Pravda

Pišete poeziju i veoma ste uspešni u tome. Kako ste se odlučili da napišete svoj prvi roman? Dugo je za mene pisanje poezije bilo duhovna igra. Uživala sam u žongliranju rečima, simbolima i metaforama. Odgovarala mi je sažetost izraza, brzina nastajanja pesme, mogućnost da je brusim, menjam, prepakujem. Na pomalo tajanstven način slala sam čitaocima šifrovane  poruke. A onda je život pokazao kako je trnovit po onog ko se predaje iluzijama, pa sam od romantika i idealiste postala realista i praktičar, s ciljem da preguram dan. Kada je sve postalo gorko i oporo kao nedozrele gloginje, poželela sam da kažem kako se osećam i šta priželjkujem. Umesto da iskopam rupu, kao mladić u priči "U cara Trojana kozije uši" , ne bih li šapnula ono što me tišti, ja sam počela da pišem prozu. Otkrila sam čudesnu lekovitost ispovedanja beloj stranici beležnice. Kažete da "U nevolji ne treba plakati, nego leka tražiti", da li je to lakše reći i napisati nego uraditi i kako vama to polazi za rukom? Često danas čujemo kritike kako svi pišu, kako je reč o modernoj bolesti - skribomaniji, a ja, pak, mislim da je to najbezbolniji, najjeftiniji, najmirniji i najkulturniji način da sredimo misli, opustimo se i olakšamo sebi. Ako pisana reč leči i isceljuje, neće nam biti potrebni lekovi, a osmeh će nam se ponovo vratiti na lice. Samo, ta igra je zavodljiva. Podgreva apetite, daje nove ideje, stalno traži još. U jednom trenutku poželela sam da svoje piskaranje podelim sa nekim, a kada sam pronašla svog prvog, blagonaklonog čitaoca,  javila se i iskra da ispričam priču koju dugo nosim u sebi. Moje zrele godine donele su mi malo više strpljenja i po koje zrnce iskustva i mudrosti da opišem šta osećam i potražim podatke o likovima koji su za mene ostali zagonetni.  Tragična sudbina glavnog junaka vašeg romana, donosi mu veoma neobične snove u kojima se javlja Jerina Branković. Kako ste došli na ideju da to bude baš ona? Glavni junak u romanu je Damjan Šainović. On je imenjak Damnjana Šainovića, srednjovekovnog srpskog viteza sa dvora despota Stefana Lazarevića, koji je po upokojenju svog gospodara prešao u novosagrađenu prestonicu u Smederevu. Po njemu je čak jedna kula u tvrđavi dobila ime. Vitez je obećao svojoj gospodarici da je nikada neće napustiti. Kako sam ukrstila sadašnjost i prošlost, istoriju i fikciju, bilo mi je prirodno da povežem i nesrećnog mladića iz dvadeset i prvog veka sa čuvenom, a nevoljenom srpskom despoticom. To mi je pružilo priliku da iz novog ugla sagledam njen lik. On postaje izvršilac zaveta svoga imenjaka. Žene su u srpskoj istoriji večito ostajale u drugom planu. Tako se malo zna o ženskoj deci Nemanjića, pa čak i iz dinastija Obrenovića i Karađorđevića. I u narodnim epskim pesmama ženskih likova je malo.Učinilo mi se da je došlo vreme da tu nepravdu ispravimo.  Jerinu Branković prikazali ste kao sasvim običnu ženu, koliko ste istraživali o njenom životu? Stiče se utisak da ste je doživeli u sasvim drugačijem svetlu? Kao rođena Smederevka od malena sam se susretala sa legendom o Prokletoj Jerini. Od tada se pitam šta je ta vladarka morala da učini srpskom narodu da bi zaslužila tako surov i pogrdan nadimak. Svi podaci, priče, argumenti koje sam pronalazila nisu uspeli da mi daju zadovoljavajući odgovor. Ostala sam verna svom osećaju da se radi o još jednoj nepravdi koju nije lako opovrgnuti i preinačiti. Zato mi se kao spasonosno rešenje ukazala mogućnost da despotica Irina Branković bude glavna junakinja moje knjige. Mesecima sam uživala iščitavajući podatke, ali i naše poznate romane koji se bave srednjim vekom, kako bih što bolje razumela vreme, okruženje, istorijski trenutak u kome je Jerina živela, ali i stvorila sliku o njoj kao vladarki, supruzi, majci. Tkala se predstava o jednoj izuzetno inteligentnoj, obrazovanoj, usamljenoj, i u običnom narodu, neshvaćenoj ženi. Koristeći se podacima do kojih sam došla, pustila sam je da se pred čitaocima ispovedi. Pričajući svoju životnu priču, Irina otkriva ko je i kakva je bila. Snaja omaraženog Vuka Brankovića, žena despota Đurđa koji je za rekordne dve godine podigao najveće ravničarsko utvrđenje u Evropi svoga vremena, morala je da ponese omrazu naroda koji je tražio krivca za težak kuluk i velike novčane namete. ,,Gizdava strankinja'', kako su je zvali, bila je laka meta. Ako se makar jedan čitalac zapita nad njenom sudbinom i poželi da je bolje upozna i shvati, i sam će da uvidi da je ona nesrećna heroina svoga vremena, a knjiga će tako da ostvari svoj cilj. Šta mislite zašto nema dovoljno podataka o njoj i njenoj smrti? Od rođenja Irine Kantakuzin, iz familije vizantijskih careva, deli nas punih šest vekova. Ne zna se tačna godina, te se kao približna uzima 1400. Godina smrti je poznata. Upokojila se 1457. ali su njeni uzroci nepoznati. Pretpostavlja se da ju je otrovao najmlađi sin Lazar, jer je strahovao da mu ne preotme vlast i ne prisvoji blago despota Đurđa. Mnogo je vode otada proteklo, osvajači i ratovi su utrli i njen i Đurđev grob, te se i istina negde zagubila. Ostalo je na radoznalima i maštovitima da istražuju ili da je domišljaju. Šta Damjanu predstavlja ona? Za Damjana je život izgubio smisao nakon smrti trudne supruge. Godinama vegetira priželjkujući smrt. Kada počne da sanja plavu maramu, kameni grad, nepoznatu damu na obali reke, život mu se iz korena menja. San uspeva da ga zainteresuje i on počinje da istražuje o čemu i kome se radi, zbunjen svime što mu se dešava. Upravo je to onaj plamičak koji ga vraća u stvarni svet i daje mu impuls da dela.Irina uspeva da premosti vekove tražeći spokoj, jer joj je ugrožen grob bez znamenja, za kojim tragaju lovci na blago.Mladić treba da ispuni zavet svog imenjaka i pomogne despotici u nevolji.Dovođenje u vezu ova dva izuzetna junaka direktno će uticati na njihove sudbine.  Kada Bog pomaže? Bog pomaže kad niko ne može. Setimo ga se u trenucima nezadovoljstva, bola, muke. Prečesto kažemo: Bože, daj, a mnogo ređe: Bože, hvala ti! Trudim se da ne upadam u tu zamku i da verujem bez kalkulisanja i koristoljublja. Kakvi su vam planovi za naredni period? Roman "Opet sam te sanjao"  odškrinuo mi je vrata književnog sveta, u koji sam uspela tek malo da zavirim. Stojeći u predvorju, shvatila sam da sam na dobrom mestu. Treba vremena, rada, podrške, sreće, Božje volje, truda, upornosti, da se primaknem krugu poznatih. Ja nikuda ne žurim. Srećna sam što mi ideje ne manjkaju, završila sam drugi rukopis, a intenzivno radim na trećem. Ovoga puta je to jedan psiholiški porodični i jedan istorijski roman. Evro buk mi je ukazao poverenje i pružio šansu, a ja se spremam da ona vrata, na koja sam tek provirila, još malčice odškrinem.

Pročitajte još:„Zlatan lančić od bižuterije“ komedija koja će vas namsejati do suza

Izvor:Pravda/Marija Gojković