Pravda

Nezavisno od toga, ko konkretno kontroliše vlast, ako se režim odluči za pravu jednopartijsku državu, gušeći alternativne tačke gledišta, neminovno je donošenje određenih odluka, od „privremenih“ administrativnih ograničenja slobode govora, do fizičkog uništenja, ne samo predstavnika alternativnih gledišta, već i članova vlastite partije. Nisu svi režimi, koji su skloni totalitarizmu, prošli taj put do kraja, ali u tome nema njihove krivice - neki jednostavno nisu stigli, jer su imali na raspolaganju suviše kratko istorijsko vreme. Sada veliki deo opozicionih predstavnika ruske liberalne političke grupacije javno podržava metode, koji se primenjuju prema političkim oponentima na Ukrajini, odbijajući da priznaju da je tamo vlast osvojena pomoću oružanog prevrata, „ne primećujući“ njenu saradnju, a sada već i zavisnost od nacističkih oružanih bandi i poričući činjenicu da je ta vlast započela građanski rat protiv jednog dela vlastitog naroda. Ispostavlja se - ako bi sadašnji opozicionari uspeli da sačuvaju vlast u Rusiji, ili da je ponovo osvoje - da bi koristili iste takve metode borbe protiv političkih protivnika, kao i kijevski režim. Većina njih su iskreni liberali-zapadnjaci i oni sigurno ne podržavaju ni banderovsku (delimično) ni nacističku (u celini) ideologiju. Kada ih politički oponenti nazivaju fašistima, oni imaju u vidu upravo potencijalne metode upravljanja, ali ne i ideologiju. Na sličan način su sami liberali-zapadnjaci nazivali „mrko-crvenim“ kasnosovjetske i postsovjetske komuniste. U tom slučaju oni su takođe imali u vidu teror usmeren protiv političkih oponenata kao metod vladavine, ali nikako ideološku bliskost. Sa tačke gledišta ideologije, Staljinov SSSR je bio potpun antipod nacističkoj Nemačkoj. Od nastanka čovečanstva do naših dana, totalitarna država, koja terorističkim metodama osvaja monopolski položaj ideologije vladajuće klase, isti je takav poznati i rasprostranjeni metod organizacije vlasti, kao demokratija, oligarhija, monarhija. Šta više, monarhija može da bude demokratska, oligarhijska i totalitarna, u zavisnosti od ličnosti monarha i od političkih tradicija konkretnog društva. Isto tako totalitarno može da bude društvo u kome vlast formalno ostvaruju demokratske institutucije. Podeljene izvršna, zakonodavna i sudska vlast, takođe mogu da budu spojene jednom ideologijom. U Trećem rajhu i u SSSR jedna ideologija se obezbeđivala partijskom kontrolom, ali ona, u principu, može da se postigne i za račun autoriteta lidera (kao u Libiji pri Gadafiju), ili grupnom solidarnošću dela društva, koji kontroliše institucije vlasti (kao u JAR pri režimu aparthejda). U savremenoj EU, ideološku monolitnost obezbeđuje apstrakcija koju nazivaju javnim mnjenjem, koja predstavlja mišljenje većine vlasnika i top-menadžera medija, a u stvari koje samo prenosi društvu mišljenje onog istog viktorijanskog salona, koji sakuplja džet-set vladajuće klase. Od totalitarizma mogu da pate svi. Razlika je samo u tome, što je za većinu društava, i većinu sistema, organizacija vlasti putem totalitarizma - bolest i perverzija, reakcija na neke nerešene unutarpolitičke probleme. Pritom totalitarizam može da ostane osnova državnog sistema dovoljno dugo i, u nekim slučajevima čak da igra suštinsku ulogu u uslovima uvođenja reformi. U svim slučajevima, sem jednog. Pri čemu, taj jedini slučaj ne predviđa nikakvu drugačiju organizaciju vlasti, sem totalitarizma. I taj jedini slučaj obezbeđuje ili brzi prelazak ka degradaciji društva, ili dovodi do neograničene spoljne agresije, koja isto tako brzo ruši državnost. Govori se o radikalno-nacionalističkom totalitarizmu, o nacizmu. Kao prvo, zašto je totalitarizam jedino prihvatljiv oblik za radikalni nacionalizam? Zato što radikalni nacionalizam diktira apsurdnu ideju prioriteta jedne nacije već samim faktom njenog postojanja. Upravo zbog toga radikalno-nacionalistički režimi neprekidno traže dokaze drevnosti vlastite nacije, njenog postojanja još u praistorijsko doba, a takođe i njene prosvetiteljske uloge u ljudskoj istoriji. Radikalni nacionalizam ispoveda ne građanski princip, već princip krvi. To jest čak njegovi sledbenici druge nacionalnosti ne mogu da se integrišu u nacističko društvo. Oni će svi biti ljudi niže vrste „untermenši“, čije postojanje (u statusu koji se ne menja od rođenja) zahteva ideja nacije „natčoveka“ - ibermenša, u kojoj je svaki kujundžija - „natčovek“ za glavu viši od akademika - „nedočoveka“, koji nije imao sreću da se rodi kao član gospodske nacije. Kao što vidimo, data ideologija je usmerena na marginalne slojeve. NJu će uvek podržati ljudi, koji osećaju svoju ograničenost, nesposobnost da na adekvatan način konkurišu u tradicionalnom društvu. Jer, baš ta ideologija ne zahteva umeće da se naporno radi, niti posedovanje ma kakvog talenta. Treba se samo roditi kao član gospodske nacije. Ali, sama činjenica srećnog rođenja zahteva materijalnu potvrdu. U skladu sa tim, nacistička država mora da dozvoli predstavnicima „više rase“ da ne samo politički guše predstavnike „niže rase“, već i da ekonomski žive na njihov račun, to jest da ih banalno pljačkaju. Evo tu nastupa ono drugo. Ako je „nacija gospode“ sačinjena od intelektualno nesposobnih marginalaca-neradnika, koji se neobuzdano ponose posedovanjem hromozoma, tada će energija takvog društva biti usmerena, ne na stvaranje, već na potvrđivanje svog gospodstva (naučna istraživanja, koja potvrđuju drevnost ala „Hristos je bio Ukrajinac“, besmisleni arhitektonski projekti koji pate od megalomanije itd.). Najprestižniji i najtraženiji će postati radovi naučnika, pesnika, umetnika itd., koji veličaju naciju. Produktivne snage i talenat počinju brzo da se prelivaju iz sfere realne ekonomike u sferu proizvodnje „impozantnih“ legendi. Društvo gubi sposobnost da obezbeđuje narasle materijalne potrebe „nacije gospode“ na račun vlastite ekonomije. Ovde dolazi i ono treće. Najjednostavniji izlaz je primorati „ljude niže vrste“ da rade za tebe. Ali, nemaju svi toliko sreće kao na Ukrajini sa Rusima, kojih je, čak i prema zvaničnim podacima, ostalo 15% od ukupnog broja stanovništva. Realno, prema podacima istraživanja, koje je sproveo institut Galup 2008. godine, onih koji govore ruski i koji pripadaju ruskoj kulturi (što znači Rusima) - čak je 86% stanovnika Ukrajine (upravo takav procenat ispitanika opredelio se za anketu na ruskom jeziku). Ideološki je Ukrajina podeljena na rusofile i rusofobe, otprilike popola. Postoji rezerva radne snage, koja je sposobna da obezbedi „vodeću naciju“ materijalnim dobrima. Samo što je „vodeća nacija“ postavila tako ograničene upravnike da nisu uspeli da iskoriste povoljnu situaciju (sovjetsko industrijsko nasleđe + milioni „netituliranih“) i srušili su kako ekonomiku, tako i državnost. Ipak, u većini zemalja potencijalna rasa gospode brojčano značajno nadmašuje „inferiorne klase“ (inače, uzgred rečeno, oni ne bi imali šansi da uguše druge nacionalne grupe i da istaknu svoje pravo na liderstvo). Ne može se dugo pljačkati. Čak je u hitlerovskoj Nemačkoj Jevreja bilo dovoljno samo za jednu „kristalnu noć“, a zatim su morali da traže druge izvore da obezbede blagostanje „pravih Arijevaca“. Kada se nacistička država sudari sa nesrazmerom potražnje novonajavljene gospode (iz haustora) i postojećim materijalnim resursima, desiće se četvrto. Ovu protivrečnost moguće je rešiti na dva načina. Prvi je, ako je nacistima pripala dosta jaka država - putem vojne agresije. Hitlerova Nemačka je obezbeđivala uravnoteženi budžet na račun spoljnih zajmova, a zajmovi su se pokrivali na račun pljačke osvojenih zemalja. Ali, nema svaka zemlja jaku armiju i slabe susede. Naprimer, savremena Ukrajina, ako koga od suseda napadne - sama će biti osvojena. Zbog toga su kijevski nacisti odmah posle osvajanja vlasti, počeli rat protiv ruskog stanovništva. Obraćam pažnju na to da u Donbasu pljačkaju ne samo „dobrovoljački“ (nacistički) bataljoni, nego i regularne vojne jedinice, koje su potčinjene Ministarstvu odbrane. Država ne samo da se nije borila protiv te pojave, već ju je i moralno podsticala. Radi se, dakle, o istom pokušaju - da se problem „nacionalnog ponosa“, koji nema dovoljno resursa za slatki život, reši otimačinom, ali samo unutar svoje države. Ukrajinski nacisti su brzo shvatili da ih pljačkanje u Donbasu skupo košta - moguće je ne vratiti se kući. Zbog toga sada stiže sve više saopštenja o tome, kako „heroji“ i „patriote“ Ukrajine pljačkaju mirno stanovništvo u dubokoj pozadini, uključujući Kijev i čak svoju Galiciju. To znači da je otpočeo proces samoproždiranja nacističkog režima. Kada nema „tuđih“ objekata, ili ih je nedovoljno za pljačku, moraju da se označe „tuđi“ među „svojima“. Pošto se ništa ne proizvodi, već se samo masovno krade, resursi počinju da se iscrpljuju vrtoglavom brzinom, i potreban je sve veći broj „tuđih“ kako bi se izdržavao sve manji broj „svojih“. Na kraju „svojih“ postaje tako malo, a njihovi apetiti su tako veliki, da ubrzo čak i napola uništeno društvo shvata da je jednostavnije ubiti „nadljude“ i preživeti, dok oni nisu ubili tebe i nisu umrli na tvom lešu. Od toga počinje proces čišćenja društva od nacizma. Čišćenje se ne dešava odjednom. Na smenu jednog nacističkog režima može da dođe drugi - ne manje nacistički, samo sa drugim ličnostima na čelu. Ali, sa početkom kanibalizma unutar jedne vrste, vrtoglavim tempom počinju da ginu najaktivniji među onima koji jedni druge uništavaju u borbi za toplo mesto, idejni i motivisani nacisti. A društvo, kome je realizacija nacističkih ideja donela samo glad, bedu i gubitak pozitivnih perspektiva, brzo počinje da se razočarava u nacističke koncepcije. Problem nacizma je u tome što on ne može da postoji, ako ne ubija radi preraspodele resursa. I nije važno, gde on ubija - u svojoj zemlji ili van nje. Vrlo brzo mnogima (zemljama i narodima ili građanima vlastite zemlje) postaje jasno, da je uništenje totalitarne nacističke državnosti jedina garancija vlastitog preživljavanja. Logično bi bilo upitati: zašto od slične bolesti ne pati totalitarizam buržoasko-demokratski ili komunistički? Zbog jednog jednostavnog razloga. Buržoazija teži ka stvaranju novih bogatstava. To je - nasledna crta buržoaske ekonomije. Komunizam teži svetloj budućnosti, koja takođe pretpostavlja naglo povećanje opšteljudskog bogatstva, koje omogućava realizaciju komunističke ideje oslobođenja rada i raspodele „svakome prema potrebama“. To jest buržoaski i komunistički totalitarizam potiskuju oponente, pokušavajući da konsoliduju resurse društva, radi realizacije ideje stvaranja. Nije važno da li je stvaranje za sve ili samo za elitu. Važno je da se radi o stvaranju novih resursa. Radikalno-nacionalistički totalitarizam (nacizam) pak izgrađen je na ideji preraspodele resursa u korist „boljih“ po rođenju. Ali, preraspodeljujući u svoju korist i lakomisleno trošeći ono što su stvorila prethodna pokolenja, može lako da se razruši sve što se ima, ali je nemoguće stvoriti nešto novo, čvrsto i perspektivno. Nacizam je upravo zbog toga uvek ograničen u vremenu i prostoru, i dobijajući čvrstu i perspektivnu nacionalnu državnost, u kratkom istorijskom roku je dovodi do propasti. Narod koji živi u državi inficiranoj virusom nacizma, na žalost, uvek plati neproporcionalno veliku cenu za iznenadno prosvetljenje.

Pročitajte još:PRŠTE OŠTRE REČI: Nemačka upozorila Rusiju zbog „zloupotrebe“TROJNI PAKT: Ove tri evropske zemlje sklopile su vojni savez protiv Rusije!RUSKA AGENCIJA: DŽihadisti planiraju otmice Rusa u Turskoj da bi ih javno pogubili!

Izvor: fakti.org