Pravda

Selimović naglašava da se i danas, posebno u ruralnim sredinama Sjeničko-pešterske visoravni, Bihora, srednjeg i donjeg Polimlja i Starog Vlaha, kod muslimana u narodnom kalendaru, osim u vezi sa bajramima i Ramazanom, može čuti: „za Božić“, „posle Božića“, „po Savindanu“, „za Savindan“, „pred Savindan“… „Još uvek postoje zajednički praznici kao što su Petrovdan, Đurđevdan ili Omaha, Ilindan ili Alijindan /Aliđun/ u nekim pešterskim, bihorskim i prijepoljskim selima“, ukazuje Selimović. U osvrtu na velikog sveca i prosvetitelja Svetoga Savu, Selimović napominje da je, proučavajući taj fenomen, nailazio na interesantne sagovornike i tumačenja. „Na moje neposredno i izazovno pitanje zašto muslimani već jednom ne zaborave običaje i svece iz stare tradicije, Alija Tarić iz velikog Sjeničkog sela Kladica (94) kratko mi je odgovorio: `Sinko ovo je zavetna zemlja` i ništa više nije želeo da kaže“, naglašava Selimović. On se priseća da mu je baka Zada Papić (96) na pitanje zašto se na Savindan u nekim muslimanskim kućama sprema posebno jelo, koje se zove „masenica“ starica je, takođe, kratko odgovorila: "Tako su radile i moja majka i moja bijača (baba, nana)". „I neke druge stare žene u Bihoru dale su mi slične izjave, a neke su odgovorile stihom: `Uvek za Savicu treba da spreme i jedu mesenicu`“, navodi Selimović. I danas se kod muslimana može čuti da „nije dobro ako na Savindan zagrmi, jer će se desiti neka velika nesreća“. „Sve su to ostaci hrišćanske, odnosno pravoslavne religije kod naših muslimana, kao što je konstatovao u svojim istraživanjima etnolog i akademik Petar Vlahović. Narod je imao svoju narodnu veru i tradiciju bez obzira što su jedni bili pravoslavci, a drugi muslimani“, objašnjava Selimović. Muslimani u tom delu Srbije oduvek su verovali da je Sveti Sava čudotvorac i večiti putnik, pa su izbegavali da na taj datum bilo šta rade, a žene su bile uporne da na Savindan ne boje crveno i da se ništa ne radi oštrim noževima. Na planini Jadovnik, kod Prijepolja, postoji voda koja izbija iz jedne ploče u koju su, prema zajedničkom verovanju i Srba i muslimana, „utisnute kopite Savinog konja“. „Toj vodi i toj ploči sa strahopoštovanjem prilaze i hrišćani i muslimani. Ni dan danas se na toj vodi ne pere veš i ne poji stoka. Prema narodnoj tradiciji, Sveti Sava je štapom prekrstio taj kamen iz kog je potekla bistra i veoma hladna voda. Muslimanke, koje ne mogu da zatrudne i danas idu na tu Savinu vodu da se napiju verujući da će dobiti potomstvo“, navodi Selimović. Govoreći o kultu Svetoga Save kod muslimana u prošlosti, on podseća da je manastir Mileševa bio čuvar moštiju svetitelja i rasadnik njegovog kulta. On napominje da su brojni muslimani, među kojim i Mehmed-paša Sokolović kao nekadašnji čitač Bajica Sokolović, „pomagali i štitili manastir Mileševu kao nešto svoje bez obzira na promenu vere“. „Manastir Mileševu, koja je bila grobno mesto Svetog Save, pomagali su i štitili mnogi muslimani, koji su bili paše, begovi, ali i obične spahije i bogati građani. Bez obzira što su preci današnjih domaćih muslimana promenili veru ukazivali su i dalje veliko poštovanje kultu Svetog Save, prvom svecu Srpske pravoslavne crkve, možda je bolje reći – narodnom svecu“, ističe Selimović za Srnu. On ukazuje da su muslimani primivši novu veru i dalje govorili istim jezikom kao njihovi pravoslavni rođaci i komšije, pisali ćirilicom i znali i poštovali svoje poreklo i geneološke veze. „I pravoslavni i muslimani su i dalje pominjali tradicije naših srednjovekovnih država Raške i Bosne i sa ponosom se sećali dinastije Nemanjića i Kotromanića. Posebno je to masovno iskazivano povodom crkvenih i pravoslavnih praznika. Posećivali su muslimani manastir, palili sveće za mrtve i za žive. Klanjali se moštima Svetog Save“, objašnjava Selimović. Prema njegovim rečima, ta privrženost starini uslovila je da Arnautin Sinan-paša izda naredbu da se oskrnavi grob i izvade mošti Svetoga Save, a tu naredbu je sproveo Mehmed Oguz-beg 27. aprila 1594. godine. „Bez obzira na razlog spaljivanja moštiju pokazalo se da ništa nije umanjilo kult prvog srpskog arhiepiskopa i narodnog sveca. I u narednim vekovima putnici i hroničari su beležili da taj kult Svetoga Save bdi nad Mileševom i njenom sudbinom“, rekao je Selimović. Prema njegovim rečima, Sinan-paša spaljivanjem tela Svetog Save ustvari nije postigao ništa. „Spalio je Savino telo, ali ne i Savin duh. On je, uprkos svemu i stalnim nastojanjem da se iskoreni, očuvan i kod muslimana“, zaključuje Selimović.

Pročitajte još:

• ŠVAJCARSKI MUSLIMANI ZAHTEVAJU: Ukloniti krst za zastave!
• ALARMANTNO! Vehabije stigle u Beograd, građani u strahu
• Stefan Prvovenčani kraljevsku krunu nije dobio od Vatikana nego od Vizantije

Izvor: Srna