Pravda

Stanovnici ovih prostora su mnogo puta morali da spasavaju glavu noseći najosnovnije stvari, a velike i male riznice skrivali su na teško dostupnim mestima u nadi da će se jednog dana vratiti. Ta očekivanja su često ostajala puste želje, pa su širom Srbije ostale bezbrojne skrivnice koje čuvaju svakojako blago, od ćupova s dukatima do zlatnih kočija. Bar tako govore "zlatari", kako se u narodu nazivaju tragači za blagom. NJih je najviše u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji, gde je potraga za skrivenim riznicama deo folklora. Mnogo pre nego što su detektori metala stigli na naše prostore, žitelji ovih siromašnih krajeva preduzimali su riskantne poduhvate u nadi da će pronaći blago koje će ih izvući iz bede. - Bez ikakve opreme i planinarskog znanja, istražili su sve nepristupačne litice, prolazili kroz podzemne sifone ispunjene vodom s baterijom i odećom u najlonskoj kesi i nožem u zubima, ostajali van kuće po više nedelja, pa i meseci, a da porodice nisu znale za njih. Takvo ponašanje je posledica permanentne zlatne groznice, neugaslog verovanja da je u pećinama skriveno silno blago: hajdučko, tursko... Zbog toga, ovo saznanje je tajna koja se prenosi s kolena na koleno - zabeležio je prof dr Radenko Lazarević, veliki srpski speleolog, koji je prvi istražio Rajkovu pećinu. Međutim, ne sanja samo sirotinja o tajnim riznicama. Da ni krunisane glave nisu imune na priče o zakopanom blagu, pokazuju svedočanstva iz avgusta 1915, kada je regent Aleksandar tajno otišao u manastir Banjsku, zadužbinu kralja Milutina. Načelnik Zvečanskog okruga Đoka Matić i Milutin Popović, šef mesne kontrole u Skoplju, bili su nadzornici iskopavanja u manastirskoj Crkvi Svetog Stefana, gde su "očekivali mnoge dragocenosti". Posle nekoliko dana u podu hrama otkriven je grob sa skeletom na kome je svetlucao prsten. - Masivan prsten od zlata beše sav graviran, sa zlatnom krunom. Ozgo beše izrezan dvoglavi beli orao - ostavio je svedočanstvo Popović. On je predao prsten izvesnom Ceroviću, a ovaj regentu Aleksandru. Kasnije je utvrđeno da je skelet pripadao kraljici Teodori, majci cara Dušana. Izgleda da se i u ovom slučaju pokazalo ispravnim verovanje pravih tragača za blagom da se u svetinje ne dira, jer to donosi nesreću. Jugoslovenski kralj je 1926. dao malerozni prsten advokatu Blagoju Barlovcu da ga u tajnosti pokloni Narodnom muzeju. Posle Drugog svetskog rata muzeji su otkupljivali predmete koje su ratari pronalazili slučajno na svojim njivama. U knjigama muzeja često se ponavljaju ista imena "poštenih nalazača", što ukazuje na profesionalne preprodavce antikviteta. Sedamdesetih godina rođena je prava arheološka mafija. Odabrani preprodavci antikviteta povezani s tadašnjim policijskim strukturama dobili su detektore koje su podelili meštanima sela na prostoru velikih antičkih nalazišta: Sirmijuma, Viminacijuma, Justinijane Prime, Feliks Romulijane i drugih. To je bila tabu tema sve dok nije izbilo nekoliko međunarodnih afera. Pričom o kolekciji Sevso, vizantijskog srebra milionske vrednosti, i sprečavanjem krijumčarenja avarskog zlatnog pojasa teškog 1,2 kg, otkriven je krijumčarski kanal ka Beču. Prema svedočenju kolekcionara, to je bila glavna ruta krijumčarenja antikviteta, a njena siva eminencija i vlasnik jedne od najvećih evropskih numizmatičkih kolekcija bio je svemoćni šef jugoslovenske tajne policije Stane Dolanc. Devedeste godine su donele novi vid lova na blago: pljačku muzejskih depoa, ogromnih razmera. Začudo, muzeji u koje su stizali predmeti s velikih nalazišta nisu imali ni alarme, ni noćno obezbeđenje, zbog čega su bili lak zalogaj za lopove koji su se u njih vraćali i po nekoliko puta. Roba je išla istim kanalom ka Beču, kao i u SFRJ, pa se pretpostavlja da je bratstvo i jedinstvo očuvano bar u kriminalnom svetu. U krijumčarenje su se, prema svedočanstvima divljih kopača, uključile i neke ambasade koje su dragocene nalaze transportovale diplomatskom poštom. Posle ulaska NATO na Kosmet, helikopteri Kfora su sletali na ostatke Justinijane Prime kod Lebana, a vojnici s detektorima viđeni su kako istražuju grad-zadužbinu vizantijskog cara. U potragu za blagom otvoreno je ušla i Vojska Jugoslavije kada su njeni inžinjerci od jula do oktobra 2000. miniranjem i teškom mehanizacijom uništili lokalitet Šuplji kamen kraj Bele Palanke. Prema legendama, u toj steni s neobičnim otvorom bila je skrivena riznica sa ogromnim količinama zlata koje je pripisivano vizantijskom caru Vasiliju, caru Dušanu, ali i Kraljeviću Marku. Meštani sela Crvena Reka i Špaj, čije su kuće popucale od danoćnog miniranja, tužili su Vojnu poštu 5464/2 iz Niša koja je izvodila radove i otkrili medijima da vojska traži skriveno blago. U mnogobrojnim intervjuima i pred sudom su ponovili da je Šuplji kamen, okružen gustom stražom, više puta posetio i tadašnji načelnik Generalštaba VJ. Pukla je bruka i malo ko je verovao zvaničnim saopštenjima da je vojska minirala Šuplju stenu zbog popravke lokalnih puteva. U tu priču nisu poverovali ni stručnjaci Beogradskog zavoda za zaštitu spomenika, svedoci slične potrage za blagom na Kosmaju. Oni su pokazali tragove ogromnih radova reporterima koji su posetili skrovitu šumsku dolinu gde se nalaze ruševine srednjovekovnog manastira Kastaljan, zadužbine despota Stefana. Prema legendi, u brdu na koje su se naslanjale manastirske zidine bila je skrivena despotova riznica. Vojna mehanizacija prepolovila je brdo i zarušila zidove, ali ništa nije pronađeno. Od Svrljiških planina do Homolja "zlatari" traže skrivnice Kelta koji su "garantovano" baš ovde zakopali dragocenosti opljačkane u proročištu u Delfima. Od Prahova do Kostolca tragači sanjaju o riznicama Rimljana koji su ovde imali velike gradove i rudnike. Oni maštaju o kočijama od zlata koje vuku zlatni ovnovi, a priče o njima reporteri su slušali od vrleti Rudne glave do posavskog Debrca, gde se traže i zlatarske radionice dvora kralja Dragutina. Prema "garantovano sigurnim" lokalnim predanjima, traži se "blago Trećeg rajha". Ipak "zlatari" ne mogu da se saglase da li su Nemci, bežeći 1944. od Crvene armije, zlatne poluge iz Bora zakopali kod Žagubice, Svrljiga, Zaječara ili u Gornjačkoj klisuri. Retki "zlatari" starog kova i iskreni ljubitelji starina koji uživaju u njima nikada neće dirnuti u svetinju, crkvu kapelu ili blago koje se smatra prokletim. Oni nabavljaju moderne metal-detektore, ali još veruju u magičnu biljku raskovnik, rašlje, legende i čudesne znake koji im se javljaju u snu i na javi. Naivni i danas padaju u iskušenje, pa kupuju "pouzdane" mape blaga, ne pitajući se zašto ga prodavac nije iskopao sam.

Pročiatajte još:

• Obožavate ovu rusku pesmu, a ne znate o čemu govori: Začudiće vas prevod Kaljinke (VIDEO)
• NEIZMERNA DOBROTA: Ovaj ruski snimak je rasplakao milione (VIDEO)
• MISTERIJA ROMANOVIH: Da li je neko iz carske porodice preživeo masakr?

Izvor: Novosti