Pravda

Tridesetog septembara 2015. počela je osamnaesta godina od kada je na patrolu VJ, u rejonu karaule Košare, otvorena minobacačka i mitraljeska vatra od strane albanskih terorista upadom iz Albanije. Ubijeno je pet vojnika samo zato što su Srbi, što su branili svoju zemlju. Ugasilo se pet nezasnovanih porodica. Miloš, vojnik po ugovoru. Hteo je da nasledi oca i u profesiji. Krenuo je na karaulu, na Košare sa nadom da će ga po povratku sačekati ugovor za prevođenje u čin mlađeg vodnika. Miroslav, mlađi vodnik, trebao je tih dana da ode na redovan godišnji odmor. Znao je sastav jedinice, upoznao regrute koji su jedva tri meseca vojnici. Dileme nije bilo. Izabrao je mlade vojnike i umesto na odmor krenuo je sa njima na Košare. Ilija nije javio roditeljima da ide na Kosovo. I svojim drugarima je prethodnog dana zabranio da to urade. Jedino je tražio od njih da još koji put čuje „Još jedan dan života“. Nije ni slutio da je i njemu i njegovim drugarima ostalo još jedva tri dana. Miladin je pre polaska na Košare poslao pismo svojima u kome je tražio da mu pošalju toplu odeću. Vest o njegovom ubistvu su dobili kada i pismo. Vladimir, po imenu je trebalo da vlada u miru a mir je zauvek zavladao njegovom dušom. Samo dan pre toga ubedio me da je „tu, na brdu pored Niša“. Jeste bilo brdo ali na jugoslovensko-albanskoj granici – karaula Košare. Dok su se približavali državnoj granici, nisu ni slutili da, od ranog jutra, u zasedi čeka jedinica tzv "OVK" koju je predvodio Agim Ramadani. Za njih petoricu život se završio u jednom trenu. Miladin, Ilija i Vladimir poginuli su u rodu Izviđač-diverzant sa 19. godina života i 99 dana vojnog života... NJihove godine života i dani provedeni u vojnom životu govore i o tome koliko je ondašnjoj državnoj i vojnoj vrhovnoj komandi bilo do odbrane zemlje... Na takve položaje su upućivani posle obuke, skraćene, sa 5 meseci i 22 dana odlukom ondašnjeg načelnika generalštaba, generala Perišića od maja 1998. godine na 2 meseca i 23 dana. Ubijeno je pet vojnika, pet momaka. Sve što su ostavili za sobom je tuga i grobovi koje roditelji kite umesto svatova. Porodice nisu zasnovali. Miloš i Miroslav verovatno zbog zauzetosti i obaveza u službi. Vladimir, Ilija i Miladin zbog mladosti. Imali su jedva po devetnaest godina, tek izašli iz školskih klupa. 30-ti septembar je njihova godišnjica. Samo jedna od mnogih ubijenih. Ali o tome se u Srbiji ne priča. Za svima njima ostala je samo duboka tišina. Danas su na sceni oni koji Kosovo brane pričom. Na njihovim reverima dugo je pisalo „Kosovo je srce Srbije“. One, koji su srca ostavili na Kosovu nema u tim pričama. A njihova srca su se stopila sa tim srpskim srcem, sa Kosovom. NJihova krv je natopila kosmetsku zemlju. Za njih je Kosovo uvek bilo srce Srbije. Zato su i otišli i zauvek ostali na Kosovu, u Metohiji. Ne može neko da kaže „Kosovo je Srbija“ a da pri tom prećuti o onima koji su tako mislili i na kraju prošlog veka. Istorija se ponavlja. Ostaju tužne i tragične sudbine kao da smo u vreme Laze Lazarevića i njegove pripovetke “Sve će to narod pozlatiti“. Koliko je nezabeleženih sudbina, koliko neispričanih priča koje treba da „ožive“ naše sinove. Da oni, koji za sobom nisu ostavili potomke, kroz teh priče „nadžive“ nas, njihove roditelje. Poklonili su Srbiji najvrednije što su imali. Da li Srbija može da im da jedan dan u godini kada će se pričati o njima?

Pročitajte još:Stefan Prvovenčani kraljevsku krunu nije dobio od Vatikana nego od VizantijeZašto „Sloboda za Olivera Ivanovića“?

Izvor: KM Novine