta na kojima je mogao da skonča belogardejski general: Beograd, Bileća, Goražde, Sarajevo, Bela Crkva, Novi Sad, Karlovci, Sombor, Pančevo… Dmitrij Rogozin u više navrata je pokušao da dođe do informacija o svom pretku, o tome je napisao i knjigu. Rogozin, potekao iz porodice sovjetskog vojnog naučnika, zapravo je u knjizi kroz priču o svojoj porodici želeo da prikaže istoriju Rusije u 20. veku Jedna karika mu je preostala da zaokruži sliku. Priča o čukundedi. Baš kao što su belogardejci, koji su posle građanskog rata gotovo nepovratno isečeni od ruskog nacionalnog bića, ostali ta "nedostajuća karika" da bi se razumelo savremeno rusko društvo. O ruskoj poratnoj emigraciji koja je udahnula svežu krv u devastirani kulturni život Srbije i Jugoslavije, hiljadama visokoobrazovanih ljudi koji su preko noći postali apatridi, u Jugoslaviji našli dom i decenijama predstavljali “manjinsku grupu” za koju se može reći da je nosila kulturni razvoj velike slovenske države, ostalo je sećanje više na nivou legende o velikom vojskovođi Vrangelu, čije kosti leže u centru Beograda, nego kao priča o živim ljudima koji su živeli srpsku svakodnevicu, jeli srpski hleb i menjali – uglavnom nabolje –  ovu zemlju. Tragovima tog sećanja Nedeljnik je napravio veliko istraživanje o uticaju belogardejaca u belom gradu. Rusi do 1944. godine opstaju kao socijalna grupa u Srbiji, a mnogi od njih su sve više gravitirali ka Beogradu. Beleži se da ih je bilo oko 12.000 u Beogradu i okolnim mestima, a Srbi su ih zvali beli Rusi. S dolaskom partizana kreće surovo razračunavanje sa ovim Rusima nad kojima su sprovođenja brutalna hapšenja i ubistva i dobar deo njih odlučio se da pobegne iz zemlje. – OZNA je masovno hapsila Ruse da su oni morali da se obrate NKVD-u, deo njih je bio pušten, deo je završio u Rusiji u logorima, a neko u ovdašnjim zatvorima – kaže dr Aleksej Timofejev iz Instituta za noviju istoriju Srbije. U Beogradu su osim crkve na Tašmajdanu, tragovi ruske emigracije gotovo izbrisani, mada su ostale još uvek mnoge zgrade koje su sazidali upravo ovi ljudi, a koje su ponos glavnog grada Srbije i za koje niko ne zna da su nastale krvavim radom Rusa.